Пет година од... Срби лудаци, европски прваци!
Где су данас? Како су текле каријере прве генерације у историји српског фудбала која нам је донела неку титулу?
Фудбал 01.08.2018 | 21:45
Био је то највећи успех у историји репрезентације Србије. Пре тачно пет година Србија је постала европски првак у фудбалу! Како је то лудо звучало... Србија шампион нечега у фудбалу?! Навикли смо до тада на кошаркаше, ватерполисте, одбојкаше... Али на фудбалере нисмо. Мислили смо да и нећемо још дуго, дуго, с обзиром какав је муљ тада (а није се много померио) био српски фудбал.
Међутим, њихов таленат, њихова воља и жеља, њихово другарство нам је показало да може! Иако су на Европско првенство отишли уз много среће. У квалификационој групи са Швајцарском, Словачком и Ирском, Србија је прошла са истим бројем бодова као Словаци и Швајцарци, али захваљујући бољој гол-разлици. Србија је у последњем колу одиграла реми без голова на Карађорђу и чекала вести с Обилића да чује како је отписана Словачка у мечу који јој ншта није значио савладала Швајцарце, којима је и бод био довољан. Словаци су победили са 2:0 и почело је путовање генерације која ће нам украсти срца.
Победе у групи над Турском и Грузијом су донекле и биле очекиване, па је уследио резултатски неважан реми с Французима у последњем колу када смо имали полуфинале у џепу. Није нам била потребна победа, али су Орлићи показали већ тада Петлићима да неће губити на овом првенству. Показали су тада Марсијалу,Лапорту, Рабиоу, Кевину Родригесу и тадашњем „Новом Бенземи“ Бензији који никада неће израсти у новог Бензему због главе луде...
И онда оно полуфинале против страшних Португалаца са Бернардом Силвом, Гонсалом Гуедесом, Маркосом Лопесом, Жоаом Канселом, Бруном Варелом, Карлосом Манеом (тада већи таленат од свих!), Елдером Костом, Рикардом Ортом... Чувени пенали, меч за инфаркт и финале. А онда опет Французи у финалу и победа за прву титулу Србије у фудбалу. Икада освојену!
И чувена мајица Слободан Урошевића (ова са горње фотографије) са натписом: „Срби лудаци, европски прваци“.
Можда вам се сада мало вратио филм на то лето када су наши момци покорили Европу и доказали себи и нама навијачима да ништа није немогуће. Па су неки од њих две године касније покорили и свет.
Пет година после историјског тријумфа над Французима, подсећамо се где су наши златни момци. Како су до данас прошли „Златни Литванци“.
СЕРГЕЈ МИЛИНКОВИЋ САВИЋ
(Војводина – Лацио)
Прво смо га запамтили по дугачком презимену, али није дуго требало да фудбалски квалитети искоче у први план. Поред нешто ситнијих Павловског и Максимовића, издвајао се физичком доминацијом у везном реду. Био је мотор Србије. Одиграо је сваки минут осим у оном небитном мечу с Французима у групи. Када је Србија дисала на шкрге у продужецима с Португалцима, он је био снага и енергија које су нас покретале. У Литванији је кренуо узлет каријере која од тада напредује трокорацима, а не обичним корацима. Данас је А репрезентативац, најскупљи играч из генерације и један од најтраженијих везних фудбалера на свету. „Фудбалски Франкештајн“, како га је описао Макс Алегри због поливалентности и универзалности.
НЕМАЊА МАКСИМОВИЋ
(без клуба – Хетафе)
„Инијеста са Дрине“, како смо га касније прозвали код нас у редакцији, у Литванију је дошао као слободан играч. Није имао клуб. Пре тога је одбио потписивање новог уговора са Црвеном звездом као и неколицина тадашњих омладинаца и отиснуо се у Верону. Италијани нису препознали потенцијал, због чега су локални медији касније критиковали клуб, јер су пропустили европског и светског шампиона. На сву срећу,Друловић је веровао у њега и Макси је репрезентација била неопходни фудбалски кисеоник. Био је незамењив у Литванији и после првенства обезбедио трансфер у Домжале. Одатле га је пут водио у Казахстан, па на Нови Зеланд где је дао гол за титулу првака света, увео је Астану у Лигу шампиона и обезбедио трансфер у Валенсију. Пре неколико дана га је Валенсија продала у Хетафе, где ће имати праву прилику да се покаже у шпанском фудбалу и врати статус А репрезентативца. Један од симбола целе генерације, шампионског менталитета и играч који некако тихо и из другог плана чека шансу и искористи је.
МИЈАТ ГАЋИНОВИЋ
(Војводина – Ајнтрахт Франкфурт)
Брзоноги Херцеговац је био суво злато у мечу у којем је Србија највише висила. Гаћиновић није био стандардан, ушао је у две утакмице, али та друга ће се памтити. Србија је била на ивици против Португалије. Губили смо са 1:2, Маркос Лопес и Гуедес су нас „убијали“ и били смо зрели за трећи гол... Друловићу је остала још само једна измена и у 79. минуту је на терен послао Гаћиновића уместо Ђурђевића. Имао је на клупи иЧаврића и Ожеговића, али је намирисао да ће Мијат бити тајно оружје. И био је! У свом стилу је побегао Португалцима у 85. минуту и са 15 метара погодио сам угао Варелиног гола чиме је оживео Србију. У пенал серији је погодио за 2:2 и све се окренуло. Касније је постао и светски првак, па А репрезентативац, стрелац историјског гола за Ајнтрахт у финалу Купа Немачке против Бајерна, али се Крстајић огрешио о њега и није га повео на Мундијал. Надамо се да ће Мијату брзо бити враћен статус који му припада, већ од јесени и Лиге нације. Стандардан је у Немачкој, један од оних из златне генерације који су највише успели.
АЛЕКСАНДАР ФИЛИПОВИЋ
(Јагодина – БАТЕ Борисов)
Популарни Рисе је за Јагодину у Суперлиги дебитовао са само 16 година, прошао све млађе селекције Србије и на ЕП у Литванији био стандардни у штоперском тандему с Вељковићем. Одиграо је сваки минут на путу до титуле европског првака, спаковао у џеп Марсијала у финалу и најавио већу каријеру него што је направио. Постао је најмлађи капитен у историји Јагодине и можда га је превелико задржавање у матичном клубу коштало боље каријере. Касније је био на прагу трансфера у Чукарички, али је завршио у Вождовцу, где је вратио статус младог репрезентативца. Зимус је прешао у БАТЕ Борисов и одушевио тамо. Стандардан је у тиму вечитог владара белоруског фудбала, ових дана га гледамо и у квалификацијама за Лигу шампиона, и полако надокнађује оно што је пропустио превеликим задржавањем у Србији. Јесенас је добио и накнадни позив селектора Младена Крстајића за онај пријатељски меч с Јужном Корејом, али није добио шансу да дебитује. Можда ће је добити у будућности ако настави овако у Белорусији...
МИЛОШ ВЕЉКОВИЋ
(Тотенхем – Вердер)
Мирни момак из Швајцарске је био највећа непознаница за љубитеље фудбала у Србији. Рођен и одрастао у Базелу, прошао је школу истоименог клуба и заиграо за У16 селекцију Швајцараца. Тада се за њега прочуло и до Србије, али и до Лондона, па су га уграбили Тотенхемови ловци на таленте. На исти начин је реаговао иМитар Мркела и убедио младог дефанзивца да промени репрезентацију и да заигра у дресу ка којем га срце вуче. И добили смо штопера за будућност! Попут Филиповића, Вељковић је одиграо сваки меч на ЕП у Литванији, сјајно се носио с Гуедесом, Марсијалом, Лопесом, Бензијом... Био је одличан на првенству и постао незамењив касније и у екипи светских првака коју је водио Вељко Пауновић. Један од петорице златних Орлића са светском и европском круном није добио праву шансу у Тотенхему, био је на позајмицама у Мидлсброу и Чарлтону да би после истека уговора прешао у Вердер. Постао је стандардан бундеслигашки штопер и велики капитал клуба с Везера. Полако се пробијао и до А репрезентације и изборио се за место на Мундијалу. Један од играча на којем почива будућност репрезентације Србије.
ПЕТАР ГОЛУБОВИЋ
(ОФК Београд – Кортрајк)
За Петра Голубовића се прочуло када је био капитен Тима света! Да, озбиљно. У Најкијевом глобалном пројекту „Тхе Цханце“ је прво изабран од стране Александра Јанковића за најталентованијег у конкуренцији 100 дечака. Потом је у Барселони преживео и филтер од 55 најталентованијих играча из 55 различитих земаља. Изборио се за место међу 16 најталентованијих из целог света у узрасту од 16 до 19 година, који су представљали Најкијев тим света против најпознатијих и најбољих светских тимова истог узраста. А Голубовић је чак био капитен. Прошао је Звездину школу, али није добио шансу на Маракани и у ОФК Београду га је са 18 година лансирао Зоран Киза Милинковић. Убрзо је уследио позив селектораДруловића за ЕП у Литванији где је био стандардан на десном боку и један од најбољих српских фудбалера на турниру. Захваљујући том првенству, обезбедио је 1.000.000 евра тежак трансфер у Рому и ту је његова звезда почела да бледи тек што је засијала. Вучица га ја слала на позајмице у Серију Б, па у Серију Ц... Изгубио му се траг, пре него што је заиграо код Гатуза у Пизи. Помињао се прошлог и овог лета као појачање Црвене звезде, али је недавно потписао за Кортрајк пошто му је напокон истекао уговор с Ромом. Можда ће Белгија оживети каријеру која се изгубила у Италији.
ПРЕДРАГ РАЈКОВИЋ
(Јагодина – Макаби Тел Авив)
Шира јавност је за њега први пут чула два месеца пред почетак Европског првенства у Литванији. Синиша Михајловић, тадашњи селектор А тима, изненадио је фудбалску Србију када га је позвао да тренира са сениорском селекцијом. Повреда га је тада спречила да се прикључи Михајловићевој екипи, али у Литванији смо га сви добро упамтили. Кад је било најважније – хоботница Предраг Рајковић! Португалци су у пенал серији водили са 2:0, пошто су први шутирали, а Марко Павловски је уздрмао стативу. Онда на сцену ступа Рајковић. Прво скида шут Гонсалу Гуедесу, за кога Пари Сен Жермен сада тражи 70.000.000 евра, Рафа Соарес је промашио цео гол, а Рајковић потом обранио и ударац Жоаа Тешеире. Србија је прошла у финале, а Рајковић је истог лета потписао четворогодишњи уговор са Црвеном звездом. Две сезоне је провео у Љутице Богдана, бранио ону једну по одласку Бобана Бајковића, на њу се надовезала и титула на Мундијалиту на Новом Зеланду – Рајковић је уз Сергеја Милинковић Савића, Милоша Вељковића, Мијата Гаћиновића иНемање Максимовића један од петорице играча који је учествовао у оба тријумфална погода – па је Звезда искористила ситуацију и послала га у Макаби из Тел Авива за 3.000.000 евра. Можда би за његов развој било боље да је изабрао неку фудбалскију средину, али и даље је Рајковић ту. Бранио је и у Лиги шампиона, у сениорској је репрезентацији Србије. И само чека тренутак кад ће се појавити неки већи клуб да га води из Израела и подсети цео фудбалски свет какав је то голман.
СТЕФАН ЧУПИЋ
(ОФК Београд – Вождовац)
Стандардан у свим млађим селекцијама, мада углавном као други избор међу стативама. Усуд је то свих голмана. Када иде добро, њих народ не види. А посебно то тешко пада младим голманима јер да би они добили шансу, потребно је да их неко види. А Стефан Чупић је ретко добијао прилику да покаже шта зна. У Литванији је бранио у првом мечу с Француском, у групној фази такмичења. И морао још целу годину да чека пре но што су му се у ОФК Београду отворила врата. Две сезоне је био стандардан, али је после испадања Романтичара у Прву лигу дигао сидро и полусезону провео у Бачкој. Одатле у норвешки Сарпсборг где је бранио само у купу, па се пред почетак прошле сезоне вратио у српски фудбал. Од тада брани боје Вождовца, али опет чека на своју шансу. У првој сезони је био иза искусног Зорана Поповића, а по његовом одласку у Црвену звезду предност је добио опет старији голман Марко Кнежевић. Али бар у Вождовцу има с ким да премотава филм и присећа се тих златних литванских дана јер је свлачионицу делио саМарком Павловским и Андријом Луковићем.
НИКОЛА АНТИЋ
(Рад – Војводина)
Можда је неко заборавио, али је Никола Антић тог лета 2013. године био стартер у свакој од пет утакмица изабраника Љубинка Друловића на Европском првенству, изузев те једне небитне против Француске кад смо већ обезбедили пласман у полуфинале. Није био највећи мајстор с лоптом, али је бесомучно шпартао напред назад уз леву аут-линију. Остао је потом годину дана у Раду пре но што је прешао у Црвену звезду, у којој није добио праву шансу, па се лета 2015. преселио у Нови Сад. И ево га и даље тамо, већ четврту сезону у Војводини почиње. Играч је с најдужим стажом на Карађорђу, мада се пише да би овог лета ипак могао да дочека шансу у иностранству, пошто се помиње да су за њега заинтересовани неки клубови из Шпаније и Турске, с тим да конкретних понуда нема. Заслужио је и он да оде да се негде „наплати” после чак седам сезона у Суперлиги. Свашта се прође за то време у српском фудбалу, па се тако сећамо и Антићевих суза због искључења за „попреки поглед”.
СЛОБОДАН УРОШЕВИЋ
(Рад – Партизан)
Кад је Љубинко Друловић имао резултат, умео је да га сачува свежим ногама. Једна од најчешћих измена које је повлачио било је извођење Николе Антића из игре и увођење Слободана Урошевића. Ништа неуобичајено за тадашње саиграче из Рада, отимали су се за минуте и на Бањици. У Литванији су их праведно поделили. Урошевић је играо цео меч протв Француске у групи, улазио с клупе против Турске, па и у полуфиналу против Португалије и финалу с Француском. И Урошевић је, као и Антић, сезону после Европског првенства провео у Раду, али Грађевинари баш и нису успели да се „наплате”. Слободан Урошевић је затим отишао у Напредак, изборио се за статус једног од најбољих левих бекова у Суперлиги, потом био и у белгијском Левену, пре но што га је на инсистирање Мирослава Ђукића Партизан довео у Хумску. Али то Ђукићевоодушевљење Урошевићем није потрајало, па је на почетку сезоне левог бека црно-белих играо 18-годишњиЗлатан Шеховић, док је, бар до сада, предност имао и Немања Милетић. Урошевић поново мора да се доказује.
ДЕЈАН МЕЛЕГ
(Ајакс 2 – Црвена звезда)
О левоногом бомбардеру из Војводине се већ тада много причало. Уосталом, чињеница да га је шест месеци пре одласка у Литванију „покупио“ Ајакс много тога говори. Био је предодређен да игра на великој сцени због техничких могућности и громовитог ударца. Међутим, испоставило се да је дрес Копљаника био сувише тежак за везисту из Бачког Јарка. Као и други српски таленти, морао је заобилазним путем да тражи шансу. Изгубио је четири године у другом тиму Ајакса и Камбуру, да би се 2016. године вратио у Војводину. Једна добра сезоне одвела га је у Кајзери, али изгледа да му је суђено да се у Србији рехаблитује. Потписао је за Црвену звезду овог лета. Рад са Владаном Милојевићем би морао да га унапреди.
АЛЕКСАНДАР МИТРОВИЋ
(Партизан – Фулам)
Тренутно најбољи српски нападач је најбољи пројекат бившег тренера Партизана Вука Рашовића. Повукао га је са собом из Телеоптика и допринео да разарач из Смедерева сазри пре времена. На омладинско Првенство Европе у Литванији Митровић је отишао као брендиран играч. Али само захваљујући томе што је због „жутих минута” и црвеног картона има суспензију у Европи и није могао да помогне Партизану квалификацијама. Партизан га не би пустио да није било тога, као што није пустио ни Николу Нинковића. Митровићје иза себе имао одличну сезону у Партизану, одиграо је 36 утакмица у свим такмичењима и постигао 15 голова. У финалу против Француза је на тацни сервирао гол Луковићу за титулу и показао да је био суво злато тог тима. Титула у Литванији је била почетак велике каријере. Андерлехт, па застој у Њукаслу и на послетку Фулам. Један од оних који је испунио – а можда и премашио – очекивања. Шпиц Србије за наредних 10 година. Наш Митрогол!
АЛЕКСАНДАР ЧАВРИЋ
(ОФК Београд – Слован Братислава)
Тада 18-годишњи Зрењанинац представљао је персонификацију тадашњег руководства ОФК Београда. Гурати младе и суперталентоване играче по сваку цену. Брзоного крило нашло се на списку Љубинка Друловићакао већ озбиљан сениорски играч. У сезони која ја претходила турниру у Литванији одиграо је 20 мечева без гола. На ЕП је ушао у оном мечу у групи, није имао велику минутажу, али је био опција с клупе на коју је тренер могао да се ослони. Романтичари су га истрпели – Чаврић је био инвестиција која се исплатила. Отишао је у Генк, имао и позајмицу у Данској, али је себе пронашао у Словачкој. Већ три сезоне брани боје Слована, где је један од најбољих играча. Звездан Терзић га је ловио у многобројним прелазним роковима, али га није уловио. Овог лета морао би да направи трансфер каријере.
МАРКО ПАВЛОВСКИ
(ОФК Београд – без клуба)
Држао је све конце игре у својим рукама. На првенство је дошао као већ етаблиран суперлигашки играч јер је био први „плејмејкер“ ОФК Београда са само 18 година. У Литванији је показао и због чега. Све је кретало од њега, све се вртело око њега. Био је капитен и стартер у свих пет утакмица, а против Француске у групи је дао и гол.
Није све то прошло незапажено код Порта, који има једну од најбољих скаутинг мрежа на планети, о чему сведоче и продаје овог клуба у последњих 20 година. Павловски је, преко кипарског Аполона, већ тог лета стигао у Порто, али се чини да је то био превелики залогај за њега. У пакленој конкуренцији пре свих Јужноамериканаца Павловски је углавном играо за Порто Б током две године, али није успео да заслужи прекоманду у први тим. Био је 2015. на позјамици у Мускрону у Белгији, па се вратио у ОФК Београд накратко, а за сезону 2016/2017. може да се каже да му је једина „права“ у сениорском фудбалу, пошто је у дресу Сплита одиграо 24 меча. Међутим, ни у Хрватској није блистао... Уследио је нови повратак у Србију 2017. године, и то у Вождовац, где је покушао да се врати на стазе од пре пет година, када је проглашаван за једног од најталентованијих везиста у Европи. Није успео, раскинуо је угоовор с Вождовцем за који је одиграо само седам мечева, и сада је у потрази за новим клубом...
Ако за некога из ове генерације може да се каже да се од њега много, много више очекивало, то јеМарко Павловски.
МИЛАН ВОЈВОДИЋ
(Спартак – без клуба)
Члан златне генерације који је у клупској каријери најмање профитирао је управо Војводић. Тада један од талентованијих везиста у Суперлиги почео је да узима и сениорске минуте у домаћем шампионату. У Литванији је био играч на којег је селектор рачунао, у једном мечу је био стартер у другом је ушао с клупе, али после злата каријера му није ишла како се очекивало. После Спартака и кратке позајмице у Бачкој био је у аустријској четвртој лиги, у домаћем нижелигашу Полету из Накова, Македонији... Сада је без клуба...
„Вратио сам се после тог првенства у Спартак где сам имао велика очекивања, али пошто нисам имао менаџера, клуб није желео да ме форсира. Касније ме је каријера водила у Бачку, аустријски Силц, па Сенту, Полет из Накова и македонску Победу. Сада сам без клуба, тренирам овде код мене у Новим Козарцима. Били смо прваци и после тога сам се надао да ћу остварити бољу каријеру. И даље се надам. Из те шампионске генерације чујем се с Ожегом, Мелегом и Ђурђевићем. Литванија је успех који нико не може да ми одузме. Волим фудбал и хоћу да наставим да га играм“, истакао је Војводић за МОЗЗАРТ Спорт.
УРОШ ЂУРЂЕВИЋ
(Рад – Олимпијакос)
Тада, када је крчио пут ка списку Љубинка Друловића, Урош Ђурђевић је поистовећен с великом грешком омладинске школе Црвене звезде. Матични клуб га је отерао (разне приче колају), а то је препознао финансијер Рада Ранко Стојић и довео га на Бањицу. Био је то бинго искусног менаџера. Уз Александра Митровића представљао је најперспективнијег нападача Србије. Постигао је девет голова за Рад. На том првенству у Литванији је имао улогу више крилног него централног нападача и био је одличан. Против Португалије нам је донео вођство страшним трзајем главом на асистенцију Голубовића и отворио врата финала. Друловић га је мењао у скоро свакој утакмици јер је поред офанзивних задатака лавовски обављао и дефанзивне, играјући до последњег атома снаге. Звезда је хтела да га врати после тога, али је било касно. Шест месеци касније је отишао у Витесе. Имао је и добре роле у клубу из Арнема попут оног „бергкамповског“ гола Ајаксу, али му се у иностранству није дало. Тачније, није се снашао ни у Холандији ни у Палерму. Ипак, одлуком да се врати у Партизан „ресетовао“ је каријеру. У тандему са Леонардомдонео је црно-белима дуплу круну и отишао у Олимпијакос. Мучи се тренутно у Пиреју. Можда се очекивало више.
ОГЊЕН ОЖЕГОВИЋ
(Банат – Партизан)
Веровало се у том тренутку да је Црвена звезда коначно добила шпица из омладинске школе. Давао му је шансу Рикардо Са Пинто, покушавао је и раније Роберт Просинечки, али Ожеговић никако није могао да се устали. Била су то врло чудна времена на Маракани… Међутим, Ожеговић је сезону пре турнира у Литванији провео на позајмици у Банату. Тога је довело до статуса алтернативе Митровићу и Урошу Ђурђевићу. Мало га је користио Љубинко Друловић, али после златне медаље на европском првенству је почео његов лагани успон. Променио је многобројне домаће клубове, имао је и епизоду у Кини, али је пажњу највише скренуо на себе издањима у Војводини. Постигао је оне чувене маказице у судару с Јавором и лоб против Сампдорије. Касније га је Лалатовић оживео у Чукаричком и лансирао га у Партизан.
АНДРИЈА ЛУКОВИЋ
(Рад – Вождовац)
Те 2013. године чинило се да не постоје лимити за високог везисту. У марту је дебитовао за Рад као клупски пројекат који је исфорсирао Марко Николић. Само четири месеца касније дао га гол за победу Орлића у финалном мечу против Француске. За сва времена се уписао у историју српског фудбала као човек који нам је донео једину европску титулу! Био је стандардан у Литванији, дејствовао са левог крила и попут Ђурђевићадавао огроман допринос и у дефанзиви. На четири меча је добио три жута картона, није се штедео. Успон једног талената какав се пожелети може. Проблеми су настали годину дана касније. Потписао је уговор са ПСВ-ом... Слична прича као са Мелегом. Изгубио је две године у другом тиму Филипсоваца. Веровало се да ће га оживети Црвена звезда, али ни на Маракани се није изборио за минуте. Није касно да засија, јер је у прошлој сезони био добар у Вождовцу.
„Лепа сећања буди тај турнир. Уз титулу на Новом Зеланду, то је највећи успех у новијој историји српског фудбала. Одиграли смо готово перфектно цело такмичење. Имали смо срећу да смо отишли у Литванију после добрих сезона. Сви смо играли стандардно за домаће клубове. Примера ради, ја сам у марту дебитовао за Рад. Представљали смо и нашу земљу и нашу лигу. Имали смо среће што је Митровић био с нама, много је он голова дао у сениорском фудбалу већ тада“, каже у разговору за МОЗЗАРТ Спорт Андрија Луковић.
Потом се везиста Вождовца присетио кључних детаља.
„Најбоље полувреме смо одиграли против Португалије у полуфиналу. Убили смо их. Водили смо са 1:0, могли још који да дају. Међутим, они су се дигли, изједначили... Имали смо среће у продужецима, пошто се Рајковић разбранио. После у финалу знате шта је било. Поносан сам на тај резултат. За Французе су играли Рабио, Лапорт, Марсијал... Међутим, највише смо се плашили Бензије. Играо је у Лиону, био је страшан таленат. Успели смо донекле да га уштопујемо, сачували смо мрежу“, присећа се Луковић.
Најбољу каријеру из „класе 1994“ остварио је Сергеј Милинковић Савић. Од неких се више очекивало, можда и од Андрије Луковића.
„Тежак је тај период када излазите из омладинаца. Морате да имате много среће, да вам се поклопе коцкице. Некоме је суђено са 19, некоме се 29. Ја сам задовољан претходном сезоном“, додао јеЛуковић.
СЕЛЕКТОР – ЉУБИНКО ДРУЛОВИЋ
Када је преузео талентовану генерацију омладинаца Србије, Љубинко Друловић је био још тренер у раној фази каријере. Имао је искуства из Анголе и Баната, али је у Литванији положио матурски. Прошао је кроз португалске и француске препреке и учинио да његово дело остане забележено.
И пет година после Маријампоља некадашњи крилни фудбалер је поносан на оно што је урадио.
„Тај успех, тачније златну медаљу, поистоветио бих са почетком једног великог циклуса. На наше остварење надовезао се два лета касније Нови Зеланд... Имао сам групу играча која је веровала у успех и била спремна да игра до краја. Увек се првог августа сетим оног што смо направили у Литванији. И не само првог августа, него сваког дана када видим где су и шта су наши ривали. Рабио, Марсијал, затим десни бек Португалије Кансело је прешао у Јувентус. Међутим, погледајте и каријере наших играча. Скоро сви су на добром путу да направе озбиљан посао. То је доказ да златна медаља није случајна“, рекао је за наш портал Љубинко Друловић.
Потом је набројао оне од којих очекује да искоче у први план.
„Нећу само да причам о онима који се помињу. Знамо шта су и где су Сергеј, Вељковић, Мијат Гаћиновић који је у том тиму био најмлађи. Пазите шта вам кажем: ако Петар Голубовић буде добио шансу у Кортрајку, ускоро ћете га гледати у А репрезентацији. Драго ми је кад видим те момке“.
Погледајте и видео-преглед финалног меча Србија - Француска...
Извор: моззартспорт
Фото: СТАР СПОРТ
Коментари / 0
Оставите коментар