Прича: Србија чека свог Шаћирија!

Тадић, Сергеј, неко трећи? Ко је у нашој репрезентацији фудбалер ког можемо да молимо за помоћ?

Фудбал 24.06.2018 | 22:30 Сад, кад су се утисци слегли, можемо на страну да ставимо дилетантски превид немачког арбитра Феликса Бриха који је зажмурио на кечерски захват над Александром Митровићем. Можемо и на страну да ставимо примитивно радовање Џердана Шаћирија и Гранита Џаке, којим су хтели да покажу „да су већи католици од папе“. На страну то што националистички испади премијерлигашких асова искачу по нервним завршецима свих Срба и што копачке крила Стоука са различитим заставама представљају недостатак националног идентитета. Све на страну.

У петак вече на Балтик арени у Калињинграду изашло је десетак фудбалера који хлеб зарађују у Лигама петице, али је разлику направио само један – Џердан Шаћири. Није ово ода о играчким квалитетима кривоногог мајстора са ниским тежиштем, већ прича о томе како је Србији потребан неко као Џердан Шаћири. Играч потеза, играч континуитета. Вођа са великим В.

То што се одбијао о Александра Коларова у првих 20 минута као о стене Балтичког мора и што му је лопта бежала у аут, није из лежишта померило најбољег фудбалера Швајцарске. Само га је на тренутак узнемирио изгубљени дуел са Александром Митровићем. Сачекао је да ускочи у тријумфални воз, пошто је ваљда одавно свестан да је тај око кога се скупља екипа Владимира Петковића и који је кроз системски рад навикао да преузима одговорност кад је најтеже. А такви се називају играчима.

Гледајући Швајцарску против Србије убеђени смо да би с повезом на очима десеторица осталих момака на терену знали где се у сваком тренутку налази Шаћири. Био је свугде. Осетио је како може да нас пробија преко бока, видео да је опасан између линија, још опаснији кад се увлачи иза леђа Матићу. Брз, јак на лопти, а интелигентан као француски задњи везни. Уз све то лидер.

Пре меча је био мангуп из кафан, провоцирајући госте за суседним столом, тражећи кавгу, али кад дође до окршаја не оставља „ортаке“, него показује зашто је тражио кавгу.

Да ставимо тачку на причу о Шаћирију. Кључ се крије у томе што је Србији против Бразила – а највише у будућности – потребан неко такав. Око кога се екипа скупља и коме верује. Не мора да буде примитиван у радовању као Шаћири, али...

Читали сте ових дана много редова о томе какако је прављење хијерархијског лидера у свлачионици и на терену озбиљан процес. Озбиљан и захтева време. Током квалификација за Мундијал такав Орао био је ДушанТадић. Навикао је и нацију и другове да у систему Славољуба Муслина стално буде први међу једнакима. За све што је приказао у претходна два меча је заслужио похвале, али... Засад га Младен Крстајић није искористио колико и бивши селектор, међутим, све је то прошлост, као што је рекао млади селектор нас би требало да занима будућност. И да ли у шпалиру снага које долазе и ових које тренутно имамо можемо да клонирамо српског лидера са особинама поменутог момка из Гњилана.

То би морао и могао да буде Сергеј Милинковић Савић. Само ако га не гледамо кроз призму последњег издања. Имаће он и светле тренутке кад ће одушевити нацију, али лидерство и континуитет је нешто друго. Ту навику супестар Лација имао је и у млађим категоријама Србије, наравно и у оној новозеландској генерацији. Знате, кад је човеку много тешк, сети се Бога или мајке и моли их за помић.

Момци са Новог Зеланда имали су још једну опцију:

„Ми смо се у критичним тренуцима молили да нам помогне Бог, мајка и Сергеј. Он је тај који је вадио кад је било густо. Или је највише блистао када је све било песма...“

Кад се буде спустила завеса на учешће Орлова на Првенству света, у ФСС ће морати да се позабаве и овом темом. Мада као што се деси лидер, тако се деси лидер... Реши десет утакмица и натера екипу да му верује. Не само против Бразила, и не само дан или утакмицу против Бразила. Него у наредних десет година.

Извор: моззартспорт