Прича: Семпер фиделис, ил принципино...
Рођен у том граду, обучен у црно-беле пелене и задојен црно-белом флашицом, Клаудио Маркизио направиће само два компромиса у животу. Први је био када је оженио навијачицу Торина, други када је, потоњег дана прелазног рока у Италији, објавио да напушта свој Јувентус. . .
Фудбал 19.08.2018 | 23:30
Како би могао да изгледа састав Јувентуса, рецимо на првом мечу сезоне, па још у Верони – где је дебитовао Марадона, ту ће и Роналдо – у којем, макар на клупи, нема тог момка?
Тако је, неких четврт века – толико данашње звезде прелазног рока немају ни животног стажа! – уистину и било. Локални дечко који је одрастао на стадиону, док су други можда сањали нека друга светла и стакла, њему је био довољан, ма чујеш довољан, њему је само био, и тачка, још и Деле Алпи, а камоли ова нова позорница која привлачи једног Кристијана Роналда.
Рођен у том граду, обучен у црно-беле пелене и задојен црно-белом флашицом, Клаудио Маркизионаправиће само два компромиса у животу. Први је био када је оженио навијачицу Торина, други када је, потоњег дана прелазног рока у Италији, објавио да напушта свој Јувентус.
И то је учинио као навијач, и никако другачије: на Инстаграму је поставио фотографију себе на самом почетку, када је мајица имала само три штрафте. Била је то и захвалница навијачима и најкраће а најлепше љубавно писмо клубу. “Добробит тима је на првом месту. Семпре”.
На дну порука, јача од било ког потписа, у аманет ономе ко ће наследити његов дрес: “Број осам је само знак за бесконачно који гледа у небо.”
Маркизио ће, кажу, по раскиду уговора први пут заменити свој град – ако не рачунамо сезону коју је провео на каљењу у Емполију, скупа са другаром Ђовинком – за далеку Канаду, отићи ће ваљда у Монтреал, тако је, на други крај планете, отишао и Стивен Џерард када се опростио од свог Ливерпула; Франческо Тоти није смогао снаге ни за то, мада у Малом Принцу, за разлику од великог римског Принца, има још неколико сезона.
Наравно, ако га оставе на миру повреде што су његову каријеру одвеле путем који није замишљао када је као седмогодишњак први пут дошао на тренинг, убеђен да ће успети, уплашен на шта ће му личити живот ако га његов Јуве одбије.
А опет, ето, када су се опраштале дуготрајне “иконе једног клуба” попут Џерарда и Тотија, сузе су шкропиле тастатуре, коментатори су остављали поруке због којих би, Боже ме саклони, могли да помислите да је неко од њих цапнуо (томе ће и ваш колумниста допринети), а не да је отишао у пензију или у старачки дом звани Мајор Соццер Леагуе. А Клаудио Маркизио? Добио је пар коментара оних баш посвећених бјанконеро присталица, и два три реда, на нивоу информације, не чак ни проширене вести, у лајвовима спортских сајтова (не кривите момке с Моззарт Спорта, људи раде колико могу)...
Зашто? Можда зато што, уз сву љубав коју је емитовао према клубу, Клаудио Маркизио ипак није постигао оно што се од њега очекивало; а Стара Дама одавно је превише искусна да пада само на емоције, та госпођа не задовољава се гланцањем старе сребрнине и премештањем најфинијег кристала с места на место, она жели увек више, а у том “више” некада, избацивањем или самопротеривањем из тестамента, страдају и њени директни потомци и покоји предани љубавник.
Клаудиов највећи грех је, ето, што није био нови Дел Пјеро, а касније и што није био нови Пирло, мада је било сулудо то и очекивати од њега, као што је сулудо тај задатак постављати пред било којег смртника, па макар он, као Маркизио, веровао у само једног идола.
Када је Пинтурикио после двадесет година, има томе једва пола деценије, а као да је било у прошлом животу, отишао и изазвао лавину емоција, тада су се рефлектори уперили право у “Ил Принћипина”. Време је, рекли су му, да изађеш из сене и да постанеш оно због чега си тврдио да си рођен. Време је да тај принц плаве крви порасте и заузме престо.
Само што то, из објективних и субјективних разлога, није било могуће; објективни су повреде и проклето ровито колено, које су експоненцијално смањивале број утакмица у црно-белом дресу, субјективни грех Клаудија Маркизија је, ако тако можемо рећи, то што је превише волео Јувентус, па је прихватао да буде војник који не поставља питања и не буни се.
Да је био мало више себичан, да није само климао главом и салутирао – “Шта, немамо задњег везног? Ја ћу!”, “Шта, треба нам десно крило? Ту сам!”, “Шта, да се покрије место левог бека? Рачунај на мене, Јуве!” – можда би се тај графит у којем се увек назирала елеганција и префињена техника вредна Јувентусове “десетке” (уз имиџ и физички изглед који је вриштао “Италија!”) до краја избрусио, па бисмо ми “цасуал” пратиоци и поштоваоци Серије А стекли много веће фудбалско него, да не схватите погрешно, ово што следи је комплимент, нефудбалско поштовање према њему.
Овако, да је неко нас обичне гледаоце питао шта тачно игра и колико тачно вреди Клаудио Маркизио, не бисмо били сигурни. Знамо да је ту, ту је, уосталом, још откако су Конте па Алегри завели црно-бели терор по Италији (под Контеом ће бити сјајан и у азурној боји, посебно на Европском првенству 2012), и нема их много који су преостали из те прве генерације, а био је ту још и код Дешана, и знамо да ће, ако је здрав, играти, знамо да је његов дрес са бројем осам, знамо и да ће умети и да милује лопту и да промени ритам меча, али који је прецизно његов задатак, а ј...ш га, немам појма, можда и није важно.
Енглези то кажу “Јацк оф алл традес, мастер оф ноне”, италијански превод би био нешто попут “Есперто ди тутто, маестро ин ниенте”, и то није увек добра ствар.
Маркизио је вазда био један од оних играча чији се допринос игри не може тако лако измерити – мада је било ту потеза за памћење, и то не искључиво клизећих стартова, то је усавршио много касније у каријери, већ и волеја и дриблинга; сетимо се само пете која обезбеђује гол што даје наду у финалу Лиге шампиона против Барсе – али без којих би срце екипе пумпало много мање крви. Прави навијачи су умели то да цене, па нису биле ретке заставе на две притке између којих би се смејао момак са брадицом, светлим очима и обе добре ноге.
На много начина Клаудио Маркизио био је еманација Јувентуса и његовог, свиђало се то нама или не, незаустављивог и непоколебљивог духа: Јуве би вас победио баш том конзистентношћу, том упорношћу, “гринтом”, тим људима који би дејствовали из другог плана пре него што сви, као у најбољим трилерима, схвате да је споредни глумац у ствари главни лик. А Јуве би то притом урадио с класом и стилом.
Више, примећивали су сви с годинама, Марко Тардели него Алекс Дел Пјеро, што ипак није најгора ствар коју можете о некоме да кажете...
Да фудбал није понекад толико окрутан и прорачунат, Клаудио Маркизио би добио макар још једну сезону, да је одигра са Роналдом и то са капитенском траком око руке; но дечко који је дисао Јувентус остао је заувек само заменик заменика, а онда је схватио да је тек шести или седми пик у Алегријевом ростеру средине терена. А то се није допадало ни њему ни онима који воде рачуна о финансијама у компанији Фиат Цхрyслер Аутомобилес...
Зато је, ваљда, морао да оде, последњег дана прелазног рока, и одједном на списку играча који путују у Верону, тамо где је у Италији дебитовао Марадона, тамо где ће у Италији дебитовати Кристијано Роналдо, нема њега, он пакује кофере, женина фамилија вероватно му шаље заједљиве поруке, “Торо ти то не би урадио”.
Можда и не би, али ништа он ту не би мењао, ни дан од ових 25 година. Ако растанци морају да се догоде, рећи ће Клаудио Маркизио, (н)и Дел Пјеро (н)и Тардели Јувентуса, али син свог града и поштовалац свог клуба, нека се догоди тако да не трпи његов тим. Нека од свега, попут опомене и љубавног писма, остане знак за вечност који гледа у црно-бело небо и једно смирено, помирено, самоуверено: “Ил бене делла сqуадра венга прима”.
Извор: моззартспорт
Фото: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар