Сјећања: Тито - Стаљин, фудбал на живот и смрт!

На 80. годишњицу резолуције Информбироа сећамо се највећег фудбалског трилера одиграног на Олимпијским играма у Хелсинкију 1952. године. . .

Фудбал 27.08.2018 | 00:00
Сјећања: Тито - Стаљин, фудбал на живот и смрт!
Година преступна, олимпијска 1952. Окончана је окупација Јапана - тачка на Други светски рат. Израелци су покушали атентат на Аденауреа, страдао један немачки полицајац. Краљ Џорџ ВИ преминуо је, престо у Великој Британији преузела Елизабета ИИ. Винстон Черчил саопштио је свету да Уједињено Краљевство поседује атомску бомбу. Основана је Европска заједница за угаљ и челик, претходница ЕУ. Немачка је Израелу исплатила три милијарде долара ратне одштете. Хемингвеј је објавио Старац и море и умрла је Ева Перон. Обављена је прва операција на отвореном срцу...

Југославију је те '52. погодила тешка суша. Друга у три лета. Претила је глад. Тито се шепурио са насловнице часописа Лифе... Обновљен је Политикин забавник, отворен Народни музеј у Београду и основана општина Нови Београд. У Загребу похапшено је 46 особа због узвикивања националистичких парола после полуфинала Купа маршала Тита. На свом ВИ конгресу Комунистичка партија Југославије (КПЈ) преименована је у Савез комуниста Југославије (СКЈ). Један долар вредео је 300 динара. ФНРЈ послала протесну ноту Светој столици која најављује уздизање Алојзија Степинца у кардинала. У продукцији Триглав филма снимљен је Кекец. Преведени су Камијев “Странац”, Бодлерово “Цвеће зла”, Манова “Смрт у Венецији”... Југославија се убрзано отварала ка Западу - изложба савремене француске уметности одржана је у Београду, Загребу, Љубљани и Скопљу; Лубарда је раскрстио са “објективном ликовном уметношћу”. У исто време, ипак, води се пропагандни рат против “буги-вугија”. Плес је окарактерисан као превише вулгаран. Поп култура морала је још мало да попричека да постане легитимни део Брозовог егалитаризма... НИН је тих година био непоколебљив “на бранику тековина револуције”: Џез утиче на анимална осећања, писао је најстарији недељник на Балкану. Или: Опасност за нашу омладину! У Београду за кратко време растурено преко 100.000 примерака стрипа и претпарачке литературе.

Политичка ситуација у свету била је затегнута до границе пуцања. Беснео је Корејски рат. Умешали су се Американци, Совјети и Кинези. Европу је половила Гвоздена завеса. Мирис крви и барута у ваздуху. Због онога што је било и због онога што ће бити. Нико не сумња - нове сукобе у Европи немогуће је избећи...

(Југославија је у епицентру због резолуције Информбироа. Тито се грубо отргао из совјетског загрљаја што је опасно разљутило Стаљина. Хазјајин шаље писма КПЈ у којима опањкава Броза. Не крије да би на челу ФНРЈ радије видео Андрију Хебранга или Сретена Жујовића – то је онај човек што се по легенди једини издрао на Тита и спречио га да се приликом десента на Дрвар преда Немцима – али Броз храбро одолева: “Примити писмо СКПБ (Свесавезна комунистичка партија бољшевика), то је заблуда. И они морају да сазнају да је то заблуда. Примити писмо, значи бити подлац, признати оно што није. Мислим да имамо право да говоримо на равној нози са Совјетским Савезом. Код њих постоји дубоко неразумијевање онога што се десило код нас. Ти си, Црни (конспиративно име Сретена Жујовића), себи узео за право да више волиш СССР од мене... Наша Партија је чиста као сунце. Ти, Црни, хоћеш да разбијеш њено јединство, хоћеш да разбијеш њено руководство које већ једанаест година ради заједно. То је руководство везано крвљу са народом. Ми смо тај народ позивали да даје највеће жртве. Тај народ не би нас хтио да трпи ни један дан кад бисмо се показали недостојни тих жртава”, викао је Тито са говорнице на петом партијском конгресу пуних седам сати. А онда кренуо у обрачун са “унутрашњим непријатељем”. Голи оток, Гргур, чистке, убиства... Реторика између Москве и Београда постаје све жешћа. За Стаљина, Тито је издајник, продана душа и лакеј империјализма. Из југословенских државних установа преко ноћи нестају портрети совјетског вође, а Милован Ђилас у Брозово име поручује да се “Југославија не одриче социјализма, већ Стаљина, чија је политика постала блиска Хитлеровој)

Јосиф Висарионович Стаљин (право презиме Џугашвили) није могао да пређе преко Брозовог одбијања послушности, илити како ће историја то назвати – преко Титовог НЕ! Југославији тако прети улазак у нови рат, односно инвазија совјетских снага. О томе се почетком педесетих није много знало. Да су совјетске трупе из неколико праваца дошле буквално до границе; да је у више наврата забележена чак и размена ватре, те да је маршал Жуков осмислио детаљан план масивног падобранског десанта на босански плато, сазнаће се тек пошто тајне службе буду скинуле ознаку тајности са докумената о “ибеовској” кризи. Из извештаја обавештајаца ЦИА, испрва, сазнаћемо да је земља била спремна за напад, јер све четири социјалистичке војске што је окружују (Мађарска, Румунија, Бугарска, Албанија) заједно нису имале трупа колико Југославија. Али уз подршку шест совјетских дивизија, за шта је Стаљин дао одобрење, ситуација би се изокренула.

"У том случају, комбиноване совјетско-сателитске снаге могле би успешно да нападну Југославију. Успеле би да превазиђу формални војни отпор и на крају герилске операције учине неефикасним”, стоји у једном од докумената ЦИА.

Национална сигурносна агенција Сједињених Држава (НСА) пре неколико година отворила је фолдер под називом “Избегавање Армагедона” и отишла корак даље, описујући како је почетком педесетих свет био на ивици трећег светског рата...

“Стаљин је био оседнут Титом, спремао је велики удар, инвазију и окупацију. Сједињене Америчке Државе биле су спремне да бране Југославију нуклеарним оружјем”.

САД је у Југославији у једном тренутку видела моћну, поуздану, готово савршену брану од СССР-а. Потврда – војна помоћ тешка преко 700.000.000 долара! (Узгред, неке анализе с краја осамдесетих година прошлог века казују да су западне силе у одржавање Титовог режима свеукупно уложиле око 100 милијарди долара?!) Највећи део те суме отпао је на преко 400 авиона – од чега 43 надзвучна које су у оно време поред Совјета и Американац имали још само Французи и Британци – и близу 1.000 тенкова. Стаљин није имао куд, морао је да одустане. Годину дана касније Черчил ће с једне лондонске говорнице јавно обећати и дефинитивно отклонити сваку опасност од совјетске шапе: “Југословени су наши пријатељи. Ако непријатељ нападне, гинућемо заједно”.

Док је британски премијер обећавао подршку Титовој Југославији друг Џугашвили већ је био мртав. Спортски занесењаци и неки “креативнији” сведоци оног времена воле да кажу како га је дотукао фудбал! Фудбал у који се ни најмање није разумео и који није подносио. Сраз што ће га Ројтерс назвати “Утакмицом столећа” годину дана пре него та етикета буде "званично” прикачена оном Шебешовом незаборавном чардашу и раскопчавању мита о “надфудбалским” Енглезима.

Тампере, јул 1952. Осмина финала олимпијског турнира. У атмосфери свеопштег страха и неизвесности, док Европа попут рањене кучке лиже ране, а Хладни рат занавек одваја “жито од кукоља”, неке више силе уредиле су да се Југословени и Совјети нађу и у фудбалској арени. Као никад до тада једном жребу дато је толико на значају. Када је ћерка првог човека Олимпијског комитета Ерика фон Френкел једну за другом извукла цедуљице са именима СССР и Југославија, светске агенције под вињетом “хитно” објавиле су вест и углас констатовале: Припремите се, биће ово много, много више од игре. Знали су и Совјети и Југословени и цео свет – фудбал на 90 минута престаје да буде фудбал и постаје ударна песница двојице Атласа светске политике, господара живота и смрти. Победа, то је питање идеолошке и сваке друге части. И победа, то је доказ да је победник у праву по питању резолуције Информбироа и смера социјалистичког развоја. Само, тај југословенско-совјетски фудбалски рат потрајаће много дуже од планираних 90 минута. Ући ће у други и трећи дан. Његов епилог учиниће да после 210 минута ефективне борбе Југословени добију хероје равне герилцима нашироко опеваним у Титовим историјским читанкама, а Совјети страдалнике што ће их се држава одрећи и што ће уз доста среће избећи Гулаг и сигурну смрт због “велеиздаје”.

У градићу окруженом језерима и столетним боровим шумама, на неугледном стадиону Ратина, Југославија и СССР састаће се два пута у три дана. Прво је било 5:5. Чиста фудбалска епика. До 75. минута 5:1 за нас... У поновљеном сусрету Совјети су повели, а Југославија славила са 3:1. Једна стара скаска каже како је први по чину у селекторској комисији југословенског тима – Александар Тирнанић, кад се треска после великог тријумфа стишала, остао последњи у свлачионици. Да дубоко удахне, издахне, среди мисли. Филмска сцена... Полумрак, светлост се једва мигољи кроз малене шалукатре. Длановима ослоњен на умиваоник Тирке стоји испред огледала. Капљице добују у једнаким интервалима... Звоник лагане, племените туге на крају сваке утакмице, сваке лепе песме. Покрет главе улево, па удесно и спознаја да је у трену оседео. А биле су му тек 42. Негде у исто време, стотинама километара далеко, код Крања, у раскошном каштелу подно Алпа, Тито је опалио неколико метака из свог “маузера”. У част олимпијаца. Говорило се још како се после шеретски смејао и сео да Стаљину напише писмо...
...

Беара - Станковић, Црнковић – Чајковски, Хорват, Бошков – Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец. Сва предратна, ратна и поратна дечурлија са ових наших простора умала је наизуст да их поброји. Овим редом, по позицијама. Хрвати су волели да кажу да се “рецитира баш лагано, као Воћка послије кише”. И сви они који су их гледали немају дилему – најбољи тим што га је југословенски фудбал имао. Шесторица Хрвата и петорица Срба – Беару ћемо овај пут међ Србе, злобници нек скуже да је због равнотеже ако им је тако мило – окупиће се у јуну '52. Заједно ће истрчати само шест пута и заслужити да их у Београду или Загребу; сребру или бронзи, излију као националне јунаке. А на далек пут, о томе се баш мало зна, испраћени су као кужни...

После 16 дана напорних припрема у Љубљани и неколико контролних утакмица, новинари су као по команди осули паљбу по репрезентативцима и селекторској комисији Тирнанић – Погачник - Лемешић. Ударили су и на неприкосновене величине. За Рајка Митића и Стјепана Бобека говорило се да су заборавили да постижу голове...

“Беара је значајно попустио у државном тиму, са Станковићем треба још да се ради, Црнковић непотребну нервозу преноси на саиграче, Бошков заборавља да треба да упосли лево крило испред себе... Огњанов притом не тражи лопту. А и кад је добије само компликује игру. Бернард Вукас, мада је показао голгетерске способности, није центарфор какав је потребан тиму. На све то, Митић и Бобек нису при шуту. Укратко, Плавима се не пише добро у Финској”.

Остало је забележено на страницама пожутеле штампе да су само Златко Чајковски и Ивица Хорватпоштеђени.

Критике су највише заболеле најискусније. Бобек, Митић и Станковић тражили су од Тиркета да их ослободи дужности. Требало је много убеђивања да остану са екипом. Колико су новинари погрешили показаће резултат на ОИ, али и један стари запис који потписује Миљан Миљанић, по многима најумнија глава нашег фудбала. Десет највећих играча Југославије свих времена, по Миљану: 1. Бернард Вукас; 2. Златко Чајковски; 3. Стјепан Бобек; 4. Рајко Митић; 5. Бранко Зебец; 6. Вујадин Бошков; 7. Драган Џајић; 8. Драгослав Шекуларац; 9. Милан Галић; 10. Велибор Васовић. Од десеторице, у целој историји домаћег лоптања, шесторица из само једног тима. Амин.

Југославија је на Олимпијским играма у Хелсинкију одиграла шест утакмица. Тамо негде у забораву “заглавила” је и премијера против Индијаца (10:1) и четвртфинале са Данцима (5:3) и полуфинални окршај са Немцима (3:1). Па чак и велико финале у коме смо се намерили на Пушкашеву Лаку коњицу и остали без злата (0:2). За вијек и вјеков остао је само тај антологијски судар Југославије и СССР-а. Судар Тита и Стаљина.

“Сећам се да сам о утакмицама у Тампереу писао као да је био рат светова”, испричао је за књигу “11 величанствених” Владете Недељковића велики ас београдског спортског журнализма Стојан Протић. “Тај наш тим настао је спонтано. Тирке је само распоредио играче на одговарајућа места. Вукаса је пребацио на центарфора и у пуној мери га играчки уздигао, истовремено пруживши шансу Зебецу да постане најбоље лево крило на свету”.

Тирке се помало плашио Индијаца. Касније ће то срамежљиво признати. Чуо је од неких пријатеља да су их Французи на једвите јаде добили са 2:1 неколико дана раније у пријатељској. И тако... Али чим су се прваци Азије појавили прекопута, тамнопути, сваки нижи од нашег Чика, без штуцни, костобрана и копачки, онако босоноги, све је било јасно. Зебец се баш надавао голова. Веселио се четири пута на том мечу. За сутрадан био је заказан жреб. Много веће узбуђење од утакмице са Индијом. Артур Такач био је југославенски представник на извлачењу парова. Договор је био да вести одмах јави у наш штаб у олимпијском селу. Крај телефона дежурао је Бранко Станковић. Чекање се било одужило... Када се Такач најзад јавио бата Стане се потрудио да од свега направи својеврстан спектакл. Медисон Сквер Гарден усред олимпијског села! И Дон Данфи из најбољих дана, са радио таласа... Као да ће за који минут Марћано на Џо Луиса.

- Ииииии...наш наредни противник јееее...

Још који секунд и не би се Звездин бек добро провео.

- ...наш наредни противник јеее... Репрезентација Совјетског Савеза!

Сва моћ оне тишине и ишчекивања као да се преточила у ларму. Сви загаламише. Руке преко уста, руке у коси, руке скрштене на темену...

- Па куд баш на њих од свих екипа?! - вајкао се Рајко Митић. И није био једини при том ставу.

Али убрзо ће селектор Тирнанић “увести” оптимизам у игру:

- Момци, добро је ово. Боље да са најјачима играмо на почетку, док смо свежи. Идемо – лагано истрчавање, вечера па у кревет. Од сутра нас чека озбиљан посао.

Надовезао се Чик Чајковски:

- Зашто бисмо се плашили Руса?! Имамо веће међународно искуство, играмо духовитије, наше познавање игре је веће, а ни кондиција нам није за бацање. Хајде, престаните да проклињете судбину. Совјети ће запамтити Тампере!

У олимпијско село убрзо су стигли и наши новинари. Донели су доста информација о совјетском тиму. Повели су се дуги разговори са селектором Тирнанићем, те тренерима Тонијем Погачником и Леом Лемешићем. Доктор Михаило Андрејевић, велики неимар југо-фудбала, дошао је са својим пријатељем Жилом Римеом, првим човеком ФИФА.

“Сигуран сам да ћете одиграти лепу и занимљиву утакмицу. Жреб вам је одредио да пишете историју олимпијског фудбала. А Русе ни овако ни онако не бисте могли да избегнете”.

Светски медији поларизовали су се по принципу Гвоздене завесе. Знало се јако добро ко је уз Совјете, ко уз Југословене. У то су се уверили и наши играчи шетајући једно преподне улицама Хелсинкија. Забележио Века Илић, новинар Политике и атлетски репрезентативац у трци на 5.000 метара: “Био је леп јулски дан. Упијали смо сваки детаљ финске престонице. Диван град. Нигде није било последица Другог светског рата. А код нас пола Београда и даље у рушевинама. Пренули смо се кад су у подне улични продавци новина почели да узвикују главне вести. Ударна је била да ће Тито играти фудбал против Стаљина. Утакмицу су најављивали као највећу у историји олимпијских турнира. Један шведски лист ставио је овакав наслов: Мрачни изгледи Совјета у дуелу два највећа фаворита турнира”... 

Велико интересовање новинара никоме у нашем штабу није сметало. Југословенски играчи излазили су свима у сусрет. Давали изјаве и дружили се са домаћинима. Због тога су убрзо постали веома популарни. Тако Финци неће штедети ни дланове ни грла током обе утакмице... С друге стране, Совјети су били смештени ван олимпијског села, у насељу Отанијеми, под кључем! Било им је забрањено да комуницирају с медијима. Посебно с Југословенима.

“Извините, не можемо да вам дамо одговор на ваше питање. Одговорни друг тренутно је одсутан”, могло је најчешће да се чује. 

Совјетски табор био је ограђен жицом, нико ненајављен није могао да приђе. Контакти са осталим спортистима сводили су се на одигравање утакмица. Никада нису одлазили у град нити им је дозвољено да комуницирају са особљем које их је опслуживало. Доста година касније сазнаће се да је међу 423 спортиста било стотинак агената НКВД-а. Сви регистровани као помоћни тренери, масери, лекари, редари...

Рајко Митић сећао се једне загребачке епизоде и сусрета са најбољим руским играчем оног времена, Всеволодом Бобровим:

“Био сам близак са неким њиховим фудбалерима. Када сам '47. оперисао менискус код чувеног доктора Ферда Гроспића, у Загребу је истим поводом био центарфор ЦДКА Григориј Федотов. Одмах за њим у Загреб је инкогнито допутовао и Бобров. Операције су биле успешне. Толико успешне да ће нам Бобров увалити три комада у Тампереу! Углавном, у парку сам једног дана срео Боброва, обрадовао се и притрчао да се поздравимо. Дочекао ме хладно, невољно пружио руку... Освртао се плашљиво око себе и на питање шта је са Федотовим одговорио да се жури. Брзо се удаљио. Очигледно ни он није смео да разговара са Југословенима, мада је у свему био повлашћена личност у СССР-у”.

Александар Тирнанић добио је информације од стручњака и новинара из Аустрије како играју Совјети. Казали су му да ти момци у црвеним дресовима могу да трче до изнемоглости, што је мање-више било познато, али и да су прозирни, односно да одигравају из прве, шаблонски. Наши нису могли на тренинг СССР-а. Сутрадан, Тирке је широм отворио “врата” свима који су желели да виде наше момке. Игра на два гола и мала замка за шпијуне: Станковић крило, Црнковић “спојка”, Чик као бек, Хорватцентарфор. Бобека и Митића знао је цео свет, па су остали на својим позицијама. Све то заличило је на опуштену дечију игру на пољанчету. Селектор СССР-а Борис Аркадијев задовољно је трљао руке и не слутећи да својима носи искривљену слику о квалитетима Југословена.

“Бољи смо од њих, нема разлога за бригу”.

У Тампереу је освануо леп 20. јул. Преподне сунце, пред утакмицу лака летња кишица. На недовршеним трибинама близу 20.000 људи. У новинарској ложи као у кошници. Телефони зврје на све стране – Лондон, Њујорк, Лисабон, Мелбурн, Париз... Мало је ту спортских новинара. Највеће светске редакције послале су своје најбоље спољно-политичке коментаторе. И то је показатељ да свет занима само политички аспект: ко ће победити, Тито или Стаљин?

Владета Недељковић сакупио је много прича од самих актера тог колосалног догађаја. Минути пред први звиждук на стадиону Ратина:

“Док се фудбалери загревају енглески судија Артур Елис – најбољи од најбољих у том тренутку, делилац правде у финалу Мундијала у Бразилу две године раније – добија последња упутства од делегата Стенлија Рауса, будућег првог човека ФИФА. Радивоје Марковић и Хрвоје Мацановић, репортери удружених југословенских радио станица, успостављају везу са Београдом. Гледаоци шире кишобране или навлаче најлонске огртаче (последњи модни крик!). У далекој Југославији полако замире живот. Сви су поред радио апарата, или на улицама испод разгласних уређаја на бандерама. Игра, односно више од игре може да почне”...

Совјети су до последњег тренутка чекали дозволу из Кремља да започну утакмицу. Одобрење је стигло, али није било нарочито “прецизно”. Смеју ли играчи да се рукују са Југословенима? Како се понашати у блиском контакту? Руски капитен Бобров дрхтаће на центру као и ономад у Загребу кад је срео Рајка. Прихватити испружену руку Ивице Хорвата ли не? Нећкаће се тако неколико секунди попут несигурне младе, све док спортиста у њему није победио престрашеног човека. А како и не би био престрашен? И ко се то не би престрашио? Уочи изласка на терен читало се Стаљиново писмо. Хазјајин је упозорио на одговорност у случају пораза. Сви су јако добро знали шта то значи. Голман Леонид Иванов записао је у својим мемоарима: “Нико није говорио о тактици и фудбалу, само о политичкој ситуацији. Као да је у питању разговор пред некакву битку, а не пред спортску игру. Навијачи на трибинама нису навијали за нас, играче. Грмело је само “Тито, Тито” са једне, или “Стаљин, Стаљин” са друге стране”.

У југословенској свлачионици сличан амбијент. Истина, у Брозовом телеграму није било отворених претњи, али страшне приче о злогласном логору на Голом отоку биле су почеле полако да се шире. Знало се где иду они који разочарају или издају Тита. А пораз од СССР-а, па још у тако деликатном тренутку, сигурно не би био мало разочарење за једног од најмоћнијих људи света...

“Знали смо да је цела земља на ногма, да влада напетост”, сећао се Владимир Беара. “Пишу нам сви. Од разних радних колектива, преко војника у караулама до пионирских организација. И онда Тито! Ноге су нам се одсекле! Сад ти играј кад Тито шаље телеграм. Храбрили смо један другог, а сви мислили исто: шта нам је ово требало у животу”.

Пред излазак на терен последњи је говорио Чајковски. Кратко и јасно: “Дечки, за људе дома данас постајемо хероји или кукавице”. Леонид Иванов чуо је нешто слично од једног свог саиграча (каже да није запамтио од ког) пред сам излазак на терен: “Ребјата, данас смо гладијатори. Ово је питање живота и смрти”.

И коначно је кренуло. Колена клецају, лопте непрецизне. Грешка грешку стиже. Совјети кипте од снаге. Узалуд. Нема идеје. Муве без главе. Штеф и Рајко полако смирују пулс. Почињу да диктирају темпо, посед је добрано на нашој страни. Аркадијев је нервозан, маше рукама крај аут-линије. Тирке смирено “руководи” нашим линијама. После 20 и кусур минута свима је јасно да су Југословени технички далеко испред ривала. Магични четвороугао Чајковски – Бошков – Митић – Бобек разара одбрану Совјета, продире попут славне “тридесетчетворке” у контраофанзиви “Кутузов”. Курск, '43. Станковић и Црнковић немају пуно посла. Све што прође, Беара лако купи. Минут 29. Прва гужва око Иванова. Рајко Митић добро нишани – 1:0. Тек онда Плави су се потпуно опустили. Каква игра... Комбинације, дриблинзи, шансе, егзибиције. Бајка. На полувремену – 3:0. Бата Огњанов у 33. и Бранко Зебец у 44.     

“Сви смо ћутали. Гробна тишина у свлачионици. Нисмо могли да дођемо до даха”, писао је даље Иванов у својим мемоарима. Бобров је сећања на Тампере и тај моменат овековечио у књизи “Геније”: “Гледам Леонида – плаче! Тешим га да ће бити боље, да ћемо успети да изједначимо. Ни сам пуно не верујем у то. Храбре нас: Ма, не могу они у оваквом темпу да играју до краја. Ми само ћутимо”.

“Вукаса! Вукаса морамо да зауставимо”, глас селектора Аркадијева као да је допирао из некаквог тунела. Мало ко га је чуо.

Тирке и тренер Погачник на паузи упозорили су своје пулене да се нипошто не повлаче. И Бобек у првом нападу, чим се кренуло са центра, погађа за 4:0. Онда Бобров у 53, па опет Зебец у 59. Југославија – СССР 5:2! До краја 15 минута... Сунце се већ спремало на починак кад је Василиј Трофимов дигао дива из мртвих и стресао му пепео са еполета. А онда три корнера, три кобна корнера...

“Они као да су имали три играча више на терену у тим последњим минутима”, причао је давно наш капитен Ивица Хорват, а забележио магнетофон Радио Београда. “То игралиште било је неколико метара уже него што је уобичајено. Кад су Руси изводили корнере лопта је ишла јако брзо и оштро. То није било оно класично центрирање. Немаш времена да се поставиш. Беара и ја ту нисмо умели да се снађемо”. 

Всеволод Бобров био је страшан у игри главом. Два убацивања из угла и два његова гола – 5:4! Претпоследњи минут. Бобров сада продире, Бобек га некако заусатвља, међутим... Боље да није. Опет проклети корнер. Сада су тројица око Боброва. Али Трофимов... Тај лукави Трофимов! Све види и гађа брзоногог Александра Петрова. Нико не схвата куда та лопта пролази. Крах. Елис звижди на центар. Беара ју је видео тек када се нашла у мрежи. На линији су били и Црнковић и Бошков и Чајковски. Узалуд. Драма достојна Чеховљевог пера... Не, не без последњег чина: Артур Елис већ је ставио пиштаљку у уста. Нећка се. Хоће, неће – хоће, неће. Сачекаће. Иде напад Совјета. Бесков је на рогљу шеснаестерца... Извући ће последњи атом снаге и пасти као грогирани боксер. Шут!

“Када сам видео ту лопту како иде према голу помислио сам: зар је могуће да после 5:1 буде 5:6? Помислим тако и само ме нешто пресече у грлу. Схватио сам више не могу реч да изустим. Изгубио сам дар говора! Такав је то шок био. И страх, наравно.”, написаће Раћа Марковић у својој књизи “Гол, гол, гол”. “Пренос је морао да настави Хрвоје Мацановић, легенда загребачког спортског новинарства. Он је био нешто прибранији од мене”...

Превртљивица мала, кожна. Режисер неких великих туга и још већих радости. Скренула је у задњи час, претходно се очешавши у оној гужви о једног играча. Статива! Браонкасти зврк! И флундра малецка, у исти час. За Совјете Ата, за Југословене Тиха. Бесков се хвата за главу. Елис каже - крај.

“Морате ми веровати, људи. Мени срце и данас дрхће кад се сетим тог ударца и кад причам о овоме”, старачким ће гласом даље Хорват. “Беара и ја смо се дуго осећали кривим. Он ми још каже: Имам руке и ништа им не могу. Ма нисмо спавали. Нисмо ни јели ни пили идућа два дана. Испало је, бога му, ко да смо хтели лажират нешто! Како за 15 минута четири гола?! Па ко ће повероват у то? Две ноћи Владе, Бошков и ја шетали смо у три и четири сата ноћу парком. Нисмо знали шта ћемо од себе”.

Легендарни ас московског Спартака Игор Нето говорио је пре него што ће му алцхајмер закуцати на врата како је њега и његове другове подстакао страх од смрти. Осетили су да Плави падају физички и одиграли изнад граница својих могућности. То је била чиста борба за живот.

“Сад! Сад! Готови су! Викао је Бобров и ми смо, ни сам не знам како, смогли снаге за још неколико напада”.

Стјепан Бобек:

“Не знам... Не знам јесмо ли се опустили, препали или уморили. Ваљда све помало. Нисмо више могли. Можда би било лакше да смо водили с мањом разликом. Сигуран сам да 2:1 или 3:1 не бисмо испустили, овако... Олово у ногама. Кај да ти велим... Само смо чекали крај. Били смо тотално празни. Нисмо могли ни дисати, камоли трчати”, премотао је недавно једну стару Штефову у својој причи у Јутарњем листу Владо Вурушић.

Управо ће Бобек повући можда и кључни потез пред додатних 30 минута. О томе постоји сведочанство. Док су измрцварени играчи ишли ка клупама, селектор Аркадијев довикује Боброву:

- Тражи 15 минута одмора!

Штеф је то чуо и учинило му се да је разумео...

“Схватио сам о чему се ради. Желео је да додатно охрабри своје играче, да са њима подели одговорност и олакша им посао у продужецима, испричао је својевремено Бобек. “Бобров је пришао Артуру Елису и три пута заредом испружио шаку са свих пет прстију. Ако се ми не успротивимо Енглез мора да удовољи захтеву. Притрчао сам и одмахнуо руком. Објашњавам да не пристајемо на одмор. Елис ме зачуђено пита: иммедиателy? Разумео сам отприлике и казао: јес, јес! Судија је дунуо у пиштаљку и показао играчима да се одмах врате на терен”.   

Хорвату ништа није јасно...

- Штеф, зашто?! Па треба нам одмор.

- Причаћемо касније - сасећиће расправу у корену првотимац Партизана.

Плави су имали много среће у продужецима. Совјети више нападају. Физика долази до пуног изражаја. Беара је на искушењима. Неколико пута на спектакуларан начин спасава своју мрежу. У два наврата (опет?!) учиниће то и наш 13. играч тог чудесног скандинавског предвечерја - статива. Ата и Тиха не мењају стране... 

Играће се поновљена утакмица.

У аутобусу који је превозио Југословене до хотела – мук. Згужвана лица, убледела. Свашта се са њих може прочитати. У бити: Шта се то ког врага нама управо догодило? И ко ће дочекати нови меч за два дана? Тони Погачник објашњава где се грешило код корнера. Залуд је сад... Нико га не слуша. За столом у хотелском ресторану храну нико ни да окуси. Сви се исто питају: Да ли сам можда ја крив? Како ли је нашима у домовини? А Тито? Да ли је слушао пренос? Псује ли? Предстојале су дуге, бесане ноћи... Александар Тирнанић био је довољно мудар да увиди како му се тим психолошки потпуно распао. Отказао је све тренинге. Тражио је од фудбалера само да ујутру ураде гимнастику и да се добро одморе. И шетња је била обавезна. Дружење такође. Идеја је била да нико ниједног тренутка не буде сам са својим мислима. Тирке је непрестано хвалио своје момке. Трудио се да их опусти и убеди да су бољи, да не брину. Говорио им је да играју најбољи фудбал на свету.

Доктор Аца Обрадовић био је део југословенске делегације у Финској. Једног од оних малобројних дана када је из само себи знаних разлога Мадеру заменио Прешерновом клети, тамо у Дечанској 23, или ако вам је драже – Моше Пијаде, за пуним столом орошеног вина, чувени Доктор О испричао је причу о амбијенту у нашем тиму између две утакмице. Забележено у књизи “11 величанствених”:

“Тако страховит притисак никада није нити ће доживети ниједна југословенска репрезентација. Како је расло интересовање јавности и како је растао публицитет, повећавала се и нервоза међу нашим играчима. Сви траже, сви очекују победу... Треба свима удовољити. И што је најважније: шта нас чека ако не успемо”?

(Верујте, било је немогуће одолети... И не, не само да бих резилио, озлогласио ове садашње – они су то већ сами посве фино опослили - већ да бих млађима приближио онакве ерудите. Јер фудбал су нам некад водила два доктора, два светска човека – др Аца Обрадовић и др Михаило Андрејевић. Ацу су звали и прва лула југословенског фудбала. Његова је била идеја да Звезда изгради највећи стадион у Европи. Заједно са Слободаном Ћосићем и касније Миљаном Миљанићем ударио је темеље светског бренда, Ред Стар. Први је у држави почео да на фудбал гледа као на посао и због тога је морао да буде кажњен. Али то је нека друга прича... Доктор Андрејевић, чувени Андрејка, или Енди, како су му тепали Енглези, ведрио је и облачио више од 40 година светским фудбалом. Увек бринући о интересима нашег националног тима и наших клубова. Постављао је и скидао судије са листа, био у свим могућим комисијама ФИФА. Чак му спочитавају да је умео и жреб да “дотера”, кад устреба његовим “југовићима”. Два пута кандидат за првог човека Светске фудбалске организације! Први пут одрекао се у корист Стенлија Рауса (1966), други пут ту част препустио је Авеланжу (1974). У оба наврата имао је обезбеђену већину на гласању. Сматрао је како више може да помогне из другог плана и за ту дужност припремао Душана Маравића. А имали смо и трећег доктора у врху Савеза и ФИФА – др Војин Смодлака. Биће довољно овако: редовни професор Њујоршког универзитета...)

И док су се Југословени опуштали и психолошки детаљно спремали за нову утакмицу, Совјети су срљали из грешке у грешку. У СССР-у ни у једним вестима није објављен резултат. Због великог разочарења, наређено је да Совјетски спорт објави само једну реченицу: “Јуче у Тампереу, на олимпијском фудбалском турниру, репрезентација наше земље одиграла је нерешено са Југославијом – 5:5”. Био је то наговештај озбиљне буре на државном нивоу.

Совјети су се практично самоубили чекајући реванш. Оба дана између утакмица тренирали два пута дневно по два сата?! На кажњенички тренинг натерао их је “начелник” репрезентације Владимир Машкарин. Политичка линија, надзорни орган... Након последњег тренинга прочитан им је нови Стаљинов телеграм. Захтевао је да победе екипу клике Тито-Ранковић и отворено запретио да пазе шта раде, како не би изгубили своја висока звања мајстора спорта. Тражили су им чак да потпишу некакве изјаве у којима обећавају победу?! Сви су уплашено ћутали. И селектор Аркадијев. Само је тренер Јакушин, онако погнуте главе, мрмљао себи у браду: “Претерали смо... Претерали смо с тренингом. Како ћемо сутра да играмо? Како издражти 90 минута”...

Несрећни совјетски фудбалери нису могли ни да сањају да Стаљинове претње неће бити најгоре што ће их снаћи пред судбоносни меч. Уочи почетка друге утакмице у њихову свлачионицу сјурио се први секретар ЦК Комсомола. Друг у црном капуту, мрког погледа и густих разбарушених обрва прекинуо је последњи договор да би затражио победу “против Титових паса”...

- Зашто сте ућутали, зар немате ништа паметно да кажете својим играчима? - дрско ће селектору Аркадијеву.

- Ребјата, играјте своју игру. Покажите шта знате. На силу не иде - снуждио се искуни стручњак избегавајући "сечива” из очију незваног госта, знајући, јелте, с ким има посла. Александар Шељепин - Стаљинов човек од поверења. Убица под називом “Железни Шурик”, будући шеф КГБ-а. Није много причао. Имао је само један захтев: победа за друга Стаљина!

Раћа Марковић боравио је осамдесетих у Москви и дошао до неких занимљивих података. Објављено у Темпу: “Било је то тешко време стаљинистичке клеветничке кампање против наше земље. Истина је, утакмица у Тампереу ангажовала је и самог Стаљина. Кад су ти дани давно прохујали неки озбиљни људи рекли су ми да је чак учествовао у одређивању састава за Југославију. Подстакнут од својих саветодаваца, у оном претећем телеграму, наредио је да Чкуасели мора да игра. То данас можда изгледа мало вероватно, али ако се бар на тренутак вратимо у оне тешке дане казивање сведока и добрих познавалаца могу се прихватити с поверењем”.

Нису ни Југословени безбрижно ушли у ту другу утакмицу, али барем им је изложена некаква тактика, некакав план. А и Титово друго писмо садржало је ноту подршке. Тирке је извео истих 11. За стратегију био је задужен Тони Погачник. Казао је да на Боброву морамо да смењујемо чуваре. У основи, држи га Бошков, међутим када оде у горе и игра истуреног центарфора, преузима га Хорват. Митић и Бобек треба да буду ближи њиховом голу, халфови да им помажу...

“...и никога нећу да видим ни близу Беаре, никога у шеснаестерцу. Он нека ради свој посао. Такође, нико нема право да мења формацију или начин игре. Чак ни капитен! Играћемо нападачки од почетка до краја. Код корнера Чајковски помаже Беари и Хорвату. Напади морају да нам буду изненадни и много бржи. Наше корнере пуцаће Вукас. Да искористимо добар скок Огњанова и Зебеца”...

Исти стадион, иста она "трава”, које заправо и није било, исти судија (с једним помоћником свештеником и другим помоћником локалним рибаром – чари романтичног фудбала), исте мисли, исто морање. Било је облачно и слутило је на кишу. Као да је и небо знало да ће тог дана због некога морати да заплаче...

Совјети су кренули грубо. Сваки њихов покрет “прошаран” је видљивом борбом за живот. Ударају и ногама и рукама. У батинању предњаче Башашкин, Нето и Нирков. Артур Елис ауторитативно им објашњаца да ће бити искључени. Они се извињавају, клањају и настављају по старом. Всеволод Бобров је Беарина ноћна мора. Шести минут – 0:1. Владе се није ни померио. Маше рукама, жали се на сунце ког нема и љутито ставља качкет. Плави не паниче. Како време одмиче Совјети се повлаче. Бобек и Митић почињу да господаре. У 20. минуту Бајдо Вукас навлачи на себе четворицу, одлаже Зебецу, овај у трку за Рајка Митића и то је 1:1! Аркадијев се хвата за главу... Свестан је – нема снаге за ови удар. Убише их тренинзи претходна два дана. Негде на истеку пола сата игре Елис показује на белу тачку. Башашкин је играо руком. А онда Бобекова “монодрама”.

“То је најдраматичнији тренутак у мојој каријери! Како је почео меч само сам се молио да не буде пенала. Јер ја сам био одређен да пуцам. И баш то ми се догоди”, записао је велики Штеф у Олимпијском вековнику. “Био сам највећи мученик. У глави хиљаду комбинација. Размишљам, ако промашим – узећу пиштољ и убићу се! Стојим код пенала, гледам иза себе – сви окренули леђа. Нико не сме да гледа. То ми направи још већи проблем. Залет, шут... Иванов ме прочитао, али гађао сам доста јако, лопта га је само окрзнула и завршила у мрежи. Најзад, 2:1 за нас. Никада у животу нисам био срећнији”.

Велики СССР је на коленима. Златко Чајковски режира последњу сцену најчувенијег олимпијског трилера. Бобек пета, Чик ударац, лопта качи Петрова и вара Иванова – 3:1. Југославија слави.

“Када смо повели са 1:0 у другој утакмици уследила је наредба са наше клупе да се повучемо. Да играмо само одбрану. То је било самоубиство! Богохуљење, скрнављење игре! Аркадијев је тако наложио, он је крив за све. Плакали смо од муке и страха”, говорио је 36 година касније Анатолиј Башашкин.

У Југославији општенародно славље. Људи се спонтано окупљају на улицама Београда, Загреба, Сплита, Ниша, Шибеника, Љубљане, Марибора, Новог Сада... Кличе се из свег гласа: “боље наши него стаљинаши” и “наши фудбалери прави бомбардери”. Са ратних бродова на Јадрану огласиле су се сирене. Београдски Спорт штампао је рекордних 300.000 примерака. Преко целе прве стране наслов: “Југославија прегазила СССР”. Страни медији одреда, као по договору, констатују: “Тито поново победио Стаљина”. Југославију и њене фудбалере велича и чувени Њујорк тајмс. А тамо у Хелсинкију, генерални секретар ФСЈ Коста Поповић носи на пошту телеграм председнику: “Маршалу Југославије Јосипу Брозу Титу, Београд. Борили смо се и победили уз Вашу и подршку читавог нашег народа. Фудбалска репрезентација Југославије”. Тито брзо одговара. Налаже Министарству иностраних послова да преко наше амбасаде у Финској сваком од играча за награду буде исплаћено по 500 долара. Беше то велика пара у оно време. У Кремљу земљотрес. Радио пренос прекинут почетком другог полувремена. Специјални извештач Правде са Олимпијских игара, кад је успоставио везу са стенографима у Москви, добио је обавешетње да издиктира само резултат.

- Поновљени меч Југославија – СССР завршен је резултатом 3:1. Ета всјо?

- Ета всјо!  

ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ...

Готово сви хелсиншки јунаци направили су каријере вредне дивљења и заслужили статус неприкосновених фудбалских идола велике Југославије. Владимир Беара постаће најбољи голман света и то ће му лично признати Јашин. Читаву деценију незамењив на голу државног тима. Бековски тандем Станковић – Црнковић, заједно са Беаром, 28 мечева заредом последњи бедем Плавих. Бата Стане нестрашљиви чувар своје Звезде, бек у лакованим ципелама; Црни, некада млади партизански официр, легитимни господар Максимира. Срце ко Сљеме. Обојица “заставе”, преко 500 званичних клупских утакмица. Златко Чајковски - први халф планете. Идеална борбена линија: 4 - Чик, 5 - Оцвирк, 6 - Андраде. Творац великог Бајерна. До њега Вујадин Бошков и Ивица Хорват. Ветрогоњсти Лала из Бегеча оседеће као легендарни чика Вујке, тренер Реала из Мадрида, а плећати делија из Сиска потписаће највреднију колајну загребачког фудбала – Динамов Куп сајамских градова. Бату Огњанова у “иконостас” ће Пушкаш лично. Дон Панчо једном у Суботици уместо посвете испод животног дела: “Никада, ја никада нисам видео да неко тако игра на десном крилу. Добро, можда само Копа”... Велики Рајко Митић, од миља Бата Рале, “играће” заувек у бронзи, у својој улици, испред стадиона што је понео његово име. Бобек, госпон Штеф, и мистер штикла, и први, оригинални фудбалски Моцарт, заслужио је све те исте почасти, само мало даље, горе у Хумској. Бернард Вукас добиће дозволу са врха да може да иде вани, да постане професионалац. Бајдо је био највећи. Ни љутње ни спора. Репрезентативац света више пута него што ће многи заиграти у дресу с државним грбом. И Зебец. Најбржи фудбалер света с лоптом – 100 метара за 11 секунди. Играч 20 година, тренер 20 година. Велики ауторитет у Немачкој. Устремио Хамбургер ка европским висинама...

И док им се дивило 20.000.000 Југословена, а у лоптачке мајсторе највишег ранга сврставала цела Европа, наши фудбалери потајно су се занимали да ли и Тито има исто мишљње. Да ли је испратио њихове игре на Олимпијским играма... До Броза је, разуме се, било немогуће доћи, али неколико месеци касније генерал Коча Поповић, један од најближих маршалових сарадника, препричао је групици својих тениских партнера у Топчидеру његове речи:
“Богати, ако наши дечки наставе тако добро играт ногомет, почећу да одлазим на њихове утакмице”.

За веродостојност више нема ко да гарантује. Тито никада није одлазио на утакмице, само су му спочитавали да се распитивао како игра Хајдук...     

Шта би било да су Југословени изгубили оног јула у Тампереу? Да ли би све било како је било? Да ли би постали оно што су постали? Легитимна питања. Одговор можда лежи у судбинама несрећних совјетских репрезентативаца. Одмах након последњег звиждука Артура Елиса они су готово трчећи отишли до свог аутобуса. Нису се руковали. Преноћили су у Хелсинкију, а онда раном зором бродом отпловили за Лењинград преко Финског залива. О њима се годинама ништа неће знати...

“Јосиф Висарионович Стаљин, неприкосновени владар Совјетског Савеза, био је равнодушан према спорту. Посебно није имао разумевања за фудбал. Али када је совјетска репрезентација поражена од Југословена у Тампереу њиме је овладала срџба”, писале су 1988. године Московске новости. Тек тада народ СССР-а сазнаће целу истину о “Утакмици века”.   

У граду на Неви репрезентативце нико није сачекао. Нису имали никакав организован превоз до Москве. Морали су да се сналазе. Кад су стигли у престоницу опет нико да их дочека. Покупили су кофере и побегли кућама. Чим је прекорачио кућни праг Борис Аркадијев добио је позив да се јави у Лубјанку. Озлоглашена зграда, главни штаб НКВД-а... Жени се вратио у зору, изможден од испитивања. Његова ћерка Светлана Борисовна испричаће много година касније да је помишљао на самоубиство. Идућег дана репрезентативци су позвани у Кремљ. Ни руковања, ни поздравних говора.  Дочекао их је Георгиј Маљеков, диригент сурових Стаљинових чистки. Крај њега највећи психопата СССР-а, шеф тајне службе, кавкаски вицекраљ, како су му “тепали” – Лаврентиј Берија. Испред њих, ко пред стрељачки вод стали су дојучерашњи идоли, хероји, мајстори спорта. Иванов, Башашкин, Нирков, Бесков, Петров, Николајев, Трофимов... Са њима је и Николај Романов, човек из Савеза за фискултуру. Маљенков се њему обраћа:

“Основан је комитет за истраживања узрока неуспеха. Обавезни сте да поступате по њиховим наређењима. Они ће вам одмах доставити смернице рада и начин кажњавања спортиста и вас, њихових руководиоца. Наравно, ако нисте криви, нема разлога за страх”.    

Берија је отворио лице у подругљиви осмех:

“И немојте да се чудите, јединица која се осрамоти на бојишти бива расформирана”.

Указом 793 московски војни клуб ЦДКА (данашњи ЦСКА Москва) који је давао највише репрезентативаца угашен је због “срамоћења државе и социјализма”. Указ 808 односио се на индивидуалну кривицу. Њему подлежу они чије су грешке установљене. Они који су “укаљали престиж совјетског спорта и државе”. У званичном документу стајало је да су неприхватљиво лошу игру у одбрани птужили Башашкин и Крижевски. У оптужници Валентина Николајева писало је “да није показивао довољно жара”, а Бескову и Петрову замерено је на недисциплини која је код осталих изазивала нервозу.

“Све је тих дана мирисало на Сибир! Срећом, избегли смо га некако. Стаљинов бес мало је ублажила чињеница да је мрска Југославија изгубила финале од Мађарске”, изјавио је једном приликом Јури Нирков.   

И Нирков и Бобров и Николајев и Бесков и Трофимов из страха су напустили фудбал. Бобров и Трофимов отишли су у хокејаше. Постали великани. Рехабилитовале су их силне медаље са Олимпијских игара. Остали су протерани у провинцију. Није им дозвољено да фудбал играју у првој лиги.

“Били смо таоци ситуације и једног напетог доба”, говорио је у нека безбеднија времена Бобров. 

Непроверена прича гласи да се о судбинама несрећника из Тампереа одлучивало три дана после пораза од Југославије, у Стаљиновој дачи на традиционалној супри, гозби која подразумева обиље јела и пића. Берија је остао при своме – тражио је дозволу од господара да казни издајнике по члану 58/А Казненог законика. Члан у коме се говори о осрамоћеној пуковској застави. Сибир, залеђена Колима, 12 сати свакодневног тешког рада без дописивања са најближима. И тако 10 година. Преживели би само ретки... Стаљинов син Василиј, генерал авијације, московски плејбој и пијанац, навијао је за ЦДКА и познавао све те момке. Замолио је оца те ноћи да буде милостив. Објаснио му је да млади поред Партије воле и фискултуру, фудбал. Казао да му радикалне мере неће донети популарност, већ скривени гнев. А хазјајин, онако остарио, са већ избледелим тигровским погледом, желео је да га воле. Вртећи лулу пуну миришљавог херцеговачког дувана, можда и први пут, предност је уместо смрти дао животу. 

Стаљин је умро марта 1953. Берију и његове сараднике стрељали су у децембру исте године. Недуго затим Никита Хрушчов дошао је на "подворење" Брозу. Титово писмо из Крања нашли су у Стаљиновом столу: “Друже Стаљин, молим вас да престанете да шаљете терористе да ме убију. Ухватили смо их седморицу. Ако то не престане, послаћу човека у Москву и другог неће бити нужно слати. Тито”.      

Беара – Станковић, Црнковић – Чајковски, Хорват, Бошков – Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец. Лето 1952.

Југославија више никада није победила СССР у фудбалу. 

Извор: моззартспорт

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

Јоја

27.08.2018 06:52

Амин.

ОДГОВОРИТЕ