Давид није био наркоман и лопов

Уколико се сада не сазна истина и не задовољи правда, криминал ће као коров да се прошири буквално у сваку пору овог друштва. То не смијемо допустити. Ако допустимо, сви ми који имамо дјецу можемо само да спакујемо кофере и да попут миграната из Сирије, потражимо сигурност за нашу дјецу под неким туђим небом.

Република Српска 24.07.2018 | 23:00 Даниела Ратешић Дошен, једна од најактивнијих чланица групе Правда за Давида, за БУКУ говори шта је њој ова борба, шта јој значе окупљања за Давида и колико је важан грађански активизам.

Даниела, ти си неко ко је од почетка у Правди за Давида. Шта је тебе подстакло да се укључиш, да се активираш?

Као и већина грађана који су изашли на Трг 26.03, дошла сам јер сам осјетила страшну неправду, неистину, након одржане прес конференције. Било је тако очигледно да се нешто жели заташкати. Тада сам на Трг дошла као подршка родитељима, као и сви остали грађани.

Након 10-так дана, дјеца која су касније названа 12 величанствених и која су као Давидови другари устали против лажи испричаних о њиховом другу, а међу којима је била и моја кћерка, позвали су нас да им се придружимо у осмишљавању свакодневних говора о њиховом другу.

Жељели су да на тај начин свој јавности предоче ко је био Давид и у томе су успјели. Сада цијели свијет зна да је Давид био најбољи друг, велики стручњак и изврстан музичар. И што је најбитније НИЈЕ БИО НИ НАРКОМАН НИ ЛОПОВ.

Шта теби значе окупљања који се више од 100 дана одржавају у Бањалуци?

За мене су окупљања грађана наша грађанска дужност, баш као што је и излазак на изборе. Уставом је омогућено да грађани на овај начин указују на неисправности у раду институција, али и појединаца у тим институцијама. Сада више него икада свјесни смо да на овај начин морамо реаговати због све наше дјеце, уколико желимо да останемо живјети овдје. Безбједност наше дјеце је основа за останак у нашој земљи.

Окупљањима се траже само Истина и Правда, сматраш ли да ће се до њих доћи, имајући у виду став институција до сада?

Сви смо свјесни да су и истина и правда споре, али неспорно је да смо успјели у једном, након 100 дана наших окупљања институције су признале оно што су родитељи и Давидови пријатељи тврдили од првог дана, Давид је убијен. Исто тако сви ми смо свјесни да ће убице бити ухапшене и процесуиране само уколико за то буде постојала политичка воља, али и храброст појединаца да иступе.

Цијело вријеме покушавају од нас направити политичку играчку, али је сасвим јасно да су политичари ти (и позиција и опозиција) који политизују  цијели случај и користе нас за своја предизборна препуцавања једних између других. Очит примјер томе је формирање Анкетног одбора, који је изгледа имао намјену само да би позиција доказала "неспособност" опозиције, а не искорак у смјеру рјешавања овог случаја.

Не знам да ли је ико од њих истински свјестан боли родитеља покојног Давида и забринутости нас осталих родитеља. Ова игранка је показала сву бахатост система према обичном грађанину. Али истина и правда МОРАЈУ изаћи на видјело, јер народ никада није био одлучнији него сада да у томе истраје. Очит доказ томе је масовност великих окупљања организованих 21.4. и 7.7. ове године. Бања Лука такво нешто не памти.

Како коментариштете однос институција према Давору Драгичевићу и Правди за Давида и све оно што се дешава око цијелог овог случаја?

Институције се очито поигравају обичним човјеком и његовом судбином. Цијели низ је тако очигледних лоших потеза институција, нарочито Тужилаштва, грађани непрестано на то указују, а институције их игноришу.

Нарочито увредљиво за грађане је понашање појединих представника ових институција у самим институцијама, који нас грађане не само да омаловажавају, вријеђају нам интелект, него нас преко "плаћеника" - државни медији, квази аналитичари, ботови на друштвеним мрежама - називају терористима, рушиоцима РС, страним плаћеницима.

Они никада нису доживјели да грађани устану у одбрану своје дјеце, земље, институција, на овај начин. Налазе се у ситуацији у каквој никада нису, а очито је да методе које су раније "палиле" више нису ефикасне.

Правда за Давида је постала не само бањалучка прича, већ покрет који је одјекнуо, не само у БиХ, него и шире. Колико је важно истрајати у тражењу истине?

Јако је важно, ако желимо својој дјеци  бољу и сигурнију будућност у њиховој земљи. Уколико се сада не сазна истина и не задовољи правда, криминал ће као коров да се прошири буквално у сваку пору овог друштва. То не смијемо допустити. Ако допустимо, сви ми који имамо дјецу можемо само да спакујемо кофере и да попут миграната из Сирије, потражимо сигурност за нашу дјецу под неким туђим небом.

Градска управа и градоначелник већ мјесецима игноришу ова окупљања. Како то коментаришеш?

То је жалосно, у најмању руку. То је очит доказ небриге и незаинтересованости за реалне проблеме у овом граду. Мене заиста не занима колико је кишобрана окачено у Господској улици, ни колико саксија с цвијећем стоји у истој, ако немам сигурно окружење за своје дијете.

То је приоритет. Било би сасвим нормално у свакој уређеној земљи да је управо градоначелник био први човјек који је устао против убистава дјеце у његовом граду и да је стао уз оца на Трг и тражио да институције раде свој посао како треба. То је требао учинити и као "глава куће", као човјек и као родитељ.

Како се осјећаш кад сте на Тргу, кад стојиш са масом окупљених?

Осјећам се сигурно, осјећам се да сам међу ЉУДИМА. Када видим како се достојанствено понашају ти грађани на Тргу, ја сам можда по први пут за својих 40 година поносна што сам грађанин овог града, што ходамо истим улицама и дишем исти ваздух са тим људима. Трг је симбол људскости, родитељске љубави, правичности и симбол јединства грађана. Сви смо ту само једно -ЉУДИ.

Колико је важно грађанско дјеловање, активизам, дизање гласа кад се уочи неправда?

Јако битно, у свим демократским и правно уређеним земљама. Грађани су корективни фактор, а Устав им омогућава да на овај начин указују на погрешке у раду институција. Али ми смо народ који је навикао да трпи, ћути и, у страху од свега и свачега, подноси неправде и аномалије система, без дизања гласа, без кориштења својих Уставом загарантованих права.

Зато је појединцима све ово необично, а тим истим појединцима се путем средстава јавног информисања још више искривљује слика о свему и они који су научени да ћуте и трпе у нама заиста виде неке рушиоце система. Не, ми то никада нисмо били, нити ћемо бити. Нама није битно ко је на власти, битно нам је само да та власт ради у корист свог народа и напретка цијеле нације. А безбиједност грађана представља основу свега осталог.

Осјећаш ли се сигурно у Бањалуци?

Да ли се може осјећати безбједно ико, ако знамо да монструми који су убили невино дијете ходају слободно тим истим градом, поред нас, поред наше дјеце? Да ли се можемо осјећати безбједно када само кроз овај случај спознали да смо буквално постали "проточни бојлер" за дистрибуцију наркотика по Европи?

Да ли сте безбједни тамо гдје, када полиција и ухапси починиоце злочина, Тужаластво их у рекордно брзом времену ослободи и опет пусти међу грађане? Некад ми се чини да смо безбједнији били ми у рату, у којем сам била у годинама у којима је сада моје дијете, него што су данас наша дјеца у миру.

(Бука)