Прича: Пут ратника - душа Јапана...

Јесу испали, али су импресионирали свет. . .

Фудбал 04.07.2018 | 00:00 Ги. Ју. Џин. Реј. Макото. Меијо. Чуги.

Праведност. Храброст. Доброчинство. Учтивост. Искреност. Част. Верност.

Бушидо. Пут ратника. 

Кодекс самураја. И седам врлина које су јапански витезови морали да уважавају. Самоконтрола. Част изнад свега. Толико важна да се, ако се изгуби, може повратити само ритуалним самоубиством.

Нешто налик томе Јапанци су извели синоћ у Ростову на Дону. После вођства од 2:0 дозволи су Белгијанцима да голом у последњем минуту надокнаде букирају место у четвртфиналу.

“Хонда је морао да чува лопту. Био је неодговоран. Да сам му тренер задавио бих га“, коментарисао је после меча легендарни Фабио Капело.

И други су се наравно запитали шта се то Јапанцима побогу десило? Како је могуће да тако лако испусте тешко стечена гола предности? Да Еиђи Кавашима прими онакав први гол? Зашто су уопште у последњим секундама меча јуришали на противнички гол и тако отворили могућност Де Брујнеу да повуче муњевиту контру?

“Желели смо да победимо“, искрено одговара селектор Акира Нишино и додаје: “Нисмо очеквали ону супер контру. Нисмо очекивали да ће се лопта у пар секунди створити испред нашег гола“.

Кривицу је, очекивано, преузео на себе. Да ли сте заиста од Јапанца очекивали да прст кривице упери у неког другог? Не, Нишино се извинио. Нема везе што је имао само 71 дан да уигра екипу за Мундијал пошто је са толико времена располагао након смене Вахида Халилхоџића. Популарни Ваханикад није разумео јапански менталитет. Најбоље се то видело када је за Куп источне Азије 2017. године позвао другу или трећу селекцију Јапана. Пола тима је дебитовало. Јужна Кореја је понизила Јапан победом од 4:1. Халилхоџићу није било важно. Он је желео да проба играче за Светско првенство. Јапанцима је било важно. То је Јужна Кореја. Највећи ривал у Азији. То је питање части!

Ваха је морао да оде, Нишино је добио врућ кромпир у руке само два месеца и кусур пре почетка Светског првенства. Оспоравали су га. На сваком кораку. Вратио је битну улогу Шинђију Кагави, Кејсукеу Хонди, Шинђију Оказакију,  који код Халилхоџића нису увек били ни на списку. Истина, само је Кагава поново заузео своје место у стартних 11, али су Нишинов тим и даље подругљиво називали: “старачки дом Јапана“.

Али против Белгије, па и раније против Колумбије и Сенегала, старци су трчали као да су пронашли еликсир младости. Такаши Инуи је летео по терену, Гаку Шибасаки није стао, капитен Макото Хасебе је улетао у дуеле као да је од титанијума. На тренутке су изгледали као у каквом манга цртаћу. Суперхероји!

Ако изузмемо ону утакмицу са Пољском наравно. Последњих 10 минута је била казна за очи. Срамота за јапанску душу. Чували су пораз од 0:1 знајући да због мањег броја картона иду у осмину финала ако Сенегал не изједначи против Колумбије.

“Када сам уводио Хасебеа (у 82. минуту утакмице, прим.аут) рекао сам му да не иде превише високо, да не ризикује. Да пази на картоне, да каже екипи да не мрдају, да играју дефанзивно. Нисмо смели себи да дозволимо да примимо још један гол. Нисам срећан због тога. Жалосно је било, али ваљда у том тренутку нисам могао да смислим ништа паметније“, понизно је говорио Нишино, мада се чини да није вукао баш тако непромишљене потезе.

Касније је и признао. Анализирао је поразе Јапанца у осмини финала на планетарним смотрама 2002. и 2010. године. Увидео је да су репрезентативци у оба случаја једноставно били исрцпљени. Све што су имали у себи дали су у групи. За нокаут фазу им није остало ништа.

Против Пољске је зато на клупи оставо и Јују Осака и Кагаву и Хасебеа, па и Такашија Инуија и Генкија Харагучија, касније стрелце у мечу са Белгијом.

Али против Пољске, први и једини пут на овој планетарној смотри, Јапан се стидео.

“Навијачи су ускраћени за 10 минута игре, али ја се извињавам играчима. Натерао сам их да играју против свог карактера. И због тога су их извиждали. Против Белгије ћемо им се искупиту“, обећао је још тада Нишино.

Испунио је обећање. Јапанци су свом народу синоћ вратили понос. Били су праведни према лопти, храбри пред снажнијом војском, чак су и трибине и свлачионицу почистили. Нису лагали народ, изнад свега, нису лагали себе. Били су одани заједничком циљу и часно се опростили од Русије.

Штета је само што моралне врлине све ређе пролазе у професионалном спорту.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес