Прича: Побједа је могућа, ако је пораз величанствен!

На последњој кривини пред улазак у арену, наших 11 гладијатора видеће споменик вечној борби слабијег против јачег у којој је победа могућа само ако је алтернатива величанствен пораз. То је био Спартаков избор, зато је победник.

Фудбал 27.06.2018 | 14:00 Да је ноћ пред дуго чекани бег из окова гладијаторског кампа у Капуи, заједно са браћом по оружју и изгубљеној слободи Криксом, Кастусом и Иномаусом из Галије и риђокосим Келтом Јаникусом, размишљао какве су им шансе против силе на коју су се намерили, тај 28-годишњи Трачанин рођен негде уз обалу Струме остао би заувек закопан у ракама заборава…

Оне су увек биле довољно дубоке за све који су пристајали да им други одреде када је крај, када је било доста.

Хиљаде пркосних одметника из тамница најмоћније цивилизације коју човек памти остале би само хорде разапетих пљачкаша да попут путоказа покажу у ком правцу сви путеви воде. Генерације тлачених очева не би имале причу за лаку ноћ деци у тами Средњег века.

Карл Маркс не би имао кога да назове античким пролетером у новели о победи радног човека над парном машином будућности. Арам Качатуријан не би подарио ремек дело совјетским позорницама са гвозденом завесом.

Хауард Фаст не би имао иза кога да сакрије утопистичке мисли о српу и чекићу на застави Сједињених Држава. Стенли Кјубрик не би на поклон добио новелу са посветом "Кирк Даглас у главној улози, твој Кирк Даглас".

Алекса Норта нико не би позвао да напише свој најважнији џез стандард, клинци данас не би имали достојног непријатеља у култној стратегији "Аге оф Емпирес".

Фудбалски клуб из Суботице звао би се Раднички или Пролетер, баш као и онај московски, испред чије тврђаве не би стражарила 25 метара висока фигура уморног борца челичног погледа, чији став и 2089 година касније сведочи о томе да је победа над јачим могућа само ако је алтернатива величанствен пораз.

Управо то је био избор Трачанина по имену Спартак, ког историја памти као победника само зато што је одлучио да погине величанствено, на свој начин, онда када је осетио да је куцнуо час, а не када се од њега то очекивало.

Према свим очекивањима, 11 ратника из ове наше нестајуће фудбалске Тракије очекује анониман крај када вечерас иза строго чуваних капија модерне гладијаторске арене буду бачени под ноге најмоћнијој цивилизацији коју човек памти. Са друге стране налазиће се војска генерала Титеа без које није одиграна ниједна мундијалска битка, која је од античког до модерног доба покорила свет пет пута и наоружана до зуба дојахала у Русију у намери да поврати трон.

Међутим…

Ако на последњој кривини пред улазак у борилиште буду погледали у правцу платоа подно северне трибине, наши борци предвођени војсковођом Коларовим угледаће импозантан споменик вечној борби слабијег против јачег у којој је уморни ратник остао у положају оног ко се брани чак и када је глорификован до те мере да му је скулптор бацио планету под ноге.

Све што ћемо имати право вечерас да тражимо од наших Спартака, Крикса, Кастуса, Иомануса и Јаникуса, чија је војска у две године отпора Риму нарасла са 70 на 70.000 побуњеника, јесте да се бране одважно и храбро, да верују да је победа могућа само ако је пораз величанствен и да борилиште напусте поносни због тога како ће их историја памтити.

Са штитом или на њему, неће бити велике разлике уколико пред 40.000 сведока историје буде проливена и последња капљица зноја, потрошен и последњи атом снаге, отупело и последње оружје за појасом.

Прихватајући да их спали виша сила, али не и бројнији слабић, Спартак и његови одметници подигли су камп подно гротла Везува и на стрмим литицама поразили бројне римске војсковође, од Глабера, до Публиколе и Клодијана, после чега је уследила славна смрт у подмуклој замци коју су две године спремали Крас, Помпеј и Лукул.

Спартак је тада већ имао 30 и није могао да сања да ће његов величанствен пораз послужити као инспирација за књижевна дела, политичке идеологије, класичне балете, музичке нумере, филмске сценарије, видео игрице, уметничка остварења, имена фудбалских клубова, називе улица, па чак и лична имена...

А, као што историја мало о њему зна све док те ноћи на југу Италије није изабрао да не мисли на силу којој се супротставља, већ циљу за који се бори, тако би и величанствен пораз "орлова" вечерас у Москви можда једног дана историја запамтила као победу у поређењу са бројним капитулацијама без трунке достојанства… попут оних у Гелзенкирхену и Ротердаму.

То су битке које наша историја упорно покушава да заборави.

"Орлови", дајте нам једну на коју ћемо бити поносни, макар био и крај!

Извор: мондо.рс