Прича: Клајверт...
Долазак треће генерације фудбалера славног презимена у Серију А, повукао је са собом наранџасти плашт носталгије и набацио осмех на лице онима који се сећају где су били од Беча 1995. па све до Ротердама 2000. Уједно је и дао наду нама који чекамо, и чекамо, и чекамо, да се поново појави нараштај момака у наранџастим дресовима - јер без јаке Холандије (важи и за Италију!) нема правог фудбала.
Фудбал 09.08.2018 | 23:20
Било је, слушајте децо добро кад вам причају они који су већ потрошили бољи део живота, било је времена када не само да су била важна четири неправилна камена да глуме стативе (колико је само од истог тог живота отишло на препирке да ли је била унутрашња или изнад пречке?), него смо и фудбал играли на препотопским рачунарима, првим изнајмљеним сегама, супер нинтендоима и, кад је баш било пара, сонијима.
А тамо, као и у игри на мале голиће, није било коментатора, или, ако их је и било, узвикивали су нешто на јапанском. Зато смо ми морали да будемо коментатори, да се деремо имена - добро, презимена - играча, а његово се, средином деведесетих па све тамо док нас није било блам јер смо помислили да смо одрасли, драло више него и једно друго.
После смо чули да је у ствари било Клојверт, неки су се клели и да је Клојферт, такви нису добијали довољно батина у то доба, авај, али “Патрик Клајверт”, то је био рефрен којим су одзвањали тротоари, улице са мањим саобраћајем, ливаде и собе задимљене само од зноја и чипса.
Клајверт нам је свима био идол. Било је до његових година, и до бебећег лица, па и до имена, наравно, холандски се увек сливао низ ухо, грло и нос, а та генерација, холандска мада пре свега Ајаксова, била је бинаурално генијална, сем што је била генијална на сваки други начин. Бергкамп! Овермарс! Рајзигер! Винтер! Седорф! Кану! Литманен! Финиди Џорџ! Кики Мусампа!
И пре свега он, још од те мајске ноћи 1995. када је у древном Бечу један момак, на више од месец пре 19. рођендана, прихватио пас управо бившег играча Милана Франка Рајкарда, схватио својим предаторским инстинктом да је сам самцијат, иако ће покушати да га зауставе, и у паду, левом, гурнуо лопту таман толико да она прође довољни нанометар од кажипрста леве руке Себастијана Росија.
У “Алан Форду” би рекли: “Да видимо што зна тај младац...”
Звонимиру Бобану, којем је Патрик Клајверт умакао, вероватно се и даље привиђа тај тренутак, и може бити да је сјајни Хрват мислио да клиња којег је увео Луис ван Гал и не треба да се чува - ту је и Франко Барези, покушава на све начине да стигне до Холанђанина - само што од маја 1995. у Бечу више нико на свету неће направити такву логичку грешку.
Клааааајвееерт! Родила се те ноћи легенда о последњој платинастој берби чувене Ајаксове академије (Милан је, задржимо се још само који трен у Бечу, био бољи, и сем шпица за наредну деценију, Холандија и Европа добиће и голмана за наредне скоро две, пошто је Едвин ван дер Сар - тада већ у озбиљнијим годинама, целе 24! - скидао све Масару и Симонеу), о пуноправном наследнику Марка ван Бастена, због чега је победа баш над Миланом била утолико више симболична, а родио се и узвик који ће моју генерацију пратити кроз читаве деведесете, закључно са Ротердамом пет година касније.
Зашто тада? Сем што смо постали старији, некако је било неувиђавно, ако не и неукусно, с таквим заносом изговарати његово име - добро, презиме - након што је спаковао три лака и нимало нежна комада иза Ивице Краља, у оном пржењу тима Вујадина Бошкова под стегом СР Југославије на “Тигању”.
Патрик Клајверт је тог поподнева, мада му није било више од 23 године, послао читав један нараштај, и то какав нараштај, у мировину. Ако нас је његов ортак Давидс начео 1998, онда нас је он докрајчио или, да будемо прегруби, ставио на место које нам је, изгледа, ипак припадало.
Умео је он то да ради, и нисмо само ми посебни: у децембру 1995, рецимо, на Енфилду је, у помало заборављеној мајсторици за Европско првенство, уручио пензионерске картице најбољем тиму који је Република Ирска икад имала, оном Џекија Чарлтона који је учествовао на три велика такмичења заредом. Према Таунзенду, Олдриџу, Каскарину и Шеридану је, додуше, био нешто нежнији. Само два поготка...
Одавно је већ знано како је Патрик Клајверт са својих скоро 190 центиметара на терену деловао тако окретно, и зашто је изгледало да чита ум одбрамбеним играчима. Ајакс је и раних деведесетих функционисао по принципима које је установио Ринус Михелс, од врха до дна, од момака који враћају пехар првака Европе до петлића на првој проби.
Сви су морали да играју све, па је тако стамени момак измешане крви - отац, такође бивши фудбалер, из Суринама, оне најбоље репрезентације која никада није заиграла заједно, мајка са острва Курасао - научио да се поставља, лакта и бори за позицију, али и да уђе у мозак бековима када је провео добрих годину дана на тој позицији.
Када су га гурнули на крило, схватио је колико значи добар центаршут, када је био на пракси у средини терена почео је да се пази од задњих везних и да цени колико тачно брза сме да буде лопта која се убацује у брисани простор иза последње непријатељске линије.
Успех на великој сцени, наравно, зависио је и од тога какве су степенице које воде до главне бине и када ће се раскрилити застава, а Луј ван Гал тада је био довољно храбар и промућуран (и нимало напорно надобудан као касније) да схвати шта има пред собом и да пусти децу да се играју, а они су му вратили клемпавим пехаром и славом коју су заједно поделили.
Мисија Патрика Клајверта била је да емулира свог идола Ван Бастена, чије је касете махнито гледао, па је отишао у Милан, али Ван Гал ће га спасти из пакла Серије А која је била ипак прејака за тек стасалог момка, и Барселона ће поново замирисати на тулипане.
Није то био посебно трофејни период - он ће почети тек када дође још један дечко из Амстердама, онај који је протнуо лопту Клајверту у мају 1995. године – али када им је ишло, а почесто јесте, умела је то да буде рапсодија за гледање, посебно тај шпиц Ривалдо - Клајверт.
Клајверт је касније био у Њукаслу и Валенсији, одиграо је чак и једну сезону за ПСВ, а онда се посветио тренерском послу (био је чак и селектор Курасаоа!) али изгледа да је много даље од терена учинио више да се име - добро, презиме - које и даље звучи тако секси настави и у другој деценији 21. века, више од двадесет година након што нам се први пут урезао у сиву масу.
Да, његов син Џастин Клајверт давао је - мада не искључиво из шпица - голове за Ајакс, чак је постигао и хет-трик када му је било мање месеци него оцу му, али тек када је дао онај првенац за Рому првог дана августа на америчкој турнеји (и то, пазимо сада, баш против Барселоне!) жацнуло је нешто симпатично из прошлости припаднике моје генерације и оне који су туда негде.
Долазак треће генерације фудбалера славног презимена у Серију А, коју ове године баш треба гледати, повукао је са собом наранџасти плашт носталгије, тек помало забринуо све који се сећају невеселих 12 месеци његовог оца на Апенинима, и набацио осмех на лице онима који се сећају где су били од Беча 1995. па све до Ротердама 2000.
Уједно је и дао наду нама који чекамо, и чекамо, и чекамо, да се поново појави нараштај момака у наранџастим дресовима - јер без јаке Холандије (важи и за Италију!) нема правог фудбала - са именима који склизну низ грло као маче низ олук.
Клајверт!, поново ће, држимо палчеве малом Џастину, повикати нека нова деца, овог пута са коментаторима који не говоре јапански или у балонима са лепом вештачком травом уместо на неравном асфалту; Клајверт!, одзвањаће из соба са чипсом и газираним пићима на телевизорима и мониторима без коцкастих пиксела, Клајверт!, драће се коментатор на Јутјубу, Клојверт, Клојферт, покушаће неко да буде паметан и добиће батине.
Извор: моззартспорт
Фото: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар