Прича: ''Запјевала Маракана, за Хусрефа муслимана...''

Долазе "росонери", а Дејо као да је Чукарички. . . "Нама задаци, а њему каже: 'Ти Пикси играј како год хоћеш'", причао је са осмехом Мусемић, који тврди да је Ђуровски бољи стрелац од Панчева.

Фудбал 30.08.2018 | 23:30 "Добри људи светле издалека, попут врхова Хималаја".

Осим природне лепоте Сарајева, постоји и она у људима који живе у њему. Сарајлије имају нешто посебно у себи. Назовите то духом, страшћу, енергијом или како већ хоћете.

Суштина остаје иста.

У Сарајеву све има своју причу и у Сарајеву ништа није случајно. Балашевић каже "видиш, Сарајево је средњег рода. Као дете – заиграно, простодушно, наивно, лаковерно, детињасто... зато оно прво и пружа руке ка теби".

Никада није досадно у друштву људи рођених у граду на Миљацки. Слушајући Сарајлију када евоцира успомене из прошлости, стичете утисак да се догађаји одвијају баш у датом тренутку. Зато и прича Хусрефа Мусемића делује као да никада до сада није испричана. Јер, Сарајево је једна прича. А Сарај'во, нешто сасвим друго.

"Никада нећу заборавити гест навијача Звезде у тренутку када сам запао у здравствене проблеме. Човеку много значи када сазна да је оставио траг у некој средини. Мени је та подршка дала снагу да истрајем и да се изборим са свим тешкоћама", Хусреф Мусемић.

Још под утиском позитивне енергије коју су предстојеће Зимске олимпијске игре пренеле на читав град, сарајевски клубови су сезону 1984/85 обележили сјајним утакмицама на југословенској и европској сцени. 

Сарајево је под вођством тренера Бошка Антића приредило сензацију и други пут у историји освојило титулу шампиона државе, док је Жељо заблистао у Купу УЕФА догуравши чак до полуфинала. Одмах по завршетку сезоне из снова, најбољи стрелац лиге Хусреф Мусемић прелази у Црвену звезду, а ведета 'плавих' Владо Чапљић са ореолом звезде прелазног рока потписује за Партизан.

Тиме се добар дао сарајевског шмека преселио на улице и стадионе југословенске престонице.

"Мој трансфер је најбољи доказ да ни челни људи Сарајева нису веровали да можемо до титуле. Ја сам још у јануару '85. изразио жељу да продужим уговор, али су ми рекли 'полако, не жури'. Било је јасно им наше прво место после јесењег дела није довољна гаранција да ћему ту остати и на крају првенства. Ишли су логиком 'боље да их продамо и зарадимо неке паре'. Како се шампионат ближио крају, а ми и даље одолевали налетима Хајдука, они су се, што би ми Босанци рели, 'задеверали' и одлучили по сваку цену да нас задрже. Нажалост касно, јер сам се ја већ све био договорио са Црвеном звездом". 

Хусреф се у то време борио да изађе из сенке старијег брата Вахидина. Сарајевска раја је често била сурова у оцени његових квалитета. Када би промашио шансу, одмах су говорили "Вахидин би сигурно дао гол". А када би га Хусреф дао из немогуће позиције, никоме се не би отело: "Е, одавде га ни Вахидин не би забио".

"Занимљиво да је и брат у једном тренутку био близу преласка у Звезду, али се трансфер није реализовао из неких административних разлога. У то време било је много бирократије у југословенском фудбалу. Моје прво искуство у дресу београдског клуба датира много пре званичног доласка на Маракану. Био сам гост пионирског тима Звезде 1978. године на турниру у Сент Етјену. Нисам имао легитимацију и морао сам да наступам под лажним именом. Сећам се да су ме пријавили као Сашу Милановића. Иван Ћурковић нам је био домаћин, освојили смо прво место, а мени је припао трофеј за најбољег стрелца турнира. Нису ми после тога понудили да се преселим у Београд и морало је да прође пуних осам година да се Звезда поново заинтересује за мене".

Интересантна анегдота веже Хусрефа Мусемића за прво европско искушење са Црвеном звездом.

"Играли смо у Швајцарској против Арауа и са нама је путовао легендарни ТВ коментатор Владанко Стојаковић. Пошто је често био на телефонској линији са студијом у Београду, увек је први имао информације са осталих утакмица. Када нам је рекао да је Сарајево испало од финског Кусисија, мислио сам да се шали. Нисам му веровао све док по повратку у земљи нисам погледао снимак утакмице. Испоставило се да је Кусиси те сезоне били европски хит јер су избацили Зенит из Лењинграда и после велике борбе испали од Стеауе  која је касније освојила Куп шампиона".

Звезда се лако ратосиљала Арауа на старту Купа победника Купова, а Мусемић је головима у обе утакмице на фантастичан начин дебитовао у дресу новог клуба.

"Добили смо их 2:0 у Београду и одиграли 2:2 у реваншу. Поред мене, у стрелце су се уписали Бошко Ђуровски и Милан Јанковић. Имали су неку чудну тактику, све им се сводило на офсајд замке. Мислим да смо у Швајцарској више од 20 пута ухваћени у недозвољеној позицији".

Ни Лингби није био дорастао ривал, Звезда је славила у обе утакмице и обезбедила пролеће у Европи.

"Тада се подразумевало да југословенски клуб без проблема преброди две или три препреке и тек онда би наилазио на озбиљније противнике. Данци су данас баук за све клубове из региона, а ми смо се у то време поигравали са Лингбијем. Истини за вољу, губили смо 2:0 на полувремену прве утакмице, али су Милко Ђуровски и Мита Мркела обезбедили мирнији реванш. У Београду смо славили са 3:1 головима Шугара, Николића и Ђуровића".

Европско пролеће је донело два спектакуларна дуела са мадридским Атлетиком. Прва утакмица је остала у сенци Милковог искључења и демонстративног бацања дреса на путу ка свлачионици.

"Изгубили смо са 2:0 у Београду и практично се опростили од даљег тока такмичења. Они су имали неког Јужноамериканца у шпицу, тај нам је дошао главе. Не знам тачно како се зове, али мислим да је дао оба гола на Маракани (Хорхе да Силва Ечеберито, прим.аут). Сећам се да сам по завршетку сусрета хтео да разменим дрес са једним шпанским фудбалером, али ми никако није полазило за руком да овај свој свучем са себе. Били су јако лошег квалитета, вирили су конци, рукави скоро висили и док сам се ја тако мучио, Шпанац је изгубио стрпљење и одјурио у свлачионицу".

Захваљујући 'Шајберовој титули', Звезда у сезони 1986/87 представља југословенски фудбал у Купу европских шампиона. Жреб је већ на старту спојио два клуба која су имала нерашчишћене рачуне из прошлости.

"Уочи тих дуела са Панатинаикосом, медији су углавном писали о чувеном двомечу из полуфинала Купа шампиона 1974. године. Звезда је тада прокоцкала 4:1 из прве утакмице и наша генерација је добила задатак да се освети Грцима. Поново смо првих 90 минута решили са три разлике, али за разлику од наших претходника, нисмо примили гол. То се показало кључним у реваншу, јер је Панатинаикос брзо повео са 2:0 и био на корак од нове сензације. У Београду сам затресао мрежу у 44. минуту и јако ми је драго што се тај гол нашао међу 100 најлепших у историји Црвене звезде", присећао се Мусемић.

"Трећи је био аутогол, али сам био довољно виспрен да подигнем Бору Цветковића тамо испод северне трибине, па се стекао утисак да је он стрелац. У реваншу сам задобио потрес мозга после једног ваздушног дуела у финишу првог полувремена и нисам ни био свестан да су играчи ишли на одмор и да су екипе у наставку меча замениле стране. Било ми је чудно зашто тај део сусрета траје толико дуго. Срећом, Бора је пред крај искористио једну гужву у шеснаестерцу Панатинаикоса и ставио тачку на драму".

Розенборг је био још лакши залогај. Мркела је откључао браву у Трондхајму, а Цветковић са два гола у последњих 10 минута решио дилеме око пласмана у четвртфинале. У Београду је већ после 23 минута  било 4:0 за Звезду, а поново су у центру пажње били двоструки стрелци Мркела и Цветковић.

"Тамо нас је сачекало ужасно хладно време. Авион је слетао сат времена, никако да слети. Ми гледамо кроз прозоре, свуда снег и море, нигде писте".

Само годину дана после елиминације од Атлетика, Звезда се поново намерила на један мадридски клуб у борби за пласман међу четири најбоља клуба у Европи.

"Реал је увек Реал. За нас је у то време била велика част да одмеримо снаге са тимом који је обележио историју европског фудбала. Терен је у Београду био залеђен, температура десетак степени испод нуле, цича зима. Ми смо се боље снашли у тим поларним условима и прво полувреме одиграли као из бајке. Бошко је дао први гол, па је Дика одбранио пенал Хугу Санчезу, Жаре је повисио на 2:0, а Бора обишао Буја и донео нестварна три гола предности пре одласка на одмор. Стадион је подрхтавао од еуфорије и нико на трибинама није осећао хладноћу".

Звездин тим против Реал Мадрида: Стојановић, Брачун, Кривокапић, Радовановић, Елснер, Јанковић, Ђуровић, Ђуровски, Цветковић, Стојковић, Мркела. Дакле, без Хусрефа Мусемића.

"Васке је имао своје критеријуме. Умели смо да уђемо у конфликт, као пред финале купа против Борца из Бањалуке када ме казнио и избацио из екипе, па сам радио индивидуално са помоћним тренером Ратомиром Дујковићем. Или у Мостару, када нас је Вележ згазио 5:0. Тада ме убацио на 0:3 и после ме на састанку у Београду током анализе утакмице, прозвао пред свима и питао 'је ли ти што се буниш јер не играш, зашто ниси дао два гола па да буде 3:2, а не 5:0'. Међутим, уочи Реал Мадрида нисмо имали ни најмањи неспоразум. Вероватно се определио за брже играче, а мене чувао за случај лошег развоја догађаја на терену". 

Срећом, све се развијало као у бајци. Јесте Хуго Санчез са два гола шокирао Маракану, али је и Милан Јанковић погодио са беле тачке за капиталних 4:2.

"Кружиле су разне приче око резултата у реваншу, али је једина истина да нисмо били психолошки спремни за дуел на Сантијаго Бернабеуу. Бутрагењо нам је рано дао гол, одолевали смо скоро сат времена и онда је Мануел Санчиз задао завршни ударац. Јанковић је недуго после тога потписао за Реал. Милан је био фин момак, весео и драг, сви смо га волели. Возио је Голфа и сећам се када га је Цвеле сачекао после једног тренинга и позвао га у своју канцеларију", причао је Мусемић.

"Нико није ни слутио шта је тема састанка. Када су завршили, Јанковић је сишао код нас у свлачионицу и онако збуњен успео да изусти 'зове ме Реал, где ћу бре ја у Реал'. Сви смо се насмејалил, али он је заистао завршио у Реалу. После пар месеци, дошао да нас посети и ето га у БМW-у. Паркирао га испред стадиона, ми изашли и бленемо у онај ауто као деца. Трица, најновији модел, шибери, кожа... Као што рекох, Реал је Реал".

Наредне сезоне, у оштрој конкуренцији Партизана и Вележа, Звезда стиже тек до трећег места у првенству и сели се из друштва најбољих европских клубова у Куп УЕФА. Мусемић није добио шансу у мечевима са Тракијом (2:2, 3:1), као ни у првом дуелу против белгијског Брижа.

"Опет ме је Васке убацио када је све отишло у пропаст. Успели смо у Београду да њихово вођство претворимо у солидних 3:1 головима Радовановића, Цветковића и Стојковића. У Брижу смо искористили слободно пре подне да прошетамо градом и свако је од нас купио наруквицу за коју су нам рекли да доноси срећу. Када је Лик Бејенс постигао четврти гол, Кривокапић је покидао ону бројаницу у парам-парчад и одбрусио 'каква црна срећа, ово је малер'. Заменио сам Жарета Ђуровића на 3:0 и било је касно да се нешто поправи. Дегрис нам је дошао главе, Јурић није имао решење за њега".

Повратак у елитни ранг европског фудбала у сезони 1988/89, Звезда је обележила 'петардом' против Дандалка.

"Стане је заменио Васовића у улози шефа струке, али није се дуго задржао на Маракани. Стално је критиковао Робија што дави лопту, што компликује, прозивао га да не трчи и да нема дуел игру. Чак је Пиксију и њему узео број. Једноставно, није трпео ведете у тиму. Мислим да је Амбасадор у то време већ био превазиђен тренер и срећа по Пиксија и Робија да је брзо завршио своју авантуру. У Ирској смо свих пет голова дали у другом полувремену. Мркела је отворио серију, а Пикси, Стошић, Жаре и ја дотукли Дандалк".

Реванш је био рутина. Шабанаџовић, Мркела и Савићевић испраћају Ирце са још три гола у мрежи и Звезда са нестрпљењем чека жреб за осмину финала. А жреб понекад уме да се поигра са судбином.

"Милан је у то време био у почетној фази стварања моћног тима. Тамо су оба гола пала у размаку од шездесетак секунди. Пикси је довео Звезду у вођство, а Вирдис поставио коначан резултат. Била је то мајсторија нашег најбољег играча. Пикси је годину дана после мене стигао на Маракану и мучио се на почетку са уклапањем у Бата Станетове принципе. После је дошао Васке и сећам се једне утакмице у Тузли када је у свлачионици свима задао задатке, а њему је рекао 'ти Пикси играј како год хоћеш'. Нама је то у том тренутку звучало чудно, али је то била прекретница у његовој каријери", присећао се Мусемић.

"Ту је експлодирао и почео да бриљира. Пикси је рођен да буде вођа. Он је тај на кога смо се ослањали када не иде, када треба да се преузме одговорност, да се пуца пенал, да се посвађа на терену, чак и да се потуче... Био је од старта предодређен за велика дела. После је у Јапану и Кини доказао да поседује то лидерско у себи".

Утакмица у Београду изазвала је огромну пажњу европске јавности. Саки је имао на располагању Гулита, Рајкарда и Ван Бастена, страшни трио који је те године Холандији донео титулу континенталног шампиона. 

"Плус Барези, Костакурта, Донадони, Малдини, Тасоти... ма тим боли глава. Био сам цимер са Дејом у карантину хотела Метропол и никако ми није било јасно како може да буде тако смирен вече уочи дуела против једне од најјачих европских екипа. Ми смо сви имали неки тензију, а Савићевић као да играмо против Чукаричког", говорио је.

"Истина је да га ја у то време нисам познавао добро, али сам тада схватио да ће бити велики играч. Толико је веровао у себе да му имена Миланових ведета нису представљала никакав баук".

Није се плашио ведета на терену, јер је знао да му оне не могу ништа. Нажалост, није рачунао на ведету с неба, која је те вечери била на страни слабијег тима. Италијани су у поновљеној утакмици славили после пенала и чувену латинску изреку претворили у 'пер неббиа ад астра'. Милан се кроз обрисе београдске магле издигао из пепела и упутио ка слави и трофејима.

"Они су те и наредне сезоне освојили Куп шампиона и све до појаве Зидановог Реал Мадрида били последњи клуб који је успео да одбрани наслов европског првака. Ето како један детаљ, односно једна временска непогода испише странице фудбалске историје".

Што због оштре конкуренције на позицији шпица, што због 'кључа' по коме се састављао национални тим, Хусреф Мусемић није стигао да одигра више од једне утакмице за репрезентацију Југославије.

"Против Румуна у Темишвару. Добили смо 2:0 головима Џека и Трифуновића, заменио сам Миодрага Јешића пет минута пре краја. Био сам и на опроштају Тозе Веселиновића у Приштини, али то се не рачуна као званичан наступ. Путовао сам и у Линц на пријатељски дуел са Аустријом. Сећам се да смо водили 2:0 головима Елзнера и Грачана и да сам седео на клупи поред Живана Љуковчана који је био ведрог духа и увек је волео да се шали са свима", рекао је и надовезао се:

"У финишу меча се намерно раздрао да би Милутиновић чуо 'хоће ли овај Мусемић коначно да уђе у игру'. Милош се окренуо и рекао ми да одем на загревање. Ја сам само одмахнуо руком и одговорио да ми је хладно. Где сад да се загревам кад је остало 10 минута до краја. После су новинари писали да сам одбио да уђем у игру и суштина је да сам заиста био љут на селектора што ми не пружа шансу коју заслужујем".

И поред љутње, никада није испољавао сујету и увек је бираним речима говорио о конкурентима у нападачкој линији. Обожавао је Манцеов стил ('само Драган уме тако да кидише на лопту'), док је за Милка Ђуровског увек тврдио да је бољи голгетер од Дарка Панчева. Када је реч о дефанзивцима, са двојицом никако није могао да изађе на крај.

"Боро Приморац је био старији од мене и уопште ми није лежао. Имао је неку чудну конституцију, дуг врат и некако, кад год увуче тај врат у она рамена, он вам избије лопту у скоку. Банковић је такође био незгодан. Ван терена прави лаф, али када почне утакмица он ускаче у тилт и не познаје никога. Играли смо са Радничким на Кошеву, он ме је гањао по целом терену. Вређа, псује, удара... Ја га питам у једном тренутку 'знаш ли да читаш', он каже 'да', ја му покажем руком на семафор, 'е, па читај горе шта пише'. А тамо, 4:2 за Сарајево, Хусреф Мусемић, два комада", говорио је са осмехом.

"Њему мрак на очи, па крене још више да бије".

Посебно поглавље у каријери Хусрефа Мусемића, заузимају мегдани са члановима Велике четворке.

"Док сам играо за Сарајево, нисам се бавио теоријама завере и причама да су велики привилеговани код судија. Увек сам горео од жеље да баш у тим мечевима затресем мрежу. Највише сам се мучио против Партизана, све док нисам прешао у Звезду. Сећам се само једног гола против 'црно-белих' и то три дана након што сам изашао из војске. Љуба Радановић је дебитовао за Партизан и није знао где бије. Моца му је после сваког кикса држао лекције и гласно га критиковао".

Селидбом у Београд, Муске постаје неизоставни фактор Вечитог Дербија и у неколико наврата човек одлуке против Партизана.

"Победоносни гол за 2:1 на Маракани је остао у сенци тешке повреде Јовице Николиће. Ђелмаш му је из нехата поломио ногу. Зец је имао обичај да окачи састав тима на зид свлачионице, каже пар речи и пошаље нас на терен. Сећам се да је Милко рекао да се не осећа добро и да му се не игра. Гојко је само узео оловку, прецртао његово име и пошто је персирао играчима, обратио се Милоју 'Горане, играћете Ви уместо Милка и све остаје исто'. Такав је био, није се много узрујавао кад наиђе на непредвиђену околност. Испоставило се да је Милојевић био најзапаженији појединац меча", каже Мусемић који се у стрелце уписао и у оном Дербију када је Звезда после 27 минута водила 3:0.

"Једино га нисам дао у победи на ЈНА од 3:2, када је Ђукановићу пало на памет да само мени скида зицере. Како је ко шутнуо, тако је улазила, Пикси из корнера, Боро два пута, само моја никако да погоди циљ. Мислим да сам већи баксуз био само једном у дресу Сарајева на утакмици против Вардара у Скопљу. Било је 2:2, а мени је Грошев одбранио бар 12 стопостотних шанси".

Победе против Партизана нису аутоматски подразумевале лумповање до зоре по београдским кафанама.

"Карантин је био на Авали. Живе душе нема, само особље хотела и конобари. Један телефон на нас 20, па док дођем на ред, ови моји у Сарајеву заспали и пробудили се већ десет пута. Добијемо дерби и таман помислимо ето слободе, Џаја каже: 'Назад на Авалу'. Ми под тушем у неверици, убеђени да се шали. Не, није се шалио. Вратили смо се на Авалу".

Утакмице са Хајдуком и Динамом увек су носиле са собом посебан набој и специјалне емоције.

"У Сплиту сам дао гол за 2:2. Роби је у својој првој утакмици у дресу Звезде шутнуо са дистанце, Варводић одбио, а ја притрчао и оверио мрежу. Памтим и полуфинале Купа, славили смо 2:1 у Сплиту, па изгубили 1:0 у Београду. Није важио гол у гостима и испали смо на пенале. Ја сам промашио, али је судија поновио извођење јер се Варводић наводно кретао на гол линији. Ја му шутнем у исту страну и погодим, међутим Брачун промаши и Хајдук оде у финале".

Сетио се и…

"Динаму сам дао страшан гол у Загребу, један од најлепших у мојој каријери. Бобан је носио 'шестицу' и то му је био први наступ за сениорски тим. Мреже су тада биле затегнуте до максимума, када сам је шутнуо она се зарила под пречку и одбила скоро до половине терена. Стојић се бацио тек када је Динамо кренуо са центра", причао је са осмехом.

"Техника ми није била јача страна, али сам умео да затегнем ногу и постигнем ефектан гол. Данас када вртим снимак, помислим да је фотомонтажа".

Мрзео је Чаир и стадион под Горицом ('терени су били ужасно лоши'), обожавао Максимир, ЈНА и Маракану ('публика вас носи до победе') и захваљујући сарајевском духу и племенитом карактеру стекао статус 'вечног пријатеља' међу члановима своје генерације.

"Мита ме је први прихватио и са њим имам посебан однос. У сталном смо контакту, скоро смо се срели на припремама, зове ме уочи сваке важне утакмице и жао ми је што немам више времена за посете Београду. Чујем се ја и са Бошком Ђуровским, Слобом Маровићем, Јанковићем, али Мркела је мој пријатељ за сва времена. Цела та генерација је имала нешто посебно. Умели смо да добијемо утакмицу и пре самог изласка на терен. Тако у Титограду, обучемо одела, ставимо кравате, изгланцамо ципеле, па изађемо пола сата пре почетка да прошетамо атлетском стазом. Публика се извижди, испразни, умори... Када меч почне, ми у миру и тишини рутински решимо ствар".

Јанковића је скоро срео у Београду. За воланом...

"...Поршеа 911. Рекао сам му 'па ниси ни ти мутав'".

'Запевала Маракана, за Хусрефа муслимана'. Пева и даље. Јер, неке љубави не познају границе. И трају вечно. 

Извор: мондо.рс