Нека се Истанбул пази, Парни ваљак у гостима гази!

Чак пет пласмана у Лигу Европе и два у Лигу шампиона Партизан обезбедио кад је реванш играо у гостима!

Фудбал 30.08.2018 | 00:03
Нека се Истанбул пази, Парни ваљак у гостима гази!
Кући лепо – на страни још лепше. Оног тренутка кад су куглице у Ниону спојиле два црно-бела тима није било право партизановцима, међутим, кад су сазнали да ће реванш са Бешикташем играти у гостима могао им се прочитати благи осмех на лицу, јер новија историја показује да Парни ваљак одлучно вози далеко од Хумске и на завршним квалификационим етапама прави кључну разлику у односу на противнике.

Пред Истанбул, освајача Купа Србије храбри сазнање да је од распада СФРЈ далеко боље резултате у стани-пани утакмицама правио на непријатељској територији. Од осам доскорашњих пробоја у групну фазу Лиге Европе (наследника Лига купа УЕФА) чак пет је прославио ван Београда, па се надају Гробари сличном сценарију у реваншу са турским представником (четвртак, 20.00, РТС 1).

Па да опет, као лане, Србија има два тима у јесењој фази еврокупова.

Први пут је Партизан био успешан септембра 2004. године. Те године промењен је формат такмичења, дотадашњи УЕФА куп преименован у Лигу купа УЕФА, до које је тим Владимира Вермезовића стигао „румунском трасом“. Најпре је избацио Оцелул из Галација, а затим био успешнији од букурештанског Динама, савладавши га 3:1 у Београду, да би на стадиону Национала сачувао капитал и после 0:0 ушао у групу са грчким Егалеом, италијанским Лацијем, шпанским Виљареалом и енглеским Мидлзброом. Прошао је и касније догурао до осмине финала што је највећи успех било ког нашег клуба на међународној сцени откако се распала Југославија.

Отад до данас, пелцер успешних гостовања чувале су различите генерације, а први пут применила их је она са Миодрагом Јешићем у улози тренера, кад је у лето 2006. најпре прошла Марибор (2:1, 1:1), да би у двомечу са Гронингеном морала да преживи драму.

Ништа на њу није слутило, пошто су Небојша Маринковић и Бојан Зајић са по два гола омогућили лепих 4:2 пред реванш на „Еуроборгу“. И онда фрка у режији румунског судије Кристијана Балаја, спремног да части Холанђане – све са Луисом Суарезом – са два пенала. При резултату 1:0 за домаћина на пијадестал се уздигао Ивица Краљ, одбраном другог ударца са 11 метара ушао је у навијачка срца.

„Е, па не може два пута“, узвикнуо је тад Срђан Радојевић, тадашњи коментатор клупског МИП радија, кад је искусни голман обезбедио улогу јунака реванша.



Необјашњиво због чега, али да се боље сналазе кад изостане притисак својих навијача потврдили су црно-бели три године касније. Само 1:1 у првом сусрету са Жилином, повици „Јокане, одлази“, физички покушај навијача с југа да дођу у блиски контакт са тренером и неповерење управе која је садашњем стратегу Фулама орочила мандат само до реванша у Словачкој, створили су гнев у екипи који се манивестовао на стадиону под Дубном, да би Ламин Дијара и Брана Илић у размаку од шест минута обезбедили победу 2:0.

Тај тријумф може се тумачити као победа спорта над бирократијом, јер су на трибинама Партизан представљали тадашњи спортски директор Иван Томић и потпредседник Гордан Петрић, јер председник Драган Ђурић, највећи заговорник смене тренера, није ни дошао у Словачку. Зато и не чуди што су играчи после меча у свлачионици пласман у групу прославили песмом на рачун шефа струке:

„Могу да ти..., Јокане“.



У другој деценији 21. века још две Лиге Европе стигле су као последица одличних издања у гостима. И то захваљујући двојици претходника Зорана Мирковића.

Најпре је Марко Николић у првом мандату успео да смири панику у екипи насталу вратоломим резултатом прве утакмице са Нефчијем из Бакуа (од 2:0 до 3:2) и покаже како је спортски сектор и тад био изнад организационих проблема клуба (немаштина, кашњење плата, штрајкови играча), па је у Азербејџану славио 2:1 (опет преокретом) головима Петра Шкулетића.



Највежи пример да Партизану одговарају гостовања баш је судар са Николићевим Видеотоном на Панчо арену у Фелчуту минулог августа. Иако од многих прежаљен после неубедљивог издања пред празним трибинама на Топчидерском брду (0:0), састав Мирослава Ђукића је у реваншу био убедљив (4:0), обезбедивши осмо учешће у Лиги Европе.

„Нема велике радости. Нама је ово постало нормално. Навикли смо“, шеретски је те вечери у Мађарској говорио Мирослав Вулићевић.

Кад му већ тако добро иде на страни, има чему да се нада Партизан против Бешикташа, колико год да је сјајан тај „Водафон парк“.



ОБЕ ЛИГЕ ШАМПИОНА НА СТРАНИ

Да традиција може да буде озбиљан савезник црно-белих у Турској може се закључити и на основу чињенице да је оба пласмана у групну фазу Лиге шампиона обезбедио реваншима у гостима. Лета 2003. надокнадио је београдски минус и голом Ивице Илијева осигурао продужетак у Њукалсу, да би касније бољим извођењем пенала прошао Енглезе. А 2010. је Габријел Клео решетао Андерлехт и после 2:2 у Хумској обезбедио исти такав резултат у Бриселу, да би опет ударацима са 11 метара српски представник дотакао звездице елитног купа.

Једине две мрље у гостима свих ових година, на последњој степеници до Лиге Европе, представљју елиминација од Туна и Заглебја, уз напомену да је клуб у оба случаја био у организационом хаосу.

Да му слабије иде пред својим навијачима показују искуства са Артмедијом и Шамроком, позтивни примери су реванши са Темишваром и Тромсом, док је једна Лига Европе обезбеђена тако што је у Београду савладана Стеауа у квалификацијама за Лигу шампиона, па се знало да ће се играти групна фаза без обзира на исход двомеча са БАТЕ Борисовим.

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар