Љубија одумире, народ одлази

Мало рударско мјесто Љубија, у сјеверозападном дијелу Републике Српске, које је некада било центар свих дешавања у бившој држави и које је хранило стотине хиљада људи, данас пропада и претвара се у рушевине, а њено становништво једино у поновном покретању рада у овом руднику види наду у боље сутра.

Република Српска 23.07.2018 | 10:13 На пустим улицама Љубије срели смо Иву Тубића, старосједиоца овог краја, који нам је рекао да је ово мјесто у ранијем периоду било "цвијеће бивше државе и хранило Бањалуку, Сарајево и Србију". Он каже да се од руде раније живјело, док је сада недостатком самог рудника остала биједа.

"Рудник је био мотор Љубије, запошљавао је хиљаде радника, постојали су ауто-сервиси, ситније радионице, а данас је све тужно. Масовно су долазили људи из других мјеста у Љубију на игранке, јер је она била центар свих дешавања. Међу мјештанима нема наде за ово мјесто и вјерујем да ми старији поновно покретање рада у руднику нећемо дочекати, а млади ће дотад отићи одавде", каже Тубић за "Независне", који је радио у пошти 40 година.

Прича нам да је у Љубији младих веома мало и да живе од пензија баба и дједова. 

"Они немају овдје шта чекати. Ми немамо ни месницу овдје, не можемо купити 100 грама меса, него се снабдијевамо из Приједора. Долази нам воће задње класе - што се не прода негдје друго, довезу овамо", прича нам Тубић и додаје да је Љубија изградила Приједор те да би он то сада на неки начин требало да јој врати.

Драгица Ивановић, коју су у Љубију прије 40 година довели посао и љубав, каже да је мјесто некад било пуна цвијећа, а данас су остале рушевине. 

"Почела сам 1976. године радити у кухињи у руднику. Љубија је тада изгледала као мали рај, рудник је имао хиљаде радника и то се ријечима не може описати како је изгледало. Базен је први био овдје, возили су возови", каже Драгица. 



Она напомиње да су у Дом културе долазили многи познати пјевачи попут Заида Имамовића, Здравка Чолића, Мирослава Илића, као и Јосип Пејаковић, те чак и славни Павароти.

"Омладина је долазила из свих градова овдје на окупљања, на игранке, и све је било препуно, а данас се омладина не може срести на улици. Рудник нам је једина нада како омладина не би отишла одавде и како би се могла запослити", рекла је Драгица и додала да за своје синове ипак не види перспективу у овом мјесту.

Вода им је, каже Драгица, осим запошљавања, највећи проблем јер један дио Љубије нема воду све вријеме те тако хватају залихе за основне потребе.

Иво Дејановић из Љубије, који је био наставник ликовног у овом мјесту, каже да је школа у овом мјесту некад имала 2.000 дјеце, а сада их само стотинак.

"Било је то добро вријеме, у школама се радило у двије смјене и све је било другачије. Живот се овдје почео гасити кад је Љубија изгубила статус општине шездесетих година. Данас је она потпуно заборављена и запуштена и мјесто одумире. Губимо наду и за почетак рада нашег рудника јер ту постоје нечији други интереси", каже Дејановић.

Иво се присјећа времена када је радио базен у Љубији, све је било препуно људи, граја, био је први у регији, а данас је зарастао у траву и коров...

"Имали смо кино прије него Приједор", рекао је Иво.



Да ни сама не зна како издржава себе и својих седморо дјеце каже Амира Хајнс, мјештанка Љубије, јер јој муж ради на дневницу, а она је домаћица.

"За дјецу не видим перспективу у овом мјесту. Они иду даље за послом и овдје већина ради на дневницу с дрвима. Раније смо имали болницу, а данас амбуланту која ради само до два сата, и кад нас нешто заболи идемо у Приједор. Зубар долази једном седмично. Љубији највише фали посао, фали нам и вртић", рекла је Хајнсова.

Светлана Радаковић, директорица Основне школе "Младен Стојановић" у Љубији, каже да је у овој години уписано 16 ученика у ову школу. 

"Некад је ова школа имала хиљаде ученика, док их је данас стотинак. За 10 година смо изгубили више од 60 одсто ученика: прије 10 година имали смо 400 ученика, а данас смо пали испод 200. Људи одлазе одавде, одлазе цијеле породице. Нове се не оснивају, а дјеца се не рађају", рекла је Радаковићева за "Независне".

Славољуб Кнежевић, православни свештеник у Љубији, каже да је дошао на службу у ово мјесто прије девет мјесеци те да је доласком затекао мирно рудничко мјесто које је застало, као и да су видљиви трагови ранијег периода.

"Крштења годишње имамо око 20, опела до 30, а вјенчања је најмање и њих буде три-четири јер нема младих. У мјесто се исплати улагати, мирно је за живот иако је духовно и материјално заборављено те вјерујем да ће доћи бољи дани", рекао је Кнежевић и апеловао на све оне који могу да помогну овом крају.

Горан Праштало, предсједник Савјета МЗ Љубија, каже да се ова мјесна заједница састоји од неколико околних села те да је прије рата имала 5.500 становника, а сада 2.200. 

"Ово је специфично рударско мјесто гдје, кад престане ископавање руде, остају само рупе и народ одлази. Данас је овдје живот никакав, може се рећи да ради једна фирма и перспективе нема. Раније су долазили познати умјетници, естрадни и спортски радници", рекао је Праштало.

Данас се људи, додаје, сналазе како умију, пензије оду на лијекове, имају амбуланту, али немају санитетска кола за хитне интервенције. Јавну кухињу дневно посјети 50 људи, што довољно говори о социјалној карти овог мјеста.

"Нас овдје не интересује политика, већ ископавање руде. Ко ће копати - није битно, битно је да рудник ради и да се народ запосли", рекао је Праштало.

Он је истакао да град Приједор издваја средства за Љубију, али да су то изузетно мале донације, гдје у просјеку годишње добију 4.000 до 5.000 КМ.

"На своју иницијативу сам покренуо многе акције, дигао сам све на ноге и сами смо средили и обновили паркове те много тога. У борачким просторијама су искључили струју због једне сијалице, што довољно говори о подршци борцима", каже Праштало.

Извор: Независне