Прича: Берберотика...
Баба Ванга је тада терала Бугаре да играју у црвеним дресовима, а недалеко од границе са Југославијом, један дечко је лепио постер Христа Стоичкова преко постера Христа Стоичкова. Други нису постојали; други нису смели да постоје.
Фудбал 06.09.2018 | 23:00
Мимо тога, Софија је била сива, помало дерутна, онако ваљда како једна (европска) периферија мора да изгледа, није помогло ни што је било облачно, ни што су жене макар покушавале да блистају, на стадиону се играо “Вечно дерби” између Левског и ЦСКА и било је тужније него у Србији; човече, мислио сам тог облачног поподнева, како је могуће да је одавде, баш из ових улица и са овог трошног, полупразног стадиона, кренула најлепша, најелегантнија ствар која се појавила у Бугарској још од ћеле Јордана Лечковаиз дугог, топлог лета 1994. године.
Баба Ванга је тада терала Бугаре да играју у црвеним дресовима, а недалеко од границе са Југославијом, један дечко је лепио постер Христа Стоичкова преко постера Христа Стоичкова. Други нису постојали; други нису смели да постоје.
Легенда каже да га је упознао много раније, док је Христо још цепао комунистичке мреже у дресу ЦСКА – кад оде Тодор Живков, отићи ће и Камата, само што ће његова судбина бити много сунчанија – и да је од тада Димитар Бербатов знао да ће постати фудбалер, и да ће играти у црвено-белом дресу у главном граду Бугарске.
Није знао да ће га једном због фудбала чак и киднаповати мафијаши, ни да ће га навијачи ЦСКА, клуба којем је дао срце, практично отерати у Леверкузен, али не заслужује баш свака прича да буде поткована тим мрачним чињеницама.
А посебно не прича о човеку који је живео да би се играо, а не играо да би живео...
Митке је последњи велики бугарски играч, али уједно и један од последњих играча, свакако европских, који је – овде ће се тешко препознати његови корени и његова домовина, или је то било управо зато? – лепоту стављао изнад ефикасности, уметност извише резултата.
Берба је са лоптом могао све, али није хтео све сем ако би то изгледало онако како он мисли да треба да изгледа; и када је ових дана на клупском сајту Манчестер Јунајтеда освануо интервју у којем је он говорио о данима проведеним на Олд Трафорду, било је немогуће не сетити се свега тога.
Неко је добро радио ПР тамо у Улици сер Мата Безбија: исповест Димитра Бербатова уследила је баш у тренутку када се Јунајтед оптужује да је, под Мурињом, постао све оно што одавно није био, и све оно што Бербатов никада није био. То је факат, ценили га или му пребацивали штошта, а и Фергусон му је главом и носом умео замерити, због чега је његова манчестерска одисеја, упркос оноликим головима, трајала прекратко, толико кратко да није наступио у другом Јунајтедовом финалу Лиге шампиона, ма није био чак ни на клупи.
Уместо њега, против Барселоне је шансу добио Мајкл Овен, одавно у другој брзини, и можда се и даље покоји навијач Јунајтеда упита да ли би, можда, ипак било другачије...
Добро, какав је играч био тај Бугарин, како га се сећамо? Толико добар да чак и мој пријатељ Анте, ноторни навијач Тотенхема, на мој безазлени упит да на “три-четири-сад” одабере свој омиљени “Берба моменат”, не истиче неку утакмицу на Вајт Харт Лејну, чак ни то колико су опасно изгледали Бербатов иРоби Кин, већ један детаљ са, практично, краја енглеске каријере.
На Крејвен Котиџу децембра 2013. гостовала је Вила, већ је било 2:0, и остаће тако, али оно што се догодило у 32. минуту, за свега неколико секунди, сажело је читав фудбалски кредо Миткета Бербатова.
Неки играч Фулама је са леве стране послао паралелу скроз ка десној аут-линији, лопта је путовала једно 60 метара, високо и не баш ни превише слабо, а он ју је чекао, можда није требало да буде ту, али за цртеже на тренерској табли он ионако није превише марио.
Био је, дакле, ту, 189 центиметара чистог умећа и још чистије флегматичности, и залепио ју је за стопало, скоро без гледања. Онако, као да је шетња корзом у Благоевграду, а не Премијер лига...
Берберотика. Бербаљубав. Бербаризам.
Сигурно је Роналдињо имао бољи први додир од Бербатова, али тешко бисмо могли набројати још пет-шест играча који би умели исто.
Наравно, убрзо после тога је изгубио лопту.
И то је био Бербатов.
Океј, било је и оно, зна то мој другар боље од мене, када је завалио волејчину Мидлзброу, а било је и оно, знам ја то боље од другара, када је дао хет-трик Ливерпулу, а један гол постигао преко главе, било је и оних лобова у Монаку, кад се већ очигледно превише трудио да не поквари фризуру током меча.
Ту смо, дакле; као и сви играчи који су добри, а нису баш велики, или нису баш највећи, и Бербатов је поларизовао јавност, укључујући и његове Бугаре којима је био једино живо подсећање да се од Старе планине до Црног мора некада играо фудбал који је нудио радост и који је могао да лансира фудбалере чак до Премијер лиге.
Ценили су га због тога, а био је и велики патриота, има нека анегдота да је једном у Немачкој замало погинуо када је сам инсталирао сателитску антену да би могао да гледа бугарске канале (на којима се, понављамо, и даље врти Лепа Брена!), али су у исто време и они закерали, јер је изгледао као да се није трудио.
У ствари, изгледао је као да се труди да изгледа као да се уопште не труди.
Говорили су, дакле, да је лењивац.
Српски језик, ни бугарски једнако, нису баш толико богати као неки други, па нам тако недостаје неки импозантни речник идиома или синонима, али кад мало зачепркате, буде ту свашта.
Ево, на пример, како би се још могло рећи “лењивац”, и сигурни смо да би половину ових речи Димитар Бербатов лагано схватио, а да Немања Видић, о којем је причао у поменутом интервјуу, не мора да му преведе: беспосличар, згубидан, готован, зевало, забушант, бадаваџија, лезилебовић, ладолеж, бадавњак, џабалебарош, трут, безвољник.
Погледајте још једном сваку од ових речи и реците, искрено, да ли иједна пристаје Миткету Бербатову?
Не, он није био ленштина ни трут, он је само своју енергију трошио на много лепше ствари од јурцања или од, Боже саклони, враћања у одбрану; као уметник који не жели да се замлаћује крутим правилима, али је савршено радостан када изађе и свира виолину на улици, без обзира на то хоће ли добити новце, тако је иБербатов више волео да добије аплауз пучанства и да пружи гледаоцима нешто што нису видели, него само да штиклира колону “постигнути голови” и подигне просек сопствене убитачности.
А он је, истина, вазда био под лупом макар због милионског износа за његов трансфер на Олд Трафорд.
Говорио је о том стилу и сам, често, ваљда је то нешто балканско у њему – не из оног стереотипно погрдног схватања полуострва и његових људи, него из оног можда једнако стереотипног, дочим ређег, о томе да се овде и даље живи, јбг, јесте тешко али уме да се порадује човек и да се подружи и да запева и да заплеше и да се тако инати свему – што га је терало да на фудбалском терену тражи грациозност и хармонију.
Није џабе, ваљда, Сер Алекс упарио таквог борца као што је Вејн Руни, који би могао да буде и крволочни боксер да није играо фудбал, и пре њега питбуловску агресивност какву је нудио Карлос Тевез, са једном животном и спортском опуштенцијом коју је представљао Бербатов.
Усред Премијер лиге, те тешке индустрије која не прашта опуштање и тражи последњи атом снаге, стајао је он, светионик обучен у нехајно испасани шортс, што намигује и слеже раменима када профула стопостотну шансу.
Нема везе, доћи ће она опет, увек дођу, као аутобуси или трамваји, као метро у Софији, само да цигару запалим...
Има тих шпицева којима у очима сијају голови, такви би глутеус дали за тренутак када лопта прелази линију; а има оних који су шпицеви само по вокацији и по статистици, у ствари су интелектуалци, ма песници ове игре, само што то може да не буде препознато.
Песник обични заврши покривен новинама на клупи, поред њега два унучета вињака и много стихова које нико никада неће чути; и с те стране је Берба прошао одлично, пошто ће до краја живота моћи да се покрије с две титуле Премијер лиге и још сијасет клупских и индивидуалних признања.
И да се некад јави, да исприча два-три вица са тренинга и утакмица, да нас подсети да је то могло да се игра другачије, елегантније, као кад се удварш жени (цитат: Димитар Бербатов); онда када се Бугари нису ложили само на Лепу Брену, онда када је и тај Јунајтед нудио страст и елеганцију, уместо једноличне ЕКГ-линије коју уздрма само нова конференција Жозеа Муриња.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар