Прича: А што да није знао бранити?!

Фудбалска репрезентација Хрватске апсолутни је хит овогодишњег Светског првенства и веома је близу да први пут у историји игра финале на највећем турниру. Хрвати су се пласирали међу четири најбоље селекције и са Енглеском ће се у среду борити за највећи успех и корак више од легендарне генерације 1998. године.

Фудбал 09.07.2018 | 23:30 Док се широм света распредају приче о провлачењу, срећи на пенал рулету, некада и непристојним прославама тријумфа, док Мадридисти, у светлу одласка Кристијана Роналда из клуба величају Луку Модрића и проглашавају га новим освајачем Златне лопте, а Кулерси, односно Барселонисти "вичу" да је Иван Ракитић најпотцењенији врхунски фудбалер у овом тренутку, пажњу српских и хрватских медија масовно привлачи још један човек – Данијел Субашић. 

Чувар мреже националног тима и Монака блиста од самог почетка турнира у Русији, а против Данске у осмини и Русије у четвртфиналу, на наплату су стигли све оне критике упућене у ранијој фази каријере. 

Момак рођен пре скоро 34 године у задру један је од хероја комшијске нације и човек који не жели да напусти терен чак ни када осети оштар бол у задњој ложи, као што је то био случај у сусрету са Русијом. 

Пажња коју привлаче ‘Ватрени’ није могла да скрене са Субашићевог лика јер је баш пре тих скоро 34 године рођен у Задру, у "мешовитој" хрватској породици – отац Јово је био православац из Заграда код Бенковца, док је мајка Боја католкиња.

Баш због тога није могла да буде избегнута прича да Данијел није "њихов", већ "наш" – одређени српски медији писали су како је Србин, хрватски им брже боље одговорали и констатовали малициозне тонове који немају везе са истином, па је колега Јурица Павичић са сајта "јутарњи.хр", баш поводом тога написао текст под називом "А што да није знао бранити?". 

Јуричић се осврнуо баш на један од најтежих периода у историји односа на Балкану, наводећи да су главе падале јер су одлучивали они који су "тачно знали ко је ко" и да је нови национални херој живео баш у том времену. 

"Овонедељни хрватски национални јунак – Данијел Субашић – растао је у временима када се тај и такав свет стварао. Голман хрватске фудбалске репрезентације имао је шест години када је тај свет превладао. Имао је седам година када су они који су ‘тачно знали ко је ко’ у његовој згради у Заду, током једне ноћи, поразбијали десетине српских локала и дућана, зато што су ‘тачно знали’ да су српски. У том времену, у тој земљи и у том граду одрастао је хрватски национални јунак као један од оних за које се ето, ‘није могло знати’, али се ипак ‘знало ко је ко’. Одрастао као дете православца из Заграда код Бенковца, који се, да ствари буду чистије, звао Јово. Али одрастао је и од мајке католкиње која, да ствари буду замршеније, носи име које може и не мора бити ‘наше’ – Боја", почео је Павичић. 

У тексту који је наишао на бројне и опречне реакције осврнуо се на време када је Данијел стасао у фудбалера, када га је у, како каже, "менаџерско ропство увео задарски клон Здравка Мамића, члан ХДЗ и клупски шеф и мафијаш Рено Синовчић и због којег је морао да побегне у Загреб, као и да су му толико "бројали крвна зрнца" да је таст претио рођеној ћерки да ће је убити јер се забавља са момком "јеретичке, трофазне крви".

И сада, када је прошао кроз све што је морао да прође, Павичић је поставио једно јасно питање – шта би се десило да Данијел Субашић није знао да брани? И одговор је био јасан – живот задарског Данијела, како га је означавао, био би драстично тежи. 

"То је свет који је чекао задарског Данијела. То је свет у којем би живео да није једне ситнице која је променила све. А та ‘ситница’ је да је – знао бранити. Због те ‘ситнице’ за Србиновог сина су се отимали хадезеовски, криминални менаџер. Због те ‘ситнице’ је доспео прво на ‘Пољуд’, па у Монако. Због те ‘потанкости’ доспео је у репрезентацију где је низ године делио свлачионицу са усташоидним земљаком из Придраге Џоом Шимунићем. Због те ‘ситнице’ је доспео на гол националне врсте. Због те ‘ситнице’ је у недељу у Нижњем Новгодороду одбранио Данцима три пенала. Због те ‘ситнице’ је ове недеље постао национални херој". 

А онда се, како наводи Павичић, догодио "перверзни медијски обрт" и све оно надјачавање српских и хрватских медија, само зато што је човек познат голман. Осврћући се на двоструке и вишеструке аршине у медијској перцепцији и "својатању", напоменуо је да се овим питањем нико не би бавио да стасити Данијел Субашић не зна да игра фудбал, већ да је завршио неку школу или занат и остао анонимни Задранин у раним тридесетим.

"И све је то лепо. Осим што ту постоји један проблем. Проблем је што те исте вредности хрватска јавност, политика и грађани не примењују на све ‘Јовине синове’. Те им вредности наједном постану миле тек онда кад Србин зна да брани, кад добије Нобела или измисли наизменичну струју. Нисам сигуран да би и тада анонимна хрватска гомила примењивала исти критеријум који примењује сада. Нисам сигуран да би и за тог Субашића вредело да се каже да се ‘не може знати ко је ко’ и да то у Хрватској није важно. Нисам сигуран да би тај други Субашић избегао да му у ‘стакленој ноћи’ ‘91. не смрскају дућан". 

За крај је поентирао речју… 

"Стога, свако ко жели клицати ‘овом’ Јовином сину, прво треба размислити – шта бих мислио о њему да није голман, него водоинсталатер или службеник? И, да ли би се тада држао тога да ‘није важно ко је ко’? Или би, да се на главу окрене, Данијел за нас био ‘тек’ – Србин?", закључује у тексту Павичић. 

И, што је најгоре, да постоји сличан пример "који није знао бранити" са ове стране Дрине што би рекао, текст би био једнако адекватан.

Извор: Б92