Прича: Било једном у уругвајском градићу Салто...

Прича о два дечака рођена у истом месту у размаку од 21 дана. Један је волео птице, а други у једном моменту није волео никога.

Фудбал 02.07.2018 | 23:00 Излизаним речним би се то могло назвати чудом. Мање продуховљени би рекли да је то судбина или карма, они скептици би то назвали невиђеном коинциденцијом. Треба бити предузетљив па наћи праву реч која би описала то што је уругвајски град Салто, 17 пута мањи од Монтевидеа, изнедрио двојицу врхунских шпицева данашњице. Рођених у размаку од 21 дана у истом кварту. Са потпуно другачијим животним причама.

Ово је прича о детињству. Ово је прича о случајности. О везивном ткиву људи којима се диви цео свет. О коренима. О Единсону Каванију и Луису Суарезу. О том прашњавом, благородном граду Салту.

На реци, на самој граници са Аргентином. Салто, град са око 100.000 становника. Град који је увек служио као полазна тачка, а не одредиште. Фасаде нису углађене. Нема ни графита. Уместо тога, два најпознатија сина стоје у излозима. На фотографијама се виде они, још када су били деца, али врло лако препознатљиви. Два клинца рођена у три седмице размака са истом страшћу, а опет толико различити.

Невероватно је само помислити да би два играча такве класе могла да потичу из Салта. Центар града је компактан, пролазе они камиони што иза себе остављају облак црног дима. Пољопривреда је главна делатност. Ту у центру, око реке, постоје велики тргови и зграде. Како се одмичете размаци између кућа постају све већи, почиње прашина и полако стижете на село.

У Салту не постоји фудбалски тим, иако је ФК Салто провео две сезоне у другој дивизији 2000-их година. Али постоји љубав према фудбалу, много терена и локалног ривалства. Из Салта је и Жозе Леонардо Андраде, освајач Светског првенства са Уругвајем 1930. године.

Заправо, очеви Каванија и Суареза су играли фудбал у Салту и играли један против другог много пута. ЛуисКавани је био нападач за Салто Уругвај док је Родолфо Суарез био стамени дефанзивац Депортиво Артигаса. Кажу да је био пргав и прљав играч (баш изненађујуће), али и у шали додају да никада никога није ујео.

Права се дебата води у Салту око тога када су њихови синови први пут заиграли један против другог. Током деведесетих се сваког фебруара одржавао турнир за петогодишњаке и шестогодишњаке. Ту су играли и клубови Каванија (Насионал) и Суареза (Артигас). Вероватно су ту играли један против другог, али нико у Салту се не сећа тачно. И нема никаквог записа да су се сусрели.

Десет година после тога су се сигурно срели. У јуну 2006. Кавани је дао гол за Данубио против Суарезовог Насионала и славио с 2:1. За годину дана обојица ће бити у Европи. Кавани у Палерму, Суарез у Гронингену.

"Последњих година смо сазрели и поравили наш однос. Као да имамо мало ривалство између нас које нам помаже да наша репрезентација игра боље. Он је отишао у Монтевидео када је имао седам година тако да нам се путеви нису укрстили. Коинциденција је да потичемо из истог места. Салто није велики град, али ни претерано мали. Слажем се да је јако ретко да два момка која су рођена тако близу дођу ту где јесу у исто време".

ДЕЧАК КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ПТИЦЕ

Кавани је увек волео птице. Волео је како се крећу, како живе, како споро расту. Многима је у памћењу остало како је мали Еди јурио птице по Салту, трчао по улици, нестао би сатима, уживао у својој страсти.

Отац му је радио на одржавању путева и Еди би често ишао са њим. Док би његов отац радио, мали Кавани би постављао замке около, ухватио птице и онда их носио кући да их храни и брине о њима. Кућа је убрзо почела да личи на голубарник.

Ишао је у риболов са оцем, а касније и у лов. Ловио је јелене и дивље вепрове. Волео је ваздух, природу, да дише пуним плућима. Никада није био сјајан ђак. Увек је размишљао о одмору. Био је стидљиво дете, али су га другари волели.

Када је имао 12 година његов разред је требало да иде на обилазак Уругваја. А Кавани није имао новца за то. Његови другари из одељења су продавали пасту како би скупили новац и помогли му да им се придружи. Али све је то нестајало када би Кавани стао на терен за фудбал. Био је врло борбен. Шта год да се играло, желео је да победи.

Све му је то отац усадио.

ДЕЧАК БЕЗ ОЧЕВЕ ПОДРШКЕ

Када је имао седам година, мали Суарез је имао велику раскрсницу. Његов отац је завршио војне дужности и морао је да се пресели у Монтевидео како би тражио посао. Цела породица је отишла, осим Луиса. Није желео да се пресели. Сви његови другари су били у Салту. Његов живот је био у том граду. Месец дана је остао код баке пре него што га је она коначно убедила да се придружи породици.

Било му је тешко. Салто јесте други највећи град у Уругвају, али је 17 пута мањи од Монтевидеа. Салто је у суштини рурална средина. А Монтевидео је све супротно.

Све је било тешко и за његове родитеље који су се развели када је Суарез имао девет година. Тежина ситуације била је јача. Луис је од слободе у Салту сада морао да пролази кроз једну од најопаснијих четврти како би могао да оде на тренинг. Дани босоногог шутирања лопте су прошли.

Токо 20. века Монтевидео је толико порастао да је усисао половину становништва Уругваја који су стигли ту како би потражили посао и бољи живот. На аутобуској станици у Монтевидеу пише "Цела нација под једним кровом". Ту је Суарез проводио доста времена јер је његова мајка ту радила као чистачица. Живот у том кварту је очврснуо Суареза.

Када му се отац одселио, Суарез је осетио да нема тачку ослонца у животу. Био је љубоморан на другаре и подршку коју они добијају од родитеља. Осетио је да је препуштен себи и фрустрације су прокљулале. Било је периода када је био апатичан по питању свега и свакога. Био је у опасности да изгуби место у млађим категоријама Национала.

Његов живот би био другачији да није било две светле тачке. Прва је Вилсон Пирез, директор Национала. Други је његова девојка, данас супруга, Софија.

"Срећом, срео сам Софију. Она ми је показала прави пут".

Први пут када је Кавани отишао ван Салта имао је 14 година. Али желео је да се врати са фудбалских проба. Недостајала му је породица, село, његове птице. Недостајао му је Салту. Његов брат, Кристијан, може то да разуме. Он је ишао истим путем као и Еди. Био је снажан дефанзивац.

Али, није успео.

"И ја сам тренирао тамо. Али ми је увек недостајао Салто. Увек сам се враћао. Изнова и изнова. Све док се једном нисам вратио и заувек остао. У том смислу - Еди је био јачи од мене", каже Кристијан.

Он и даље живи у кварту где је одрастао. Само један обичан члан заједнице. Његов живот је вероватно оно што би Кавани живео да није поостао то што јесте.

"За мене је Салто све. Као и за Единсона. Данас он има свој посао. Посветио је пажњу каријери. Али увек размишља о повратку. Недостаје му то свакога дана. Увек то носи са собом", каже Каванијев брат Кристијан.

Од његове куће се кратко шетадо Серхија Суареза, Луисовог ујака и првог тренера. Он продаје дрва за огрев, али бројни трофеји које има говоре и о другом позиву којим се бавио.

"Био је дете које воли лопту. Увек је био са лоптом. Имао је много енергије. Био је неуморан", присећа се Суарезов ујак који каже да је остао у сталном контакту са Луисом који му је слао дресове и потписе на свом путу од Гронингена, преко Ајакса до Ливерпула и Барселоне.

Има, каже, дуго како Суарез није био у Салту.

"Само смо ја и његова бака још у Салту. Другари су отишли даље. Сигуран сам да ће доћи једног дана, али му то не тражим. Само ме је неколико пута бака питала да ли ће доћи, али сам прећутао одговор". Ако ништа, постоји статуа Суареза у центру града, на углу улице Уругвај и Аморим. Наравно, у дресу Уругваја.

Два дечака из истог места, са другачијим животним путевима. Који су се, срећом - укрстили на време. Две деветке светске класе на 100.000 становника. Није лоше…

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион имагес