СНСД-ов начелник напао новинара

Начелник општине Градишка Зоран Аџић јутрос је вербално напао новинара Миљана Ковача, уз поруку да напусти град.

Република Српска 02.09.2018 | 19:40 пише: Миљан Ковач

Према мишљењу Зорана Аџића, начелника општине Градишка ми који смо у овај град „однекуд дошли“, не можемо и не смијемо бити равноправни са њим који је ту рођен. Тако сам разумио његов јутрошњи покушај „монолога“ са мном. Да ваљам, рече Аџић „остао бих у свом мјесту“!

То што ме је овај, како сам за себе воли рећи, интелектуалац и „мастер“ Електротехнике, успут частио епитетима, типа, да сам будала, луд, некултуран, овакав онакав, није вриједно помена. Има он право да о мени мисли ста хоће. Мислим и ја о њему много тога што није за причу.

Мене брине нешто много крупније – сматра ли начелник и да неколико хиљада избјеглих и расељених лица, из Славоније, Доњег Вакуфа, Бугојна, Зенице и других мјеста који су деведесетих дошли у Градишку не могу имати права која он рођен у Береку, код Градишке има?

Сматра ли да су хиљаде Градишчана који су деведесетих, као и они који свакодневно напуштају Градишку у потрази за бољим животом, мање вриједни од њега који је ту рођен и „остао у свом мјесту“!?Лако је за мене. Ја сам појединац који је у Градишку дошао прије пет године својом вољом, али шта је са тим хиљадама људи, који би да су „ишта вљали остали у свом мјесту“?

Аџића је наљутило што га нисам поздравио јутрос у једном Градишком кафићу, па ме љутито питао што ја њега не поздрављам? Одговорио сам му: Ми смо комшије 5 година па се не поздрављамо, зашто би се сада поздрављали? Након што је констатовао да сам некултуран, кренуо је са монологом и салвом увреда на мој рачун, док је његово друштво уживало и неки уз гласан смијех неки уз увреде које не бих ни поновио, одобрававали начелникову „културу“.

Људи који су сједили са њим, су ми до јутрос били непознати. Препознао сам једно Љубимка Чакља, шефа изборног штаба ПДП-а Градишка, па сам њега као познаника поздравио. Чакаљ је пристојан господин и пристојно је ћутао док је начелник лармао. Мало ме чуди шта ради у том друштву, али то је његова ствар.

Аџић је у свом „пристојном“ обраћању мени рекао и да је страшно то што ја радим, пишући свашта о „поштеним људима“ који одувијек живе у Градишци. Ваљда они који су отишли из Градишке или ми који смо у њу дошли не можемо, по Аџићу, бити поштени.

Када је завршио свој монолог, објаснио сам му да ја иако сам тек пет година у Градишци, више волим овај град од њега, јер за разлику од њега, ја општину Градишка ни њене грађане нисам оштетио ни за једну марку. Питао ме зашто не идем у Требиње (тај дио ми није јасан, пошто нисам из Требиња), на шта сам му одговорио да имам право да живим гдје хоћу. Рекао ми је и да ја о њему ништа не знам, на што сам у одговорио да то није истина јер је имао прилику читати шта све знам о њему.

Тада је љутито напустио своје весело друштванце и кафић. Ја сам остао да пијем своју кафу у свом друштву, док су његови пријатељи наставили са увредама на мој рачун, а ја их игнорисао.

Жао ми је што сам заборавио питати Аџића, да ли сматра и да би његов ментор др Славко Дуњић, да је „ишта ваљао остао у свом мјесту“. Поготово што су ми Дуњићеви сарадници 2016. јавно обећали да ће ме прогласити персоном нон грата у Градишци, јер им се није свиђало шта пишем. Али ево ме ту сам, за разлику од многих који су морали напустити Градишку ја у њој чврсто стојим заједно са свим својим пријатељима Градишчанима. Волим овај град и ове добре људе и дијелим с њима добро и зло, за информацију „пристојном“ начелнику мапа мог завичаја је глобус, па ко разумије...

тајнајавна.блогспот.цом