Прича: А рекли су да ће уништити златну генерацију...

Има и даље у Белгији оних који му не верују, који и после 2:1 над Бразилом – Бразилом! – у Русији мисле да се Мартинезу то десило случајно. Који мисле да њему није смела да буде у наручје дата генерација која се дешава сада, па можда никада више.

Фудбал 10.07.2018 | 12:00 Није требало да буде овако. Та земља, то потмуло незадовољство, то окретање преко рамена и сасвим благо превртање очима – довољно да се примети, недовољно да изазове конфликт – када чујете погрешан језик, и они, као њена сушта супротност и негација.

Златна генерација морала је да буде уништена да би све било како је записано. Да би незадовољство имало где да изађе, да би се писали текстови попут оног да ни један чудесни фудбалски тим, макар он био састављен од најскупљих ногу и стопала ове планете, макар они били све што Белгија није и све што Белгија треба да буде, не може да спасе земљу.

(“Златне генерације” углавном остају само то, док и сећање на њихов лажни сјај, за који се испоставило да је у најбољем случају бакар, не почне да бледи; могли би Енглези да вам испричају много о томе, о неколико нараштаја који су били убеђени да ће се фудбал вратити кући, пре него што је надомак сна дошла екипа у коју нико није веровао. Могли бисмо и ми понешто о 1998, ако ништа друго...)

Као на оном прошлом Европском првенству, зар не, када полетну, фантастичну Белгију у четвртфиналу дочекује група превараната предвођена, пазимо сада, Халом Робсоном-Кануом, Ешлијем Вилијамсом и Семом Воуксом, и избацује их са првенства и убија их у појам.

На клупи је тада Марк Вилмотс, који је знао како се побеђује и знао је како се напада, али није знао како се то ради с оног места поред терена, и наратив опет поприма познате нијансе.

Роберто Мартинез требало је да буде тај који ће уништити Белгију, заувек.

Дежурни кривац, жртвени јарац, припадник једног скроз трећег народа који је доведен некако испод жита и остао ту да заврши оно што је његов претходник започео.

Белгијанцима би се, на неки бизаран начин – половина земље вероватно зна шта значи Сцхаденфреуде – то допало. Имали би коме да се обрате, имали би у кога да упру прстом, имали би километаре новинских шлајфни и милионе кликова да напуне (само)презиром.

Сетили би се, вероватно, и да је рођен на петак тринаести, не би прошло незапажено ни оно кад се цео Гудисон орио повицима да изађе напоље и да понесе своје плавичасте кравате са собом; био би баксуз који је – једини! – стао на пут њиховој срећи.

Заиста, Роберто Мартинез није изгледао као човек који је способан да доведе Белгију на кров света.

Белгија је земља која воли стрипове и стрипске јунаке, одатле су и Тинтин и новинар Спиру и Штрумпфови, а њихов селектор многима делује као да је испао из Ержеових или цртежа Марка Слена; он је као Гастон (у нас преведен као Гаша Шепртља), рекли би вам у Бриселу и Антверпену – не знаш зашто је ту, плус уради све како не треба, али на крају то испадне добро.

Ево га, на двокорак од миропомазања, од вечности, ниподаштаван чак и када је ишло добро, под сумњом чак и када обори на плећа велики Бразил.

Далек пут је прешао од оног клинца који је, трбухом за крухом, из топле Каталоније стигао у туробни Виган, до селектора полуфиналисте Светског купа.

Био је један од “три амигоса”, како су звали Шпанце који су појачали Виган Атлетик у старој Трећој дивизији. Кажу да је знао лопте, да је волео да се дружи с њом, после је то пренео у екипе које је водио.

Роберто Мартинез довео је Свонси, у првом тренерском послу, надомак Премијер лиге, а онда је мудри и превејани газда Дејв Вилан видео у њему прилику да Виган од града непоправљиво заљубљеног у рагби постане помало и фудбалски; било је и после те сезоне неких прича у Енглеској које су остале заувек, али она у којој Виган осваја ФА куп последњим ударцем на мечу са скупоценим Манчестер Ситијем, па после тога испада из лиге, што је Вилану, кад тај тужни дан дође, сместила срце тамо где треба, и променила цео један град, та ће остати да се памти, без ње не би вероватно било ни оваквог полуфинала Светског првенства.

Оно после с Евертоном, оно је, мислили су многи у Белгији, слика и прилика приступа и рада РобертаМартинеза: велике речи (као када је наредио да се на Финч фарму окаче фотографије највећих успеха, све титуле и велике европске утакмице, а онда изнад тога окачио највећу, празну, која је требало да поручи играчима “Будите овде”), а онда крах и звиждуци.

Има и даље у Белгији оних који му не верују, који и после 2:1 над Бразилом – Бразилом! – у Русији мисле да се Мартинезу то десило случајно. Који мисле да њему није смела да буде у наручје дата генерација која се дешава сада, па можда никада више.

И заиста, једно је хвалити Белгијанце због система, вођења рачуна о младим играчима, али нешто има и до пуке среће, наместе се планете тако да ти у једној истој екипи играју Де Брујне, Лукаку, Азар, Алдервејрелд, Компани и да брани Куртоа, можете улагати још милион пролећа и лета у стручњаке и терене, и неће се десити.

Роберто је требало да их уништи, и све би било у реду. Ако Србија има седам милиона селектора (руку на срце, једно 6.995.000) и тај би се “стручни штаб” показао бољим од оног који је хватао конце у Русији, онда их Белгија има не 11.000.000, него барем пола милијарде, јер свако ко је чуо за неку од ведета, и свако ко навија за Јунајтед или Сити или Челси или Атлетико Мадрид, има свест где ко треба да игра.

Дуго се чинило да Мартинез ту идеју нема. Превише је форсирао Караска, и то тамо запученог на левом боку, Де Брујне је био у кавезу на средини који су сами Белгијанци подигли око њега, Дембеле хватао зјала на клупи, а Јапан је, од свих екипа, брзи и бескомпромисни Јапан, експлоатисао све мањкавости и дезинтегрисао Белгију за свега десетак минута, пре него што је ђаво схватио да је негде затурио шалу и дошао по своје.

А онда је против Бразила додатно излудео сународнике. Насер Шадли, на крилима лоше сезоне у Премијер лиги и преокрета против Јапана, стављен је у првих 11, право у средину, Лукаку је одједном плесао по десном крилу да суочи Марсела са одсуством физичке спреме, лево је Азар деконструисао недораслог Фагнера, центар је заузео румени Де Брујне, Дембеле је био на клупи, појавила се хладна трајна Маруана Фелаинија, и све је требало да оде у пропаст.

Само што није. Тите је био без Каземира, и ко зна шта бисмо данас писали да га није скоптисала жутица, али ће се памтити да је Роберто Мартинез надмудрио колегу.

У ноћи у којој је надвладао највеће – а Бразил је највећи, чак и када покупи прње много пре финалног меча, и то не само због оних пет звездица што ће и у наредне четири године тужњикаво сијати изнад митског грба – Роберто Мартинез није добио опрост ни покајање, само благи главоклим да је можда био у праву што се курталисао Најнголана или Бентекеа, и још неколико дана (не)мира пре него што буде морао поново да се докаже.

И поред 14 голова колико је његова екипа постигла, Роберто Мартинез (само 44 године) знаће да поново креће од нуле. Са својим амбицијама и са својом тактиком коју само он зна, ако ће му бити лакше...

И то у полуфиналу Светског првенства, против Француске, против Дидијеа Дешана, који не може бити различити од њега.

Играчки, били су два универзума, чак и ако бисте могли да тврдите да је један увек желео да се игра лопте (па било то и у нижим лигама) док је други био ту само да је избуши и уништи деци забаву. Ни тренерски прилаз им се не разликује – Мартинез ће хтети да његов тим игра лепо, Дешан је одавно, још у Јувентусу, огуглао на саркастично искашљавање са трибина, и зна да је победа најважнија; када Француска игра фантастично, као против Аргентине, то је зато што тако мора, не зато што тако може, код Белгије је обрнуто; све упркос томе што им тимови имају сличну нападачку потентност.

Роберто Мартинез ионако нема шта да изгуби – он је човек којем су одавно наменили титулу убице златне генерације.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес