Ботови, стидите ли се шта радите?!

Драги моји ботови,
постали сте највјернији пратиоци мога лика и дјела, па сам осјетила дужност и потребу да вам се лично обратим, да се не би сте осјећали запостављено. Пошто видим да свакодневно, наравно по директиви и сигурно добро плаћено, бомбардујете сајтове слободних медија у РС својим коментарима посвећеним мени, а сајт ТВ БН вам је изгледа „најмилији“ за такво дјеловање, одлучих да вам се путем истог и јавим.

Република Српска 26.07.2018 | 15:30 Знам да ће многи послије овога бити разочарани, јер тешко је кад себе убиједиш у нешто, па те неко аргументовано побије у твојим тврдњама, јер истина боли. Ово је јединствена прилика да вам се обратим, јер сам ухватила нешто слободног времена, а за вас заиста немам времена иначе ни да вас читам, а камо ли коментаришем,па вам се овим путем дубоко извињавам због тога.

Превише је заиста битних ствари у животу којима се човјек треба посветити, да би се нашло времена и за давање публицитета разним плаћеницима који без икаквих доказа каљају имена честитих људи. Знам ја да је ваш посао крвав (у правом смислу те ријечи) и да сте од свих нормалних људи шиканирани и изгнорисани.

Али сами сте се за такав посао одлучили, па сте вјероватно и очекивали такве резултате свог рада. Или нисте? Можда сте мислили да изношењем лажи можете и даље да искривљујете слику о свему што вама и вашим шефовима не одговара?!

Почећемо од почетка. Кажу тако треба. Па онда прво да објаснимо мој одлазак из највеће здравствене установе у РС, пошто сам уочила да вам је то посебно интересантно.

Наиме, постоје писани трагови, документи, свједоци и актери тог чина у мом животу који демантују сва ваша писанија по порталима и усмена предања која преносите као телали по разним бирцузима по којима држите митинге.

Стисак руке и поздрав са бившим директором те установе који ми је том приликом рекао да су ми врата те установе увијек отворена, јер сам се за 20 година показала као изузетан и човјек и радник, довољно је да вас побијем у тврдњи да сам отјерана, добила отказ, повриједила радну обавезу итд. Не само да сам свој посао обављала часно и с љубављу, тежила усавршавању у струци и помагала младе колеге који су започињали каријеру, него сам и кроз свој хуманитарни рад у више наврата помогла тој истој установи.

Нисам тражила никакву захвалност, уступке, нити повластице за то, то сам радила ради оних који су од те помоћи имали једино користи, а то су углавном дјеца, мали пацијенти и њихови родитељи. Не бих ја те уступке ни добила, јер ја по другим ставкама никада нисам била подобна. Увијек за правду, за заштиту слабијих, за дићи глас против неправилности, неправде, бунџија, нормално да нисам била особа која може напредовати. А нисам страначки човјек.

Е ту долазимо до једне једине ствари коју ви, драги моји ботови никада нисте споменули, јер вам никако не би одговарало да то споменете, а сигурна сам да то знате. Ја ћу ево овом приликом јавно то објелоданити.

Сви знамо да у нашој држави политика и припадност странкама има приоритет не само код запошљавања, него и код напредовања у струци. Тако је задњих 20 и кусур година. 1996. када сам добила четврту одбијеницу за пријем у радни однос у тадашњем КБЦ-у, добила сам „пријатељски“ савјет да се учланим у СДС или бар Коло српских сестара да би се запослила.

Ја, која сам школу учила у рату, стотине рањеника на хирургији као ђак пренијела преко својих руку, под свијећом очи оставила учећи, матурирала са највишим оцјенама, ја морам бити припадник „нечега“ да их добила посао ,јер моја диплома није довољна. НИКАД! Е тада сам из бијеса, револта, ината, отишла на Трг Крајине, Давидов трг, гдје су били постављени штандови неких странака (у политику се никад нисам разумјела нити ме је занимала), пронашла штанд странке која се тек основала, која је била тотални анонимус у том периоду и рекла бићу њихов члан, јер ме нико неће уцјењивати.

Знате ли која је то странка била? СНСД. Да, баш тако. Али ви то јако добро знате.Нисам ја никада била никакав активан члан нити сам се бавила радом у странци, али то је једина чланска карта коју сам икада узела. Имам је све ове године, позивана сам на разна окупљања, на исказивање подршке, али је никада нисам извадила из џепа и са њом махала около доказујући да сам ја ваша,њихова или било чија. Ја сам увијек била само своја. Имала сам је у џепу и оног дана када сам опет након 17 година била уцијењивана чланском картом да бих добила радно мјесто на основу стечене ВСС.

Нисам ни помислила да је извадим и да на основу тога тражим да учине оно што је било сасвим нормално да се уради. Опет је нека карта вриједнија од моје дипломе Медицинског факултета, од тога да сам дипломирала са 10-ком, опет је иста прича. Тада схватам да је вријеме да одем, не само из установе, већ из земље.Никад овдје нико неће донијети боље. Увијек се врти иста прича. И тако сам отишла, дала отказ, поздравила се као човјек са свима, и са људима и са нељудима.

Остала сам још увијек овдје гдје сам, јер волим своју земљу, јер сам свјесна да гдје год одемо бићемо грађани другог реда, али све више се питам, каква је разлика између тог статуса вани и статуса обичног човјека овдје. Никаква. Овдје смо понекад грађани трећег реда, а у задње вријеме се осјећам као да смо глинени голубови који служе за рекреативно гађање повлаштених и подобних.

Што се тиче ваше друге омиљене теме у којој ме називате „квазихуманитарцем“, ту бих вам могла писати данима, али стварно немам толико времена за вас. О томе шта је све направљено волонтерским радом мене и мојих пријатеља, говоре дјела и људи којима смо помагали. Има их сада већ на стотине. То су ствари о којима се не прича, ако их радите из срца.

О њима говоре други, али не ви. Ви на то немате ама баш никакво право, јер иза вас стоје само ваша недјела, смрад трулежи и када неко од вас скупи храбрости да ми стане на црту са својим ликом, именом, презименом и дјелом, ја ћу вам се врло радо одазвати. Мада ћето бити неравноправна борба, гдје ћу наравно ја бити у великој предности над вама.

Зато и не вјерујем да ћете стати на ту црту. Али имам рјешење како да и вас укључим у хуманитарни рад и помоћ другима и то ће се вјероватно и реализовати у скоријој будућности. Направићемо Фонд, не солидарности, већ Фонд истине, који ћемо пунити новцем који ће пристизати од тужби за клевету. Да, драги моји, вашим новацем.

Са њим ћемо помоћи гладне, лијечити болесне, збрињавати угрожене. Можда ја нећу бити више ту да то све испратим, али биће људи који ће то наставити и који ће од вас направити хуманитарце првог реда. Тако да је сада напросто пожељно да се што више оглашавате, клевећете, износите лажи, јер о томе размишљам као фантастичном начину пуњења тог Фонда.

И на крају, оно о чему врло често пишете, да ли ћу ја политички да се активирам?! Да вас умирим и растеретим те бриге, НИКАД! Прво, политика ме не занима, друго, код нас је политика толико прљава да из ње никад нико чист није изашао, и треће , оно кључно, бити хуманитарац и политичар не иде под исту капу.

Могу мислити сада ваше упитнике око главе, драги моји, па зар је могуће да неко некоме помаже , а да то не ради ради прикупљања поена у циљу политичког ангажовања? Зар је могуће да се неко бави грађанским активизмом ,а да у томе нема никакве личне користи?

Да ли је могуће да неко 4 мјесеца стоји на тргу са родитељима убијеног дјечака само зато што је родитељ који исто тако има дијете за чију сигурност и будућност се плаши? Тешко је то вама објаснити, знам. То је по вама тотално нелогично, нестварно, немогуће. Зато што ви ама баш ништа у животу нисте урадили , ако у томе није била шифра ИМТ (имал' мене ту).

Знам да сам вас дубоко разочарала овим својим обраћањем вама, али ево даћу вам један пријатељски савјет, бар за оне који колико толико размишљају својом главом. Прије него што нешто напишете према директивама својих шефова, мало провјерите истинитост тих података. Није свака шефова амин, па немојте да вам вријеђају то мало интелигенције.

За сваку информацију морају постојати или свједоци или документи који ће ту информацију или потврдити или негирати. А свјесни сте да , чаки у овој нашој земљи, клевета је кажњива. За оне мање интелигентне очекујем да ће наставити са својом слијепом послушношћу, па се питам да ли ће мрвице које им даје шеф за спинове и писања по порталима бити довољне за „пуњење Фонда истине“?

Да вам, мили моји, не дође на крају скупља пита него тепсија? Искрено сам забринута за вас,али нажалост немам довољно времена да се и вама посветим више од ових савјета које сам вам сада дала.

Надам се да ће вам макар мало бити од користи ови савјети, јер ово је задњи пут да вам се обрацам, да вас уопште региструјем као жива бића, да примјећујем ваше постојање. Наравно, постоје људи који ће ревносно пратити ваш даљи рад, јер како би смо иначе од вас направили хуманитарце.

Посљедњи поздрав за све ботове, „аналитичаре“, њихове шефове и шефове њихових шефова од једне обичне, најобичније грађанке ове државе чији је ђон чистији од вашег образа.

П.С. Фонд истине још нисмо основали, али то не значи да сав ваш досадашњи рад неће бити награђен.

Даниела Ратешић - Дошен