Свађа послије Швајцарске боља од мука након Бразила!

Све смо то, сукоб нашег и њиховог орла, јако емотивно и лично поднели и зато нам није остало ништа за подвиг у утакмици са Бразилом, а још мање за тугу после пораза. Сталоженост у неуспеху и прихватање осредњости је најопаснија ствар.

Фудбал 28.06.2018 | 22:00 Заправо, то је било све супротно осећају, потпуно одсуство истог, нека неприродна сталоженост и равнодушност у поређењу са немиром који нас је пробудио то јутро и пратио целог дана низ москвовске улице и ходнике, све до изласка пред истог оног Спартака од челика ког сам ноћ пре тога окривио за своје дечачке жеље и нереална очекивања.

Плашећи се дебакла "осећао" сам да је могућ историјски подвиг и знам да нисам био једини, не само зато што ми је исто признао и Аца, два пута, прво док је спремао најважнији, а потом одјављивао последњи пренос "орлова" са Светског првенства у Русији. Препознао сам ту слатку самообману и у текстовима неких мојих колега, песми навијача, вашим коментарима и порукама на мрежама, иако је увек било и биће оних који ће "на време" рећи да од нас нема ништа и потом нас обавезно подсетити како су били мудри када су све ово предвидели.

Али, мало шта је било ту да се предвиди, радило се само колико је коме још ирационалног остало у резерви када прича о српском фудбалу... Учешће на Мундијалу фудбалска репрезентација Србије окончала је још 22. јуна у Калињинграду, због чега се синоћ у Москви и није ништа историјски догодило.

Ни још један дебакл, ни највећа победа у историји српског фудбала, ни величанствени пораз, ни пролазак даље уз нестваран сплет околности где Србија дубоко у надокнади избацује Бразил после непостојећег пенала, који судија не поништава ни после прегледања снимка, а у исто време Костарика у Нижњем постиже гол за осмину финала тако што се голману Швајцарске одвезује пертла док губећи равнотежу напуцава лопту себи у пету и постиже аутогол.

Ништа.

Само утакмица у "прајм тајм" термину пред распродатим трибинама у којој је наш селектор Младен Крстајић гледао како 11 момака за које се одлучио даје све од себе да се поштено, спортски, фер и срчано, надмеће са Бразилом и на крају рутински пружа руку бољем за најмање два гола разлике, колико је и било.

Само утакмица пред 600 новинара из свих крајева планете који су у првих 45 минута гледали премијерно састављену Крстајићеву поставу како игра добро, делује сигурно и сталожено, и бива сурово кажњена за једну озбиљну грешку, а опет остаје и без привидне шансе за гол до одласка на одмор. 

Само утакмица у којој "орлови" средином другог полувремена приказују најинспиративнијих десет минута на шампионату, узбуђују све на стадиону осим Алисона, Тијага Силве и Миранде, и за то скупо плаћају губитком енергије, кисеоника, мирноће и осећаја за простор и време, притом остајући без могућности да на опроштају од Мундијала изгледају као мундијалски састав.

После утакмице у којој је крај био познат и пре почетка, премда смо из поштених разлога то одбијали да признамо све до Титеове шах-мат измене за моменталних 2:0, није било разлога ни за осуду, ни за похвалу. Ни за заборав, ни за памћење.

Баш тако изгледао је наш селектор крај аут линије током најважније утакмице у каријери, баш тако бодрили су наши момци једни друге и честитали Нејмару, Кутињу, Паулињу и осталима, баш тако звучали су током разговора са нама на путу од елиминације, преко туша и аутобуса, до Сурчина... 

То "ништа" је најгоре што може да се догоди.

Та фаца коју смо направили када је Силва закуцао лопту у нашу мрежу одмах након једине праве шансе коју смо створили и наравно пропустили је.

Та хладнокрвност којом је Матић после само три битке од промоције у првог до капитена Коларова саопштио људима да није сигуран да ће имати снаге и енергије да се убудуће одазива позивима, ма ко их буде слао. 

Та рутина којом је Ивановић прошао поред укључених микрофона после можда и последњег пресвлачења у свлачионици у којој је 105 пута облачио дрес због чијих насумично изабраних нијанси црвене многи доносе ирационалне одлуке, било да крећу на далек пут са тробојком у коферу, било да верују у нешто што се и даље није догодило.

Та лакоћа којом је Милинковић-Савић себи доделио оцену 7,5 када је после елиминације замољен да оцени себе за приказано у Русији, земљи у којој није замењен ниједном иако је његова игра губила на квалитету и значају сваки пут када би истекао 60. минут.

Та разочараност сазнањем да Крстајић поново није повукао потез који сте прижељкивали, а нисте могли да га претпоставите, односно да је опет повукао потез који се очекивали, а надали се да неће, након чега је констатовао да "можемо да будемо задовољни" упркос томе што су готово сви наши најважнији играчи на Мундијалу приказивали осетно слабије партије у односу на игре у Роми, Лацију, Фуламу или Манчестер јунајтеду.

Тај пристанак на добро познат разговор са мање-више истим момцима који се зауставе и после победе и после пораза, током ког они признају да није или јесте било добро, али да увек може боље, а ви то опет прихватите свесни да вам они не могу дати одговор (или бар искрен одговор) због чега је стално то тако и докле ће то да траје.

И зато ми је било драго да чујем сарказам у Миливојевићевом гласу када смо га питали за разлоге због којих је замењен против Швајцарске и изостављен за Бразил, баш као и кад се Тошић зауставио и пристао да говори, иако је као Ивановић био послат на клупу за резерве па је економу само вратио неознојан дрес.

Зато ми се допало што Љајић није избегао одговор на питање да ли је било тог фамозног састанка када су нас Џака и Шаћири послали кући, али и што је до упорно тврдио да је то било добро за екипу и да су момци међу собом јако добри.

Зато ми је драго да знам да је тамо негде у Русији све пуцало међу њима због начина на који смо одиграли најважнију утакмицу на Светском првенству, закорачили у осмину финала и онда повукли ногу назад, иако се све завршило тако што је селектор на клупу послао понајбоље у претходних 180 минута са чијих је позиција на терену послат пас Жезусу за 1:0 и упућен Силвин ударац за 2:0.

Али и то је боље него "ништа", него Матићево "видећу кад се одморим", Сергејево "недостајао ми је само гол за десетку", Ивановићево ћутање или Крстајићево "не можете се вадити против Бразила" само пет дана након што је дебакл против Швајцарске банализовао констатацијом да "ми свакако морамо да победимо Бразил" и у све уплео Хашки трибунал.

Отуда нам је сазнање да бисмо 3. јула у Санкт Петербургу играли осмину финала са Шведском да Крстајић извођењем најконкретнијег од тројице везиста на шампионату, Миливојевића, није позвао Шаћирија да нас нокаутира сасвим адекватна казна за све грешке начињене у припреми, селекцији, вођењу и коментарисању утакмице са Швајцарском...

После које је, иначе, нови капитен показао већу зрелост и мудрост приликом избора речи за оправдану љутњу од оних за које се одлучио нови селектор.

Све смо то, сукоб нашег и њиховог орла, јако емотивно и лично поднели и зато нам није остало ништа за подвиг у утакмици са Бразилом, а још мање за тугу после пораза.

Та сталоженост у неуспеху и прихватање осредњости је најопаснија ствар.

Извор: мондо.рс