Прича: Гдје сте били оног дана кад је Мбапе одрастао?

Ово није била само најбоља утакмица на Светском првенству, нису ствари толико једноставне, ово је била смена генерација за 90 минута.

Фудбал 30.06.2018 | 23:30 Нема шансе да не знаш где си био када је Мијат дрмнуо ону пречку. Памтиш с ким си се погледао када јеЗидан узвратио Матерацију. Сигурно ти нико ништа није морао објашњавати када је Марадона фулао пенал против Југославије. Можда си се радовао, а можда туговао, кад смо код пенала, када је Роберто Бађопослао лопту на увид агенцији НАСА, али сећаш се с ким си туговао, а с ким си се радовао; баш као што постоје људи с којима си делио неверицу када је Немачка Бразилу дала седам.

И то су само светска првенства...

Има и мимо њих, па и мимо фудбала, тренутака и датума који се памте, нећемо сада о политици и другим демонима, али овај спорт их даје више и дуже трају од свих других – зато је, писали смо већ о томе, зато је Светско првенство веће од свега, што је њих тамо на стадиону тек неколико десетина хиљада, али то телевизија само још једном лаже, јер смо сви на том стадиону, подједнако...

Знаћеш, хоћемо да кажемо, где си и с ким си био и како си се осећао 30. јуна 2018. када је Француска победила Аргентину са 4:3 и тако отклонила сваку дилему са одговора на понекад мучно питање: “Па добро, је ли ово Светско првенство добро или не?”

Да се одиграла само ова утакмица, па да смо се сви после разишли кућама, било би довољно да буде врхунско; нека се до краја све одлучи пеналима и ВАР-ом и лактом у сало, па ћемо бити презадовољни.

Али, неће се овај датум памтити само због седам голова, због пробуђене француске машине (а новинари су већ код 1:2 смишљали паралеле са Наполеоном и Москвом, које су им тако лепо пале када су Немци одмарширали натраг на запад!), ни зато што је Аргентина испала у осмини финала – не, није требало да испадне и пре осмине финала, јер онда не бисмо присуствовали Овоме – ни по песми њихових навијача пред крај, који знају да је готово и певају баш зато што је готово.

Кад пате, они баш лепо пате...

О, наравно да ће се Хорхе Сампаоли, који се некако пребрзо прометнуо из чилеанског генијалца преко андалузијског кибицера у аргентинску превару, анализирати до бесвести, и наравно да ће се постављати милион питања о његовој тактици (пардон, о одсуству тактике) и одабиру тима – да ли је нормално да не знамо баш све о сваком аргентинском првотимцу, него морамо да гугламо? – о поремећеним односима у екипи која је убила још један сан те чудесне (фудбалске) нације, и наравно да ће се причати о Леу Месију, како се не би могло причати о Леу Месију?

Плакаћеш за њим, Аргентино, то ти је ваљда сасвим јасно; можда је она песма у ствари, само нисмо разумели, била поздрав оном који је био толико близу, а неће успети (хајде да не причамо о Катару, не сада), али није ни то.

Стварно, није ни то.

До момка је који сигурно нема 30 година, не у глави, никако; она рутина код његовог другог гола, то се не може имати а да си тек пунолетан. А онај корак пре него што је над њим досуђен пенал, то није само 18 година, с тим се родиш...

Где сте били 30. јуна 2018, када је Килијан Мбапе постао велики играч, када га више нико неће звати “новимАнријем” нити “новим Роналдом” – Килијан је желео да буде као Кристијано, али је постао више налик ЛуисуНазарију да Лими из раних дана – него ће рећи, да, то је Килијан Мбапе, јесте нов, али нико није попут њега.

Ово није била само најбоља утакмица на Светском првенству, нису ствари толико једноставне, ово је била смена генерација за 90 минута; и не желимо ништа лоше, понављамо, о Месију, иако је баш он морао да буде на том месту да би сценарио био потпун. Ово је одрастање једног дечака – сина имиграната из Камеруна и Алжира, у доба када се Европа бодљикавим жицама ограђује од истих таквих! – и залазак сунца изнад другог.

Даваће Меси још голова, за Барселону сигурно, за Аргентину, ах, можда, али један тужни човек са празнином у очима који губи корак и шутира у голмана, тамо у седамдесет и неком минуту, ни са ким на леђима сем са очекивањима читавог свог народа, и један весели клинац који намигује и смеје се, то је двоугао који ћемо памтити.

И то је, опет и последњи пут, ништа лоше о Месију, слика која је требала овом Светском првенству, таман колико и лудих 4:3.

Добро, није никаква тајна Килијан Мбапе, и нећемо се правити да нисмо знали шта може и уме; има паралеле са оним трком Мајкла Овена против, ето, Аргентине, пре равно двадесет година, но и тада су на Острву знали шта може момак из Ливепула (зато га је, уосталом, Ходл повео, а Гаскојна занавек отерао у пороке), као што смо сви били свесни суманутог потенцијала Парижанина који изгледа снажнији и бржи него што јесте и који је у исто време снажнији и бржи него што изгледа.

А и исход је био другачији, таман колико је и Аргентина била другачија, наравно...

Опчинио нас је у претпрошлој Лиги шампиона, са Монаком, научио га је Фалкао свему што је знао, а онда је овај почео да учи њега, нису џабе шеици избројали Русима онолике милионе да га “позајме”, али једна је ствар играти у Пари Сен Жермену (или било ком другом клубу!), а сасвим друга самоуверено узети земаљску куглу међу стопала и претрчати с њом “шездесет плус” метара на Светском првенству.

Овде се стварају легенде. Овде се пишу сећања. Овде се урезују датуми. Овде се мењају нације.

Да је Бразилац, рекли би многи да је ово био Пеле из 1958, више него што је то икада био Нејмар, али хајде да то не будемо баш ми, да не наљутимо момке у жутим дресовима.

Француз је, ипак, па нека буде онда да од 30. јуна 2018. гесло испод тробојке може без проблема да гласи: “Либерте, егалите, фратерните, Мбапе”.

И није све било савршено данас, погрешио је телевизијски редитељ у једној ствари. Нисмо ниједном после голова Килијана Мбапеа видели Дијега Арманда Марадону; знамо да тражимо превише, али не би ли било толико фудбалски, толико људски, да је оригинални златни дечак устао и аплаудирао, или се захвалио Богородици што има ко да игра фудбал и после Дијега, и после Леа Месија, и има још људи због којих се датуми памте тако, сами од себе, заувек?

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес