Сјећање Лечића на убијеног Ђинђића

Преносимо вам делове сећања Бранислава Лечића, кога је Ђинђић позвао у постпетооктобарску владу да буде министар културе, у којима први пут открива садржаје њихових разговора из периода који су били преломни за српску историју.

Србија 02.08.2018 | 07:44 Ови делови објављени су у књизи "Ђинђић", а преноси их Недељник.

"Пази да нам не прође живот у компромисима"

Стижем у Београд, не распакујем кофере, и одмах одлазим у Симину 41, у седиште ДОС-а, да се видим са Зораном Ђинђићем, који ме већ чека јер сам му јавио да долазим.

Са врата му еуфорично кажем, пре него што смо се загрлили и поздравили: "Сада побеђујеш!"

Зоран Ђинђић: Зашто мислиш?

Лечић: Због две ствари.

З: Које?

Лечић: Прва је ствар што си се прогласио за менаџера ДОС-а, а не за лидера, иако то јеси. Док ови из ДОС-а то схвате, ти ћеш завршити посао.

З: (смеје се) А друга?

Лечић: Зато што си можда први пут у историји Србије, а у новијој сигурно, ставио неког испред себе - Коштуницу. У Србији то не бива. Ето зато ћеш победити.



З: Е то друго ће ме зајебати.

Л: Еј, немој сада да ме разочараш. Таман сам поверовао у твоју величину и генијалност.

З: Не знаш ти ко је он и какав је.

Лечић: Ко је? И какав је?

З: Видећеш.

(И ни речи више није рекао.)

Петог октобра власт заиста пада, али ја имам исти осећај недовршености који сам имао и после Чесме.

Али чујем Зорана, који ми опет држи лекцију да се политика састоји из могућих и остваривих потеза, и да велики радови увек трају дуго. У тим радовима, компромиси су неизбежни.



Л: Зоки, пази да нам не прође живот у компромисима.

З: (опет његов осмех, помало прекоран, али и ослобађајући)

Ти би сад да се сакријеш у професију!

Бранислав Лечић је у сећањима на Ђинђића изнео и епизоду која је довела до његовог постављења на место министра културе:

Формира се прва демократска влада у Србији. Зоран Ђинђић је већ виђен за премијера. У истом тренутку - немири у зони безбедности са Косовом.

То вече, добијам Зоранов позив. "Хоћеш ли да идеш са мном сутра у Бујановац? Хоћу да дам подршку полицији и војсци у зони безбедности."

Одмах пристајем. Рано ујутру крећемо. Са нама иде и Миодраг Костић, у џипу са приколицом на којој су моторне санке - поклон за војску да зими лакше обилази терен.

На трећини пута, стајемо на некој пумпи да напунимо гориво. Возач излази да регулише рачун, Зоран и ја остајемо. Одједном, Зоран каже: "Еј, хоћеш да будеш министар?"



Л: Министар?

З: Да, министар.

Л: Чега?

З: Како чега? Па културе.

Л: (Очигледно запањење и збуњеност на мом лицу) Зашто?

З: Шта - зашто?

Л: Мислим, зашто министар?

З: Па зато што ми требаш. Хоћу нестраначке министре који ће да ураде посао.

Л: Али ја то не знам да радим!

З: Не знаш? А видиш, ја сам се родио као премијер. Не знам ни ја, али ћу научити! Сви ћемо да учимо. Није то тако тешко. Тешко је створити добру атмосферу за промену. Мало је оних који ће бити уз нас. Али резултати, за 2-3 године, могу да промене ствар.

После једног мандата очекујем озбиљну подршку. А ако бисмо успели да добијемо и други мандат, очекујем озбиљну промену, у којој би и обични људи схватили, и у већини били за нас.

Л: Знаш шта? Све схватам и разумем. Али мени се не оставља моја професија. Ја волим оно што радим.

Тишина.

Поново смо на путу. Још увек траје тишина. Непријатно ми је.

Одједном, Зоран удара рукама по седишту из све снаге, и оставља у шоку и мене и Салета. При томе, еуфорично говори: "Значи тако! То си ти! Сад кад треба да се ради! Ти би да се сакријеш у професију! Шта смо онда до сад ово радили?! Теби је лепо, је ли?! Волиш то! Па и ја волим своју породицу, али ретко их виђам. Јер радим нешто изузетно. Нешто што је прече од свега. Нешто за шта сви треба да се жртвујемо, бар мало. Да направимо најзад од ове земље достојно место за живот, и нас и наше деце!"

Не, не, не, не. Ако сте мислили да је ово политички говор, варате се.

То је мајсторство психолошког рада. Слушам га отворених уста.

З: Гледам те у кампањи ДОС-а! Ти си једини ишао са нама као нестраначка личност. И кад год си говорио, био је то нов говор. Ниједном се ниси поновио! За разлику од свих нас. Ти говориш из душе, из тебе навире! А ми смо политичари, понављамо поруке да би их људи запамтили. И све што си говорио, не само да је покретало народ него и нас, и мене! А сад кад треба да радиш, тебе нема. Ти би у позориште, на сигурно, где је лепо. Значи, ти си само за причу, а не и за дело.

Шах-мат. Генијално. Неочекивано. И што је најгоре, мотивишуће. То је био Зоран.

Наравно да сам пристао да будем министар - било чега.

Иако је телефоном опоменуо да не жели у Бујановцу да види ни Радета Марковића ни Павковића, и један и други се појављују, чак и Легија. Тада сам га први пут видео. Жохари слуте у чијим је рукама одлука.



Друго изненађење долази већ следеће вечери - дан пред сутрашњу инаугурацију Владе. Састанак будуће владе је, такође, у Симиној 41, али сада у поткровљу, где је већи простор. Зоран ово организује да се међусобно упознамо и припремимо за сутрашњи дан.

Само што смо сели, креће Зораново уводно слово:

"Пре него што кренемо о ономе шта од вас очекујем, желим само да захвалим Браниславу Лечићу што је пристао да буде део овога тима као министар за културу."



Мало је рећи да ми је било непријатно. Хтео сам у земљу да пропаднем. И ово што вам пишем ми није пријатно, али ово причам због њега, да и ви који ово будете читали бар мало схватите какав је то био човек.

Тог тренутка бетонирао је моје поверење и лојалност.

Знао је да те веже и обавеже. И као сваки прави лидер, знао је да све не преузме на себе, него да створи респектабилан тим и делегира одговорност.

Ово не може да се имитира. Са тим се рађа", наводи Лечић у свом сећању на убијеног премијера Ђинђића.

Извор: Курир.рс/Недељник-Одломак из књиге "Ђинђић" (издавач "Вукотић медија")