Савјест друштва или вјечна стража

Сваки дан гледам људе на Тргу Крајине у Бањалуци.

Република Српска 10.08.2018 | 11:52 Питаш се да ли власт, устројена према дејтонском уставу, у Републици Српској генерише корупцију, непотизам и свакојаки криминал? Да ли садашњи режим намијешта милионске тендере за ортачке фирме (ПроИнтер, Интеграл Инжењеринг, МГ Минд итд), отима ли земљише, како друштвено тако и приватно (Гранд Траде), гради ли најскупље путеве на свијету (Интеграл Инжењеринг) да би с њима подијелио милионске “вишкове”? Да ли уски круг примитиваца удружених са режимом музе буџет Републике Српске, у који иду твоје пореске паре, као отписану краву-музару? Видиш ли омладину у редовима пред словеначким конзулатом и дилере дрогом пред школама?

Сваки дан гледам људе на Тргу Крајине у Бањалуци. Оне што већ више од четири мјесеца, из дана у дан, долазе да подрже родитеље и пријатеље убијеног младића, Давида Драгичевића, у њиховом покушају да сазнају истину о смрти свог сина. Тражећи истину они захтијевају и праведну казну за оне који су скривили Давидову смрт.

Савјест друштва или вјечна стража

Сваки дан неуморни отац понавља увијек исте ријечи: истина и правда. Перформанс групе чији број варира од неколико десетина до више стотина људи на главном градском тргу (којем су ови људи дали Давидово име), има свој уобичајени ток. Отац Давор улази у срцолики простор који представља мјесто сјећања на његовог сина, три пута се прекрсти прије него што три пута љуби Давидову слику, а онда се враћа на импровизовани подијум, узима микрофон и понавља, неуморно, увијек исту поруку: Давид је убијен, убице и њихове помагаче штити систем Републике Српске али ће они ипак бити пронадјени, а правда ће тријумфовати.

На подијуму иза њега су људи који чине језгро групе “Правда за Давида”. То су Давидови пријатељи и пријатељице, њихови родитељи, још који активиста. Давидови родитељи, Давор и Сузана наизмјенично али без устаљеног реда говоре окупљеним људима. Након Давора микрофон узима неко из групе па прочита пјесму, очита молитву или искаже властиту поруку. У готово ритуалном понављању послије тога се чује химна ове скупине људи, реп-пјесма „Клинац у гету“ коју је покојни Давид написао као 16-годишњак. Из масе долази поклич: „Правда за Давида“, на шта група узвикује: „Правда!“, опет поклич: „Правда за сву нашу дјецу“ и одговор: „Правда!“, потом усклич: „Остајемо до краја“ и одговор: „Остајемо!“. У посљедње вријеме Давидов отац Давор зна рећи да ће се истина сазнати и правда остварити али да се група Правда за Давида неће угасити. Остајемо. До краја.

Ја бих додао: као савјест, као вјечна стража.

Иако се режим, јер предсједника као и владу ентитета Републике Српске не видим другачије него као удружену политичку групу с циљем остварења властитих (материјалних) интереса која под кринком заштите српског етноса (не, чак, ни друштва у РС као цјелине него само његовог српског дијела), свим силама труди да групу Правда за Давида разбије, оцрни и дисквалификује, служећи се при томе средствима која му стоје на располагању, од државних и себи наклоњених медија до професионалних интернет-хушкача, од самозваних политичких аналитичара-увлакача до (скупо) плаћених предсједничких или владиних савјетника, ипак им то, ево већ више од четири мјесеца, не полази за руком.

Корумпирани или уплашени полицајац није полицајац

Како дани пролазе група расте али ја све више сумњам да ће евентуални убица или убице бити пронадјен/и. У сваком случају не за мандата ове владе Републике Српске. Не зато што полиција није способна да ријеши, на изглед, једноставан случај. Разлог је исти као и када је убијен инжењер Милан Вукелић, 2007. године. Или када је страдао Никола Дјуровиц у саобраћајној несрећи 2011.

У оба наведена случаја као и у случају убиства Давида Драгичевића, полиција и надлежно тужилаштво раде са сумњивим доказима. Кад је о Давиду ријеч најприје јесте било трагова дроге у крви жртве па их потом није било, полиција најприје тврди да има необориве доказе да је Давид, прије него што је „скочио или пао с моста у рјечицу Црквену“, опљачкао кућу у бањолучком насељу Лауш, затим нема доказа ни да је био у тој кући, најприје је очигледно “задесна смрт” па је потом ипак ријеч о убиству. Овакав рад полиције и тужилаштва јавност неминовно упућује на закључак да се ради о манипулисању доказним материјалом. Давидов отац и група Правда за Давида иду и даље тврдећи да је ријеч о свјесној заштити починилаца злочина с којима су у вези и надлежно тужилаштво и сам министар унутрашњих послова Републике Српске. Полиција ове тврдње демантује али не долази са стварним доказима из истраге који би документовали да није ријеч о заташкавању злочина. Након свега не видим зашто би корумпирани, уцијењени или уплашени (сасвим је свеједно) тужиоци и полицајци сада поступили другачије него у случајевима Вукелић и Дјуровић па, за разлику од онда, сада ријешили случај убиства Давида Драгичевића!?

Страх који буди...

Разлика измедју случаја Драгичевић и поменута два неразријешна убиства је формирање групе за Правда за Давида на чијем челу стоје отац и мајка убијеног младића. Невјероватном упорношћу и вјером у (коначну) побједу правде (добра над злом) они око себе окупљају не само оних стотину или двије људи који свакодневно долазе на Давидов трг него и хиљаде других родитеља који овај догадјај прате путем социјалних и нережимских медија и дијеле с њима страх за судбину властите дјеце. На социјалној мрежи Фејсбук група је нарасла на преко 320 хиљада чланова. Те људе уједињује страх. Не само страх да ће им дијете бити убијено „на правди бога“, него можда још више страх да ће им дјеца завршити у зачараном кругу дроге, криминала и коначно, смрти, у кругу о којем говори Давидов „Клинац из гета“. Оправдан је то страх људи који су се одједном пробудили из сна о етничком благостању и нашли се у стварности у етичкој каљузи у којој је режим друштво подијелио на рај и пакао, на оне из благословене РС-етније и на оне из гета. Круг пробудјених је све шири како се повећава свијест људи о животу у гету.

...и страх који паралише

Највећа препрека у мобилисању људи да подрже групу Правда за Давида чини се да је такодје страх али онај други, онај који режим годинама сије. Страх од промјене, страх од непријатеља који је свуда око нас и само чека тренутак кад ће да прогута Републику Српску са свима нама у њој. Једини заштитник од тог невидљивог непријатеља је режим који ти заузврат сиса крв на сламку и завлачи руку у џеп отимајући ти посљедњу пару у замјену за фиктивну заштиту. Тај страх људе паралише и чини их апатичним и малодушним.

Родјак из Бањалуке ми се неки дан овако правда кад сам га упитао гдје је он у цијелој тој причи око Давида.

„Не знам коме да вјерујем, власт каже једно, опозиција друго, нисам паметан...“, каже. Ја ћутим, а он се као мешкољи, непријатно му, па ме пита шта ја о томе мислим.

Кажем му: Упитај себе. Питај се да ли власт, устројена по дејтонском уставу, у Босни и Херцеговини као и у Републици Српској генерише корупцију, непотизам и свакојаки криминал? Да ли мислиш да бар једна гарнитура власти у РС од рата на овамо није била корумпирана? Питај се да ли је садашњи режим у тим нечасним радњама отишао најдаље па сад већ и неприкривено намијешта милионске тендере за “кумовске” фирме? Питај се отима ли овај режим земљиште, било друштвено, било приватно и гради ли најскупље путеве на свијету? Видиш ли да уски круг примитиваца удружен са режимом музе буџет Републике Српске, у који иду твоје пореске паре, као отписану краву-музару? Видиш ли редове младих људи, који су све побројано и још више од тога видјели и искусили на властитој кожи, па пред словеначким конзулатом чекају на дозволу за бијег из твоје недодјије? Видиш ли, на крају, дилере дрогом пред школама у које ће сутра ићи твоји унуци?

Ја знам да ти то све видиш и знам шта мислиш и осјећаш али те страх блокира па не смијеш то што мислиш гласно да кажеш. А кад додју по тебе или по твоје дијете, да парафразирам оног њемачког пастора, тада ће бити прекасно: тад више неће бити никог да се заузме за тебе.

(Бука)