Прича: Мисија Горана Закарића у Партизану...

Шта су му оставили претходници, с каквим наслеђем се бори? Само двојица фудбалера ангажованих за простора бивше Југославије оставила дубок траг у Партизану откако се игра Суперлига, тројица већ завршила каријеру, појединци баш разочарали. . .

Фудбал 05.08.2018 | 23:45 Тек што је стигао, схватио је Горан Закарић где је дошао. Промовисан у дану кад је Мирослав Ђукић напустио клуб, а на клупу сео Зоран Мирковић, нови крилни везиста Партизана могао је на лицу места да се увери шта га чека у Хумској улици и какви су захтеви постављени пред члана црно-белих, без обзира на име и презиме.

А чим га је спортски сектор чекао дуже од два месеца, мора да види велике могућности у званично најбољем појединцу Премијер лиге Босне и Хереговине. Посматрајући статистику минуле сезоне (18 голова, 11 асистенција) очекују и навијачи огроман допринос доскорашњег првотимца Жељезничара, који није баш ни толико млад (26 година), па ће морати, чим се мало привикне на услове нове екипе - са сарајевском није тренирао седмицама због суспензије - да покаже од каквог је материјала.

То бреме су му наметнули претходни фудбалери из лига бивших република СФРЈ пристизали као „чуда од играча“, а мало ко је од њих оставио траг у Хумској 1. За 12 година, колико постоји Суперлига Србије, само су двојица ангажована из клубова са простора бивше државе направили такве резултате да се могу сматрати појачањиама. И то каквим. Ламин Дијара и Младен Божовић. Остали, а било их је о-хо-хо, танка пита што би рекао народ, па би и за Закарића и за Партизан било корисно кад би број погодака мало поправио.

Тешко је објаснити шта је (све) тачно спутавало фудбалере из Црне Горе, Македоније, Словеније, Босне и Херцеговине и Хрватске да се до краја испоље на Топчидерском брду. Да ли то што су такмичења слабијег квалитета од наше, да ли што је Партизан за клубове из којих су долазили у већини случајева свемирски брод, да ли су их занела светла великог града или „бушила“ свлачионица... Штагод да је, чини се да се само сенегалски шпиц и црногорски голман могу назвати погоцима са простора некада велике Југославије, ако се као граничник узме 2006. година и да се притом не рачунају играчи попут Словенца Сафета Јахића или Македонца Аце Стојкова који су дошли из Грчке и Белгије.

Без дилеме, најбољи од њих био је Ламин Дијара. А дошао је, остаће за сва времена записано, на пробу!? Било је подсмеања, констатација „ако је овај фудбалер“, а онда је на тест утакмици Сенегелац одушевиоИвана Томића, тадашњи спортски директор се консултовао са тренером Мирославом Ђукићем, позао менаџера Зорана Стојадиновића и за 60.000 евра, прослеђених Зрињском, откупио уговор шпица на ког Мостарци нису рачунали после позајмице португалском Беира Мару.

Све после тога је историја. Дијара је постао је један од најупечатљивијих и најомиљених странаца у очима Гробара. За пет година, уз напомену да је једну провео у Ал Шабабу на позајмици, дао је 75 голова, а кад се рачунају и припремни мечеви пребацио је стотку. Иза његовог имена стоје четири титуле, три купа, погоци у вечитим дербијима и финансијска корист од позајмице у Уједињеним Арапским Емиратима од око 1.700.000 евра. Тренутно је Црна Мамба у Другој лиги Турске, често долази у Београд, а о трагу у Партизану сведоче и подаци о најбољем стрелцу првенства 2008/2009 (19 погодака) и месту у идеалном тиму лиге за поменуту сезону.



Одмах иза Дијаре, по користи и учинку, позиционирао се Младен Божовић. Дошао је у зиму 2008. за 150.000 евра из подгоричке Будућности, брзо истиснуо презимењака Дарка са гол-црте, бранио стандардно и квалитетно 87 утакмица у свим такмичењима, на чак 50 није савладан, постао репрезентативац Црне Горе, освојио две дупле круне, па још једну титулу приде.

У истој сезони кад и Дијара (2008/2009) изабран је и популарни Боња у најбољих 11 првенства. Касније је бранио у Мађарксој, Русији и Грчкој, а после истека уговора са Ларисом нема клуб.

И то би било то што се тиче оних који су оправдали очекивња... Листа оних који нису је подужа.

Отвара је Ристо Лакић на позицији десног бека. Стигао је само неколико седмице после Божовића, али се појавио само у прве две утакмице тренерског мандата Славише Јокановића (у другом полувремену вечитог дербија на Маракани 1:4 и 20 минута против Смедерева пре него што је замењен) и нестао са мапе. Тренутно је спортски директор Будућности.

Ништа боље није прошао ни Сретен Сретеновић. Дошао је из Олимпије 2012. на позив тадашњег спортског директора Љубише Тумбаковића за обештећење од 100.000 евра, одиграо једну једину утакмицу у првенству, још две у Купу Србије, па је продат у Јужну Кореју. Каријеру је оконачо прошле сезоне у дресу Борца из родног Чачка.

Имао је потенцијал, али је недовољно утакмица уписао Александар Косорић. Ангажован из Славије из Српског Сарајева за 120.000 евра јануару 2009, као залог за будућност, одиграо тек два меча, али упркос великом таленту имао ту несрећу да му конкуренти за штоперско место буду најпре капитен НенадЂорђевић и Горан Гавранчић, а од наредног лета још један члан најбоље одбране из квалификација за Мундијал у Немачкој, Младен Крстајић. Упркос томе, направио је пристојну каријеру, после годину дана потписао за Рад, а касније освојио Куп БиХ са Жељезничаром и шампионску круну са Спартаксом из Јурмале, да би га у дресу летонске екипе видела опет београдска публика у недавном мечу са Црвеном звездом.

Дефанзивну линију замишљхеног тима појачања из бивших република затвара Александар Субић. Леви бек доведен за 70.000 евра из бањалучког Борца, после јесени 2015. се потпуно изгубио, одлазио на позајмице у тузланску Слободу и нишки Раднички, а остала му још година уговора, за коју се не зна где ће је одрадити.

На позицији десног крила, у формацији 4-3-3 појавио би се Данијел Марчета. Њега је спортски директор Иван Томић довео на пробу у зиму 2009. заједно са Владимиром Торбицом из Спартака.  Знало се да ће само један од њих двојице проћи, а избор је пао на фудбалера тадашњег словеначког Триглава. Вероватно погрешна одлука, имајући у виду да је Торбица у међувремену постао легендарни капитен Суботичана, а да је Марчета одиграо само две утакмице (по полувреме против Јавора и Напретка) пре него што је завршио на позајмицу у шкотском Фалкирку, а касније као слободан играч се отиснуо за Копар.

Последњи дан летњег прелазног рока 2007. остаће упамћен по потписима Марка Ћетковића и Славена Стјепановића, тандема Зете, који је црно-беле коштао у пакету 600.000 евра. Очекивало се да, пошто су били најбољи играчи голобовачке екипе, бар нешто од тога покажу на Топчидерском брду... Авај. Ћетковићсе без датог гола вратио у Црну Гору (Могрен), касније га је пут водио преко Пољске, Тајланда, БиХ, Албаније назад до отаџбине, где је члан шампионског тима Сутјеске, док је Стјепановић убрзо прешао у Војводину, а тренутно је у молдавској Дачији, где завршава трећи мандат.

Осим Лакића и Сретеновића, из ове групе играча каријеру је завршио и Никола Вујовић. Снажни крилни нападач може да се похвали голом за 2:0, вредним овере победе у 136. дербију. Пишу му се и две дупле круне, али генерално, скроман је учинак имао некадашњи првотимац Могрена, откупљен за 200.000 евра јануара 2009. године.



Шта тек рећи за Вашингтона да Силву? Бразилац је доминирао теренима у Македонији, што је импресиониралоИвана Томића да га доведе у истом прелазном року кад и Вујовића. Цена – 250.000 евра. Учинак „Црног Жигића“ (висок 202 центиметра) скоро никакав. Морао је да иде на позајмицу у Борац, касније одбијао да напусти клуб споразумно, да би се на крају скрасио у  нижеразредном бразилском Насионалу из Уберабе.

Наравно, последње место у нападу резервисано је за Ламина Дијару, али не можемо да не поменемо још двојицу офанзиваца. Драган Чадиковски је дошао из Марибора за 100.000 евра у зиму 2008, али се поред Дијаре није наиграо, мада је један од ретких играча на којима је Партизан зарадио, јер је одлазак у Јужну Кореју вредео 500.000 евра. А сећа ли се неко учинка Теофилуса Соломона из Ријеке, задржаног само пола године у претходној сезони? Без гола.

Стога, последњој аквизицији Горану Закарићу је јасно у коју групу играча би морао да упадне...

Тај замишљени тим појачања Партизана из екипа са простора бивше СФРЈ изгледа би овако: Божовић – Лакић, Сретеновић, Косорић, Субић - Марчета, Ћетковић, Стјепановић – Вујовић, Вашингтон, Дијара.

УЧИНАК ФУДБАЛЕРА ПАРТИЗАНА АНГАЖОВАНИХ ИЗ РЕПУБЛИКА БИВШЕ СФРЈ ОД 2006.

МЛАДЕН БОЖОВИЋ – 87 утакмица/50 без примљеног гола

РИСТО ЛАКИЋ – две утакмице/без гола

СРЕТЕН СРЕТЕНОВИЋ – три утакмице/без гола

АЛЕКСАНДАР КОСОРИЋ – две утакмице/без гола

АЛЕКСАНДАР СУБИЋ – 15 утакмица/без гола

ДАНИЈЕЛ МАРЧЕТА – две утакмице/без гола

МАРКО ЋЕТКОВИЋ – шест утакмица/без гола

СЛАВЕН СТЈЕПАНОВИЋ – седам утакмица/један гол

НИКОЛА ВУЈОВИЋ – 15 утакмица/три гола

ВАШИНГТОН ДА СИЛВА – 22 утакмице/пет голова

ДРАГАН ЧАДИКОВСКИ – 17 утакмица/два гола

ТЕОФИЛУС СОЛОМОН – десет утакмица/без гола

ЛАМИН ДИЈАРА – 151 утакмица/75 голова

Извор: моззартспорт