Како новинарство нестаде из медија

Ако су слободни медији стуб демократије, а јесу, онда је очито да се демократија у Босни и Херцеговини на тај стуб слабо може ослонити.

Република Српска 16.08.2018 | 22:06 Можда је Георге Орwелл и био престрог с дефиницијом да је “новинарство писање онога што други не желе објавити, а све друго су односи с јавношћу”. Али већина медија, јавних и приватних, у РС неће објавити оно што “власт не жели да се објави”. Овако изгледа један детаљ те слике у РС –  тв водитељица „пита“ своју гошћу предсједницу Владе РС: „У претходном периоду Влада је, заиста, урадила доста тога, повећане су плате....“  Мислили смо да је новинарство у Републици Српској дотакло дно, онда када је новинарка Срне (2009.) Додику поставила питање: „Господине предсједниче, који је наш став“?  Наставило се, свакодневним, испирањем мозга и ловом на вјештице у програму РТРС-а, на коме је недавно објављен списак, са матичним бројевима, „рушилаца Републике Српске“.

Исти ови медији мјесецима нису објављивали да се на централном градском тргу у Бањалуци свакодневно окупљају хиљаде грађана тражећи истину о смрти Давида Драгичевића. Па, они нису објавили ни да је хљеб у РС поскупио за 20-30 одсто!

Од многобројних тв станица са сједиштем у РС, још једино БН ТВ, не дјелује као мегафон власти. Зато се често налази на удару тих истих власти.

Није много боље стање ни у Федераацији БиХ.  Међутим, за разлику од унитарне РС и кантонизована и подијељена ФБиХ, као „срећа  у несрећи“, и медијској сцени у том ентитету даје више простора.

Намјерно прескачем период  рата када је већина медија била ратнохушкачки настројена, без обзира с које стране фронта извјештавали. Нажалост, слика се са становишта објективности суштински није ни поправила од поратних година до данас.  Ипак, мора се признати да су у времену иза нас, постојале одређене осцилације, али само осцилације о питању стања медијских слобода.

Колико год то апсурдно дјеловало, ситуација је данас лошија него прије десет или петнаест година, нарочито када је ријеч о „класичним медијима“. Независни портали и други интернет-медији, који раније нису играли битну улогу, сада ипак, поправљају то стање. То је још недовољно да се добије утакмица са „маинстреам“ сијачима дезинформација и политичке (партијске) пропаганде.

Посебно забрињава то што су  јавни медији преузели улогу билтена владајућих партија.

Примјер је јавни сервис РТРС који је прије доласка на власт Милорада Додика и СНСД-а у Републици Српској врло критички извјештвао о тадашњој власти, а у информативном програму су постојале и врло озбиљне истраживачке приче које су говориле о корупцији и криминалу актера на власти. Поред РТРС-а, власт су критиковали и писани медији којих је тада било и знатно више. Штампана перјеница критичара тадашње власти, све од рата до 2006. године, биле су Независне новине покојног Жељка Копање. У склопу исте компаније настао је и дневни таблоид Фокус. Глас Српске, који је био у већински државном власништву, био је привржен власти, али се чак и у њему, нарочито у посљедњим годинама владавине коалиције СДС-ПДП, могла назријети критика бар дијела тадашње власти. Слична ситуација је била и са Срном, новинском агенцијом РС. Власт је критикована и у ЕуроБлицу.

Могло би се, поставити питање колико су тада медији били непристрасни, али цијеним да се слобода медија ипак огледа у томе колико и како критикују власт. Много је лакше критиковати опозицију, којој свакако не треба гледати кроз прсте јер сноси дио одговорности за стање у друштву, али ипак нема моћ, па ни одговорност, каква је у рукама власти.

Када је 2006. у РС дошло до промјене власти, већина медија је „промијенила страну“, али само привидно, наставили су да критикују дојучерашњу власт – нову опозицију. Према новој власти су, посматрано од медија до медија, успоставили скалу односа – од „ ћутања о пропустима власти“ до хвалоспјева „нашем мудром руководству“.

С друге стране некада „објективни“ медији устремили су се на опозицију.

То стање се од 2006. до данас, од када није дошло до промјене власти, мијењало – углавном нагоре.

Заправо, исти медији који су претходно критиковали актере власти, наставили су да критикују исте те актере, који су сада били у опозицији, док је свака критика нове власти нагло ишчезла.

Иако је положај новинара и медија и тада био на незавидном нивоу, то стање се погоршало. Пријетње неподобним новинарима, откази, увреде најгоре врсте, па и забране да прате догађаје и пресс-конференције које организују представници власти, као и забрана члановима владајуће партије да дају изјаве појединим медијима, новитет су који је увела актуелна власт у РС. Милорад Додик, први човјек те власти,  лично је у више наврата вријеђао новинаре, не либећи се ни најпримитивнијих увреда на основу пола, националне припадности, физичког изгледа....

Додик  се није тако понашао у вријеме свог првог мандата премијера РС у периоду 1998-2001.  Међутим,  лако је уочити и да његов заокрет у односу према медијима иде под руку са његовим политичким (идеолошким заокретом) при чему је некада прозападни премијер, заговорник демократских и грађанских вриједности (ре)еволуирао у екстремног„антизападног“ националисту и противника вриједности за које се у првом мандату бар декларативно залагао.

Милорад Додик је тада уживао подршку међународне заједнице, која је овдје тада била много присутнија него данас.

Ствар је у томе што су управо захваљујући том међународном присуству медији и слободно новинарство, с једне стране, имали јачу заштиту, а са друге и бројне фондове који су подстицали развој независних медија, као и цивилног друштва.

У заштити права новинара и медијских слобода посебно су заказала новинарска удружења, односно, сами новинари. Док се активности новинарских удружења углавном своде на издавање саопштења и забавне програме за своје чланство, новинари сами не показују међусобну солидарност.

И ту су се десиле у протеклој деценији значајне промјене, нажалост, промјене нагоре.

Када је у августу 2004. тадашњи директор полиције РС, Радомир Његуш, рекао да и „међу новинарима има оних који су за затвора или луднице“, Независно удружење новинара РС, подржано од још три удружења, одржало је протесте испред сједишта МУП-а РС, којима се одазвала већина бањалучких новинара.

Када је Милорад Додик, неколико  година послије, новинару Миши Видовићу пред укљученим камерама и диктафонима пожелио да „му срце откаже и да му притисак скочи“, није било протеста. А велики број медија ово чак није ни објавио.

Нико није напустио пресс-центар предсједника РС, када је он из њега истјеривао колегиницу Љиљану Ковачевић, или на националној основи вријеђао Гордану Катану... Исто се поновило и када је на најпримитивнији начин вријеђао Аријану Сарачевић, Слађану Јашаревић, Љиљу Фалаџић, или када је уз највулгарније помињање мајке пријетио директору БН ТВ Влади Тришићу....

Оно о чему мало ко данас говори јесте и чињеница да је најмање 20 квалитетних новинарки и новинара из бањалучких редакција у међувремену напустило те редакције. Једни раде за сарајевске медије, неки су отишли из БиХ, а трећи не раде нигдје. Нису они, међутим, прогнани из „новинарства“, напротив новинарство је протјерано из медија у којима су некада радили.

У информативном програму РТРС- а или АТВ-а одавно нећете видјети многа, некада препознатљива лица. У стопу с њима отишао је и сваки траг професионализма у тим медијима. Пала је недавно и посљедња медијска жртва. Алтернативна телевизија која је некада важила за објективан (или бар нешто објективнији медиј) је промијенила власника. Након што је на њено чело инсталиран нови менаџмент, а по аутоматизму отјерани и посљедњи мохиканци професионалног новинарства те куће, сервилност према власти замијенила је било какву уређивачку политику. Ипак, чини се да крајњи конзументи вијести то добро препознају, па је гледаност једне од некада најгледанијих телевизија све ближа статистичкој грешци. Вртоглаво их слиједи и јавни сервис за који би сви (бар по закону) требало да плаћамо претпалту.

Посао са продајом магле зна кренути добро, али купаца за ту робу кад тад нестане.

Аутор: Миљан Ковач