Прича: Црна Африка...
У Африци верују у клетве, и можда их је Пеле проклео. Али изгледало је, заиста, раних осамдесетих, као да нико не може да заустави Црни континент.
Фудбал 02.07.2018 | 23:30
У Африци верују у клетве, и можда их је Пеле проклео. Бразилац је ноторно слаб прогнозер, неки од нас му никада нећемо заборавити Колумбију, не заборављају је ни Валдерама и Игита ових дана у Русији, мада ниси морао да будеш превише иновативан ни храбар да изјавиш оно што је он још осамдесетих предвидео: да ће Африка до 2000. године (!!!) имати првака света.
Изгледало је, заиста, раних осамдесетих, као да нико не може да заустави Црни континент. Државе су до те деценије махом издејствовале своју независност, грађански ратови били су све ређи, а чак су и генерали и војне хунте почели да буду беневолентнији према својим поданицима.
Фудбал се ширио као пожар јужно од Сахаре, прво Гана, па Заир, па онда сви остали, и никад није био само игра. Фудбал је био – и остао је, занавек – начин да се постигне национално јединство. Немаш уређену државу, немаш институције, имаш само превише тешке историје и ту лопту која се котрља; с њом постајеш једно, с њом растеш и због ње те памте.
О томе је често писао и Воле Сојинка – ето, и он је добио Нобелову награду за књижевност тих осамдесетих, као први Африканац (други је, две године доцније, био Нагиб Махфуз), као атест да је континенту најзад кренуло – најважнији нигеријски писац и човек који, као што то добри писци углавном умеју, разуме фудбал и његове последице.
Нације и фудбал су неодвојиви једни од других, и можемо само да замислимо самозадовољни осмех који је уважени професор беле косе имао на вест да је Жорж постао председник Либерије ове године.
Африканце смо фудбалу учили најпре ми. Југословени су, као водећа земља “Трећег пута” и велики пријатељи континента који је покушавао да узме најбоље из оба света и да се не опредељује између капитализма и комунизма, ако баш не мора, били драги гости и први професори. (Не само у фудбалу: данашњим генерацијама, одраслим на неким другим системима безвредности, вероватно је незамисливо да је импозантан број Африканаца студирао и радио у нашој земљи, посебно у Београду и Загребу; многи од њих касније ће постати министри, премијери, директори...)
Нигеријски фудбал створио је Отац Тико. Тако су, и само то би било довољно да се каже па да све схватите, тако су звали Тихомира Јелисавчића, једног од оних питорескних ликова каквих је све мање у данашњем фудбалу, глобтротера који је прешпартао планету уздуж и попреко пре него што настрада, прерано, у некој аутомобилској несрећи у Мексику. Заир је био владајућа сила и учесник (нажалост посрамљени) Светског првенства под вођством Благоја Видинића.
Године 1982, коју многи помињу ових дана, Африка није имала представника у другом кругу Мундијала, али је имала понос: Камерун није поражен у групи са Перуом, Пољском и Италијом, а Алжир је тукао Западну Немачку и испао само због неџентлменског договора Немаца и Аустријанаца, када су фудбал и фер-плеј доживели још један аншлус.
Од тада се Европа још више отворила за њих, почели су да играју по Француској, Белгији, стигао је Абеди Пеле, а онај други, мало већи Пеле, казао је да ће се десити и да мора да се деси.
Није се десило.
У ствари, постало је још горе, чак и ако је било момената које ћемо памтити до краја живота, чак и ако јеРоже Мила са својим неукротивим лавовима држао Енглезе на конопцима 1990, чак и ако је Нигерија 1994. била прва у најтежој групи и плесала као да сутра не постоји, чак и ако је тај тим био олимпијски шампион, чак и ако је Сенегал распаметио Светског првака 2002, чак и ако је само погани Луис Суарез спречио Гану да уђе у полуфинале 2010. године, чак и ако је Вахин Алжир намучио Немце и држао их све до продужетака у Бразилу.
Чак и ако смо имали Веу, и Окочу, и Дрогбу, и Мађера, и Етоа...
Скоро две деценије након прокламованог циља, и још толико од тренутка када Пеле даје свој суд о афричком фудбалу, на Светском првенству у Русији имамо костур осмине финала у којем је чак и један тим из Азије, и нико са континента који је толико надарен за фудбал, и који толико не зна шта са тим да ради.
Шта се десило, Мајко Африко?
Ништа, живот се десио, Африка се десила, било би, као Окамова оштрица, најједноставније и најтачније решење. Могли бисмо, једнако лако колико и оне звезде из два пасуса извише, набрајати све скандале који су пратили готово све афричке селекције на сваком Светском купу, свађе око дневница, бонуса, униформи, састава, селектора, савеза, превоза, смештаја, оброка, бројева, навика, его-трипова...
Могли бисмо говорити и о наивности, и менталитету, ако тако нешто постоји, о комплексу ниже вредности који се некада, али само некада, зове и рацио.
Имао је о томе горку причу својевремено Свен-Горан Ериксон. Швеђанин се присетио како је као селектор Обале Слоноваче 2010. пред Светско првенство седео са највећом звездом Дидијеом Дрогбом, и рекао му “Човече, какав тим имамо, мислим да можемо да одемо баш далеко”. А Дидије му је суво одговорио “Не можемо”.
Онда је Ериксон видео како се играчи свађају око неких мајица у свлачионици, на пола сата до почетка утакмице, и болећиво погледао Дрогбу, а овај му је климнуо главом и казао, “Свене, добродошао у Африку”.
Тотална дезорганизација, наравно, не значи ништа, и понекад талентом можете да победите све бирократске препреке и инфраструктуру и недостатак финансија, знају о томе нешто и у Бразилу, и у Колумбији, и у Мексику.
Али на овом Мундијалу, авај, Африка није показала ни да је вредна пет места које има: Египат је подбацио, превише оптерећен Мохамедом Салахом, Тунис је крахирао после примљеног гола од Енглеске у смирај меча, Нигерија је играла једно полувреме против Исланда и онда несрећно капитулирала против Аргентине, Мароко је био најбољи, а одлази са само једним бодом.
Мароко и Перу су екипе које треба жалити, заиста, али као да се Мароканци нису опоравили од шока што им је измакло домаћинство Светског купа 2026. и били су, а то је најмањи заједнички садржалац за све, превише наивни.
Сенегал је можда најбољи егземплар Африке какву знамо и каква не жели више да буде: талентована и полетна екипа, с домаћим селектором, која се загрцне када је најпотребније и која не да све што може. И нема боље слике да то објасни него тренутка у мечу против Колумбије.
У игри је осмина финала, Колумбијци имају корнер, а Идриса Гај – није његово име толико важно, могао је то да буде било ко – стоји уз стативу као кицош наслоњен на бандеру, не помера се, док Џери Мина забија, таман поред њега, лопту у гол од земље. Идриса онда гледа лопту која се копрца у мрежи, а онда полако слеже раменима...
Није, показало се, било довољно само да најнадаренија афричка деца оду преко Средоземног мора и уче игру скупа са Европљанима, а да потом, попут странаца, долазе само када треба одиграти меч за националну селекцију; успон мора да буде шири, органски, а Африци и даље недостају терени и тренери који ће обучавати клинце на континенту, не само да терају лопте, него и да се хране и расту и пазе на физичку спрему и тактику – није више, у 21. веку, довољно да сте грађом предодређени да лепо трчите, неко мора и да вас усмери.
Фали им и организациона и такмичарска структура која би више личила на оне у Европи и Јужној Америци, али за то ће, наравно, увек недостајати новца, посебно у земљама у којима су политичарима џепови елегантно попуњени, усред (а понекад и услед) глади и недаћа.
Звучи благо антиинтуитивно, али можда би Африка била боља, а не гора – а онда то важи и за цео Мундијал, макар до оног 2026. – када би имала више места у расподели, а не мање; не би било толико грча, било би континуитета, не би само по једна генерација из сваке државе имала шансу да уради нешто велико и онда из страха не би урадила ништа.
Недостајаће нам, већ од ове осмине финала, шаренило на трибинама, недостајаће нам песма, али најгора и нажалост најтачнија ствар коју данас можете искрено да кажете о афричком фудбалу је та да нам он неће недостајати у осмини финала; на низбрдици је, у слободном паду, посебно онај испод Сахаре.
Знамо и шта нам је највећа замерка, и нека нам се опрости ако се то подведе под “предрасуде”.
Не желимо, тако смо васпитани, макар ми који се сећамо оног Камеруна и Нигерије, па и Сенегала, не желимо да Африка тактизира, желимо да напада, да јури напред чак и ако то значи срљање, желимо да нас одушеве као Јекини и Амокачи и Амунике које само Италија може да избаци, да се играју и забављају и терају џуџу и м'пунгу с осмехом на лицу, тражимо од њих инстикт и радост; уместо тога, у Русији смо добили Африку која тактизира, која се плаши, коју су убедили да не може и она се тако и понаша.
Извор: моззартспорт
Фото: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар