Анализа - Ватерполо: Ко послије Фиће, Прлета, Миће...?
Шта је кључ успеха српских ватерполиста? Како је Бане Митровић почео да тренира и шта је све доживео на почетку? Има ли ко да наследи Фићу, Прлета, Пијетловиће, Митровиће, Мићу Алексића. . . ?
Остали спортови 02.08.2018 | 22:45
У досадашњој селекторској улози прошао је разне голготе, разне турбуленције, одласке важних играча, попут Вање Удовичића, Николе Рађена, у скорије време Живка Гоцића и Слободана Никића, као природни ток смене генерације...
И наравно увек присутну беспарицу, јер у ватерполу никад нема пара, увек се крпи крај са крајем, клубови кубуре са базенима, терминима за базене, хладном водом, најважнија полуга репрезентације база - ВК Партизан - годинама је на ивици опстанка, годинама се суочава са одласком читаве генерације ватерполиста, па крене изнова, а у току је и процес одузимања објекта на Бањици.
У свим тим условима ово што ради ватерполо репрезентација Србије је ЧУДО у светским оквирима и логично је запитати се: Како им то успева и докле ћемо моћи да се ослањамо на суви квалитет играча и тренера (не заборавите да је тренерска струка кључ успешног система, а репрезентативни ватерполо је најбољи доказ)?
Како ћемо да направимо нове Савиће, Вујасиновиће, Филиповиће, Прлаиновиће, Пијетловиће, Гоциће, Никиће, Митровиће... ако деца не буду имала где да уче да играју ватерполо, ако тренирају за сендвич (да вас подсетимо на епизоду док је Владимир Вујасиновић био тренер Партизана, па је он частио играче пљескавицама за добар резултат), ако је вода у базенима хладна јер нема мазута за грејање?
Није довољно само присетити се ватерпола када се освајају медаље, када је све лепо (а последњих увек јесте!), већ је потребно системско и систематско улагање, прављање базена (зашто не и мањих монтажних) по целој Србији. На овим успесима ватерполиста треба "јахати" и експлоатисати медаље на најбољи начин - привлачити клинце овом спорту.
Можда и вратити систем који је некада постојао - да се у основне школе, под морање, врати пливање, јер тиме добијамо и будуће ватерполисте, пошто је пливање база овог спорта.
Има оних који ватерполо сматрају "тамо неким спортом", који се не може поредити ни са фудбалом, ни са кошарком (и не може, нити је за поређење), који се игра у малом броју земаља, али кад смо већ толико добри у овом спорту, а немамо море, па што да то изгубимо? Зашто бисмо се одрицали нечега у чему смо стварно добри?
"МЕДА", "ДЕКИ, "ГОСПОДИН" - ШМЕКЕР ДЕЈАН САВИЋ
Од тог децембра 2012. године до августа 2018. године, Савић је као селектор освојио 11 медаља, од чега ДЕСЕТ ЗЛАТНИХ и једну бронзану медаљу (светско првенство). Водио је Србију до три узастопна европска злата (2012. године у Ајндховену је селектор био Дејан Удовичић), до титуле олимпијског шампиона у Рио де Жанеиру 2016. године, био је светски првак... освојио је и чак пет Светских лига.
Рекордер по броју утакмица у националном тиму (444 утакмице, 405 голова) био је постављен у турбулентно време у Ватерполо савезу Србије, промењено је руководство, дуговања су била велика, поготово према играчима.
У таквим условима, Савић је почео да ради, забележивши убедљив тријумф на дебију против Немачке у Новом Саду 13:4. Окосницу тима чинили су већ прекаљени играчи Вања Удовичић, Никола Рађен, Слободан Никић, Живко Гоцић, Филип Филиповић, Андрија Прлаиновић, Душко и Гојко Пијетловић, Бранислав Митровић... Истовремено, почео је да шири списак играча па су повремено шансу добијали Никола Дедовић, Алекса Шапоњић, Душан Марковић. Исти принцип рада оставио је до данас. И то није почело од Савића.
Занимљиво, Савић је тада вратио у тим Милоша Ћука, која је некадашњи селектор Дејан Удовичић изоставио са списка за Олимпијске игре у Лондону 2012. године. Милоша Чука који ће пет година касније, "хладан као шприцер" извести последњи петарац у финалу против Шпаније за четврто узастопно европско злато Србије.
Али, вратимо се у 2013. године. "Делфини" су освојили Светску лигу у Чељабинску (Русија), а у тиму су тада били Вања Удовичић, Алекса Шапоњић, Слободан Никић, Живко Гоцић и Никола Рађен. Удовичић је данас министар, Шапоњић није више члан репрезентације, Гоцић и Никић су у заслуженој репрезентативној "пензији", а Рађен је годинама касније платио цех због коришћења недозвољених средстава.
КРАХ У БАРСЕЛОНИ, ВАЊА МИНИСТАР
Уследило је Светско првенство у Барселони исте године. Крах! Први пут после 2007. године, Србија је остала без полуфинала (пораз од Црне Горе у четвртфиналу), без медаље... Савић је тада рекао да замера себи што је ставио превелики притисак на екипу пред четвртфинале, да и даље верује у овај тим.
"Знате, некада се флаша препуни и потребно је да се испразни да би се опет напунила", рекао је тада Савић.
У интервјуу за МОНДО почетком фебруара 2017. године, Савић је о тој Барселони говорио као о отрежњењу.
Да ли је тада, можда, помислио: "Није ово за мене, одустајем"?
"Ниједног момента! Штавише, знао сам да ћу бити на мети критика и то сам очекивао. А друго, јако је важно од кога су стизале критике. Знам да је сам моменат Барселоне био велико отрежњење и за мене самог, на првом месту, а и за играче. Имао сам подршку свих људи из Савеза иако смо се оклизнули. Дугујем захвалност свим људима који су стали иза мене и дали ми другу шансу".
Изјаву је после краха у Барселони дао и капитен Вања Удовичић, као нека врста благе критике на рачун Савића. "Сада се види да није довољно да се овај тим само појави и освоји медаљу. Ово је за нас отрежњење. Није било лако ни Дејану Удовичићу, чији се рад потцењивао. Савића волим и ценим, има подршку, али овај резултат је заједнички и свако треба да сноси свој део одговорности".
Недуго затим, Удовичић је у својој 31. години објавио да прекида активну играчку каријеруи одлази на место министра спорта.
То је био један од удараца Савићу који је остао без виртузоа у базену, али наставио је да ради како је замислио, уверен да ће му се вера у играче (са којима се и дан данас љуби пре уласка у базен пред меч) исплатити.
Осим овог непланираног, изненадног одласка Вање Удовичића, Савић се две године касније суочио са још једном непријатном, непланираном ситуацијом - Никола Рађен је морао да се одмори од ватерпола због сопствене глупости због које се потом покајао, али било је касно. Стандарни бек ватерполо репрезентације је "пао" на допинг тесту.
"У моменту одласка Вање Удовичића у политичке воде, репрезентација није остала само без једног од најбољих играча на свету, већ и без капитена. То је био озбиљан ударац. Али, репрезентација Србије увек има концепт и принцип рада и увек имамо адекватну замену. Играчи који су надоместили та места, који су дошли уместо Вање и Рађена, показали су изузетну спремност да се уклопе у атмосферу, тим, а касније се то и доказало", говорио је Савић у интервјуу за МОНДО.
Управо су ово кључне речи овог мајстора игре у води - ватерполо репрезентација увек имаконцепт и принцип рада и увекима адекватне замене. Мађари су, рецимо, сада направили измене, подмладили тим, али је очигледно да то нису урадили како ваља. Мађари сада имају најјачу лигу у Европи, сви чланови мађарске репрезентације играју у мађарским клубовима (за разлику од наших репрезентативаца), али је потребно све то укомпоновати тако да оркестар свира симфонију. И да имате квалитетног диригента.
СМЕНА ГЕНЕРАЦИЈА
Зато се и непланска "искакања" из тима не осете. Управо су одласци Удовичића и Рађена, проузроковали да српски тим добије новог команданта одбране - Милана Алексића, прилику су добили млађи, пре свих Никола Јакшић највећи таленат Партизанове школе од Стефана Митровића, као и Сава Ранђеловић, велики борац у базену... Душан Мандић је у међувремену накупио толико искуства (иако има само 23 године) да се већ сада, уз Милоша Ћука (27), сматра будућим вођом тима када се Филип Филиповић (31 година), Андрија Прлаиновић (31), Душко Пијетловић (33), Милан Алексић (32)... повуку.
Али, не брините, то неће бити скоро. Односно, они ће предводити национални тим и на Олимпијским играма у Токију 2020. године.
"Једино што могу да обећам - да ће ови момци, заједно са мном, потрудити да оправдају поверење и средства која ће држава, сигуран сам, уложити на набољи могући начин како бисмо били конкурентни у на Олимпијским играма у Токију 2020. године. Толико од нас, а после тога долазе млађи", рекао је Филиповић на пријему код председника Србије након освојеног злата у Барселони.
КО СУ МЛАЂИ?
Већ поменути Ћук, Мандић, Јакшић, Немања Вицо који је одиграо изванредно на дебију на ЕП у Барселони, Виктор Рашовић, Сава Ранђеловић, који ће бити окосница новог тима после ОИ у Токију, Немања Убовић, голман Димитрије Ристичевић, бек Радомир Драшовић, Огњен Стојановић, Ђорђе Лазић...
Филип Филиповић је наследио "капитенску траку" (замишљену) од Живка Гоцића, који је заједно са Бобаном Никићем, после освојеног олимпијског злата у Бразилу, отишао из националног тима уз величанствени опроштај на Ташмајдану.
Али, није Фића наследио само звање капитена, већ и оно што је улога капитена - да гура и кад не иде. Уосталом, Фића је био тај који је у финалу Европског првенства у Барселони против Шпаније, упркос катастрофалном шуту током игре (5/0) узео лопту да први шутира петерац. Капитенски!
А такав је био и Живко Гоцић. Током Олимпијских игара у Рио де Жанеиру, када смо стрепели, када смо мислили да је готово, Жиле је, према сведочењу осталих играча, одржао говор за "најеж" пред кључну утакмицу против Аустралије за пролаз и останак у животу.
"Причао је о животу, данима успеха, туге, приликама које не смеју да се пропусте. Или бар да се учини све да се не пропусте. Капитенски и људски", причао је Филип Филиповић.
Упалило је. Исход тих олимпијских игара знате.
И тај циклус се понавља, круг се затвара. Како који важан шраф искочи, већ је спреман нови да би машина функционисала. За свако "мање" важно такмичење Савић шири списак, даје шансу играчима који нису носиоци игре А тима у овом тренутку. Тако се и они уче обавезама, уче се игрању за репрезентацију, за капицу са грбом Србије, постају део култа овог тима.
Зналачки се у машину уграђују нови шрафови, као сада за ЕП у Барселони, када је прилику добио центар Немања Вицо и искористио је перфектно. Или раније Никола Јакшић, или још раније Душан Мандић...
"Екипа за Олимпијске игре у Рио де Жанеиру се искристалисала после СП у Казању. Имамо још један изузетан шири списак кандидата за нови олимпијски циклус, за ОИ у Токију 2020. Играчи са ширег списка, учествују и улазе у систем тренинга и рада. У сваком тренутку имамо замену за сваку позицију", причао је Савић за МОНДО пре годину дана (ништа се није променило од тада).
Тај ватерполо рудник ће једног дана морати да се исрцпи (ако се овако настави)?
"Цитираћу самог себе од пре неколико година: репрезентација за ОИ у Рију се искристалисала, имаћемо репрезентацију за 2020, али је питање каква ће бити репрезентација за 2024. Проблеми који муче, не само ватерполо, већ цео српски спорт, нас доводи до размишљања да ли можемо да гледамо толико у будућност. Али, за нас је то буквално сутра, имамо план и стратегију и програм за 2020, са намером да направимо још већи број кандидата који би могли да буду у систему за 2024. годину".
КАЛЕНДАР ТАКМИЧЕЊА У НАРЕДНЕ ДВЕ ГОДИНЕ:
- Светско омладинско првенство од 11. до 19. августа 2018. године у Мађарској;
- Светско јуниорско првенство од 6. до 8. септембра 2018. године у Израелу;
- ФИНА куп у Берлину од 11. до 16. септембра 2018. године (играју Мандић, Ранђеловић, Јакшић);
- Светско првенство у јужнокорејском Гвангџуу од 12. до 28. јула 2019. године;
- Европско првенство у Будимпешти 2020. године (зимски термин);
- Летње Олимпијске игре у Токију 2020. године.
КЉУЧ УСПЕХА - ГЛАД ЗА ТРОФЕЈИМА, АТМОСФЕРА, КУЛТ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ
Али, увек се радило плански, што и јесте кључ успеха српског ватерпола, уз феноменалну атмосферу коју момци гаје и зато једни друге себе зову браћом.
Можда сте приметили током минулог Европског првенства у Барселони, Савић је током тајм-аута играчима, готово очински, говорио: "Хајде, момци, знам да сте уморни, али и они су, издржите још мало". Или: "Дуле, Дулеее, је л' можеш? Хајде има још мало до краја".
Или онај његов тајм-аут против Мађара у четвртфиналу: "Уморили смо се па правимо ср***... Идемо на шутеве, је**ш два метра. Дуле (Пијетловићу), извини". Играчи су се насмејали.
Ови и слични детаљи, заправо, говоре какви су односи унутар репрезентације, колико су здраве релације тренер - играчи. То јесте и мора бити један од кључева успеха, уз међусобно поверење које исијава из сваког њиховог окупљања, тренинга, на утакмицама. Екипа уклопљена без трунке сујете.
"Када у последњих 10 и више година проведете више времена са овим момцима него са својом најужом породицом, онда једноставно осетите ту припадност, доживљавате их као породицу. Другарство и пријатељство не чине само ови лепи моменти, већ и тешки и лоши моменти, које успевамо заједно да пребродимо и то нас чини чвршћим. Могуће да ови резултати нису само потврда квалитета, већ и нечег више", изјавио је Филип Филиповић.
Уз то, ватерполисти, које обожавају сви, без изузетка, "купили" су нацију пожртвовањем, борбеношћу и пре свега одрицањем и ЖЕЉОМ да увек буду на располагању за национални тим, иако су, рецимо, многи само у овој сезони имали "НБА ритам" (укључујући утакмице за клубове, Евролигу, Европа куп, Светску лигу, Европско првенство...).
"Истина је, имамо изузетан култ репрезентације, то се преноси са колена на колено и сви знамо шта играчима представља играње за репрезентацију. Нико никада није отказао, а ако би се десило, а надам се да неће, онда би то требало то да му се дозволи. Ако се човек не осећа и није у могућности да испуњава задатке, дакле на страну патриотски однос, ако не може себе да да 100% и ако за то постоји оправдани разлог, онда у реду. Поштеније је да тада одбије, него да то прихвати под морање, а да не буде спреман", каже Дејан Савић.
А ако је изостанак неоправдан, да ли би му онда била затворена врата?
"Вероватно да. Човек који напусти репрезентацију без адекватног одговора самим тим потетзом даје до знања да није и не може да буде члан репрезентације".
И још један фактор, подједнако значајан, велик као Копаоник. Они су УЧЕНИ, ОДГАЈАНИ да буду шампиони. У све њих је, изгледа, "убризгана" нека чудесна течност која их попут Астерикса чини непобедивима.
"Традиција српског ватерпола нам даје за право да размишљамо само о медаљама и надам се да ћемо се и овог пута вратити са неком", изјавио је Дејан Савић 10. јула ове године на испраћају ватерполо тима на Европско првенство у Барселону.
Филиповић се тада надовезао: "Очекивања су увек иста, зна се шта би нас задовољило и да не размишљамо тако никада не бисмо остваривали успехе. Ми не обмањујемо јавност. Што се тиче притиска... ма, што смо имали притиска, имали смо, научили смо да се носимо са тим. Ми идемо на Европско првенство са жељом да га освојимо, а не да га бранимо. Сваке друге године ми идемо да се боримо да освојимо злато, тако је и овог пута".
Андрија Прлаиновић: "Наш пут до успеха поплочан је трудом, великом посвећеношћу и УВЕК СЕ ПИТАМО ШТА МОЖЕМО ДА УРАДИМО БОЉЕ. То је особина која нас и чини шампионима, верујемо у тим, једни у друге".
Милан Алексић: "Сви смо ми васпитавани да увек дамо све од себе, да пробамо да у свакој наредној утакмици, на сваком наредном такмичењу, пробамо да премашимо дотадашње резултате и рекорде, али и да будемо максимална подршка и мотивација једни другима".
НА ТУРНИР У ПРАШЊАВОМ КОМБИЈУ, НА ЏАКОВИМА ОД БРАШНА...
Голман Бранислав Митровић, који је на Европском првенству у Барселони био феноменалан, у својој књизи "Преокрет" у којој је написао како је променио свој живот изменивши начин исхране, али и како је почео да се бави ватерполом и неколико детаља из којих можете да закључите од чега су, заправо, саткани он и остали момци.
Своје ватерполо почетке он је правио у ВК Војводина, а ритам тренинга је те 1999. године пореметило НАТО бомбардовање.
"Тај једини базен у Новом Саду био је испуњен водом за пиће, за случај да буду бомбардовани и загађени извори воде. Више од три месеца нисмо могли да тренирамо. Уместо тога одржавали смо форму трчечи или играјући фудбал... Тако смо се припремали за отворено првенство Југославије за узраст до 15 година у Бечеју. Тада смо први пут од када сам почео да тренирам, сви добили исте тренерке. Један од родитеља купио их је за целу екипу. Ко није тренирао екипни спорт - тај не зна колико тај моменат доприноси осећају припадништва и заједништва. Наравно, лопте и гаће смо морали и даље да купујемо сами, како се ко снађе. Квалитетне гаће није тада било лако наћи у Србији. Оне које су биле доступне нису биле отпорне на хлор, па би се после месец дана развукле и постале неупотребљиве...
Сећам се да су нас на турнире веома често возили родитељи својим аутомобилима. Ништа другачије није било ни овог пута кад смо ишли у Бечеј. Тата једног дечака нам је уступио два комбија, који су иначе коришћени за превоз робе. Један од комбија возио је тренер, а други један од родитеља који је због тога узео слободне дане на послу. Возили смо се у прашњавом пртљажнику без прозора и клупа. Седели смо на џаковима брашна..."
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар