Прича: Слободан ударац који нервира комшије...

Проклета деца опет играју лопте! Сад сви у шуму, на пет кругова трчања! Одрастање Александра Коларова под бомбама, како се „играо“ са братом и зашто не дозвољава родитељима да га гледају уживо. . .

Фудбал 27.06.2018 | 18:00 Ретко прича, али кад каже мора човек да се замисли. Тако је било недавно у серијалу „У сусрет Светском првенству“, а такав је Александар Коларов и у колумни за Тхе Плаyерс Трибуне.

Као недавно Ромелу Лукаку и још неки играчи, искрен до границе бола, капитен наше репрезенатције открио је детаље из живота и каријере који ће вероватно натерати многе да га посматрају другачијим очима. С обзиром да је колумна у првом лицу једнине одлучили смо да ништа не дирамо. Да не убијемо драж.

Уживајте...

Бука је била специфична. И дан данас, кад склопим очи, чујем је. Нисмо навикли да слушамо сирене за ваздушну опасност. Проклетство. Као сцене из филма. Звучало је застрашјуће. Моји пријатеји и ја смо само окренули бицикле и брзо се одвезли кућама. Били смо неколико улица удаљени од куће кад смо чули нову буку. Огромну експлозију. Погледали смо у небо и видели како авион пада. Ватра и црни дим су куљали из њега. Прошао је кроз облаке, па кроз дрвеће и онда - нестао. Војни авион, оборен изнад Београда, недалеко од мог дома.

То вам је био живот у Србији крајем деведесетих...

Вратио сам се у кућу и седео у соби, покушавајући да схватим шта сам управо видео. Рат није дуго трајао. Заправо сам био срећан кад је почео, јер ништа нисам разумео осим тога да не морам у школу, јер је настава отказана, па сам могао више времена да проводим са другарима, играјући фудбал на улици.

Сећам се добро ноћи кад је пала прва бомба. Било ми је 14 година. Мој брат Никола и ја смо заједно са мајком седели у дневној соби, гледала је латиноамеричку сапуницу, не пропуштајући ниједну епизоду. Седели смо без поговора, збуњени што то морамо да гледамо. Одједном су врата почела да се тресу. Изнова и изнова. Нисма имао појма шта се дешава. Касније смо чули на вестима: Београд је бомбардован.

Нисмо напуштали кућу прва два дана. Покушавали смо да заспимо упркос одјецима експлозија неколико километара од нас и зујању авиона изнад глава. Кошмар. Сећам се конфузје, вероватно због тога што сам био млад, међутим, нико није знао шта да ради у нашем месту. Војка је мало место у Војводини, тамо свако сваког познаје. Како је време пролазило, продавнице су почеле да се опет отварају, наставили смо да упражњавамо свакодневне активности. Мислим, шта смо друго могли? Било је... Чудно. Недостајала ми је школа. Имао сам превише слободног времена, иако никад нисам мислио да ћу то рећи.

Отац ми је био помоћни радник у продавници, мајка запослена у малој локалној компанији, па смо брат и ја имали целу кућу на располагању док су они радили. Проводили смо дане у дворишту, играјући се лоптом, шутирајући је ка дрвеној капији. Била нам је гол. Подсећало је на филм. А капија је имала део у горњем левом углом који кад погодиш лоптом ствара несносну буку. Било нам је забавно да опалимо баш на то место, да би се комшије промолиле кроз прозор и драле: „та прокелта деца опет играју лопте“.

Сваки пут кад бих затегао слободан ударац, жеља ми је била да натерам суседе да изађу на прозор и викну на мене. Тад тад сам знао да сам добро извео ударац. Зато сам ударао изнова. Дугачак залет, лева нога, фин слободњак и - БАМ! Желео сам да будем Синиша Михајловић. Он је разваљивао како је пуцао слободњаке. Играо је за Црвену звезду, велики клуб за који су играле легенде. Освојиле су Куп шампиона 1991, сезону пре него што је такмичење преименовано у Лигу шампиона. Било ми је тек шест година, али то је био огроман тренутак за спорт у нашем делу света. Поготово што су већ почели немири и политичке конфузије, па није било лако живети у нашем граду. За нас је била сјајна ствар да неко успе, а да притом одраста у окружењу у каквом смо ми живели.

Како смо брат и ја расли, а рат постајао важан део наших живота, схватили смо да је фудбал прилика коју не смемо да проћердамо. Гурали смо један другог. Борили се. Био сам такмичар. Можда и превише. Сећам се, једног дана остали смо сами у кући и посвађали се око тога ко је јачи, што дечаци често раде. Пала ми је на памет идеја да се затрчимо из различитх углова собе један према другом, скочимо у ваздух као кад желиш да удариш лопту главом, па видимо ко ће кога да обори. Кад сад изговорим тако нешто звучи глупо, али тад смо били тинејџери. Кроз то је морало да се прође. Стајали смо у супротним угловима собе, баш као у филмовима Џона Вејна. Удаљени 12 стопа. Потрчали смо један другог у сусрет. Уништио сам га! Одлетео је кроз ваздух, а чим је пао почео је да се дере:

„Зови тату, зови тату...“

„Није ти ништа, устај“, викао сам.

„Зови тату!“

Отац се појавио. Наравно, слагали смо га да је Никола пао сам од себе. Тата га је одвео у болницу, а лекари установили да је сломио кључну кост. Баш је било интересантно док је објашњавао медицинским сестрама како се повредио. Такве битке су ме натерале да се запитам.

Што се тиче фудбала, хтео сам да будем што је могуће бољи. Кад сам видео шта је 1991. урадила Црвена звезда и како моја држава пада у очај, желео сам више. Та жеља ме никад није напустила. Док сам играо за Чукарички 2004. десило се нешто о чему и данас размишљам. Био сам са омладинцима на турниру у Холандији, остварили смо неочекивано убедљиву победу над једним тимом, а одмах по повратку у Београд петорицу саиграча и мене клуб је прикључио сениорима. На првом тренингу, екипа је већ бројала 23 играча, тренер није био срећан што има и нас из подмлатка и отерао нас на трчање. Рекао је: „пет кругова у шуми, не враћајте се док је завршите“.

Били су то дуги кругови. Сећам се вручине и умора. После четвртог круга један од саиграча је предложио да станемо, јер нас нико није проверавао. Други су се сагласили, али ја нисам могао то да разумем. Нисам дошао тако далеко да не бих пратио упутства. Зато сам тај последњи круг истрчао колико су ме ноге носиле. Завршио сам, а да ме нико други није видео. Умало се нисам онесвестио. Нисам тај пети круг трчао да бих импресионирао саиграче или тренера, него због себе. Е, то сам ја. Ако ћете некад да снимате филм о мени, молим вас, рачунајте на ту сцену.

Три године касније прешао сам у Лацио, што ми је омогућило да први пут финансијски помогнем породици. А она ми је све. Нисам размишљао о трансферима или великим успесима, већ о томе да сам тек почео. Морао сам да се изборим од статуса резерве до важне улоге првотимца. Доста сам научио у Риму, а тај период се поклопио са првим позивом у репрезентацију. Сетио сам шта сам обећао мајци кад ми је било 12 година. Рекао сам јој тад да ћу једног дана играти у Премијер лиги. Знао сам, без обзира на све, да ћу стићи до Енглеске. Ту прилику добио сам у Манчестеру. Сити је стварао велики тим, а Премијер лига је у то време била најјача на свету. Нудила ми је прилику да постанем бољи играч. Тог лета, непосредно пре одласка у Манчестер Сити, учествовао сам са Србијом на Мундијалу у Јужној Африци. Не бих себе назвао себичним фудбалером, али сам први пут осетио да више играм за екипу, него за себе.

Осећао сам се као војник. Осећао сам одговорност према застави. Дресу. Људима у отаџбини. Знао сам да су поносни на нас. Знао сам да понос проистиче из чињенице да су Срби проживели нешто што други народи не могу ни да замисле, па кад смо добили шансу да се представимо свету, желели смо да пружимо све од себе и покажемо да смо баш то - ратници. Резултатски, нисмо прошли како смо желели, али никад нећу заборавити победу над Немцима (1:0). Показали смо да смо фудбалска нација. Иако нисмо прошли у нокаут фазу, Мундијал ме је уверио ме је да могу да играм у Манчестеру. А период међу Грађанима сматрам једним од најлепших у животу. Освојили смо две титуле, један ФА куп, два Лига купа. Уз најбољи тренутак. Сви се сећају и сви знају где су били кад су чули:

„Агуерооооооооооооооооо“.

И даље сматрам Сити својим клубом. Пре неколико месеци, кад је Сити био пред титулом, Един Џеко и ја смо гледали утакмицу Манчестер јунајтед - ВБА у аутобусу који нас је превозио на један Ромин меч. Јунајтед је изгубио од последњег на табели. Манчестер је био плав. Опет. Сјајан тренутак и за нас двојицу. Заувек ћу памтити навијаче, а клуб носити у срцу.

Сад сам поново у Риму. Опет је као 2010. И сад сам са Србијом на Мундијалу, а моја супруга Весна и двоје деце ме гледају из Италије. Родитељи су и даље у Србији. Неће доћи у Русију зато што им не дам. Мајка је била на само четири моје утакмице у животу и сваку сам изгубио, због чега сам јој забранио да долази. Тата је превише нервозан, попуши по пет цигарета за време сустрета, мора и он да остане код куће, али...

Ту сам ја. Србија је ту. Сећам се бола који је изазвала елиминација у групној фази пре осам година. Не желим да осетим то поново. Сад носим капитенску траку, самим тим и обавезу да будем лидер какав сам одувек сањао да ћу бити. Имамо шансу, јер смо испод радара свих. Вероватно ни ви појма немате шта да очекујте од нас, зар не? А ми то волимо.

Вероватно не знате колико је Сергеј Милинковић Савић креативан или Душан Тадић талентован. То је у реду. Одиграћемо најбоље што можемо да вам покажемо, јер смо дуго чекали шансу да представљамо Србију. Доста играча у нашој репрезентацији сећа се рата, бомби, сирена... Знају колико је наша држава пропатила да би стигла довде. Тај хаос производи огромно олакшање и велику прилику. Сви смо то проживели, свега се сећамо. И сад ћемо да зграбимо шансу.

Извор: моззартспорт