5 разлога због којих су Срби преВАРени у Каљининграду...

Од недеље до петка увече догодило се сасвим довољно ствари да се, овако-онако, вратимо у позицију да морамо да победимо Бразил. Ово је пет најупечатљивијих.

Фудбал 23.06.2018 | 20:45 Фудбалска репрезентација Србије мораће 27. јуна на "Лужњикију" да победи најтрофејнији национални тим у историји ФИФА светских првенстава, како би се пласирала у осмину финала и наставила такмичење.

Или, краће речено, како се не би вратила кући већ после прве фазе.

Ирационални оптимиста у нама говорио нам је пре пута у Русију да би "орлови" могли са "Селекаом" да играју за прво место у групи и лакшег ривала на старту "нокаут" фазе. Напаћени скептик у нама тврдио је још после жреба за XXИ светско првенство у фудбалу да ћемо, овако-онако, морати да победимо Бразилце ако желимо даље.

Први се бусао после танке, али 20 година чекане стартне победе на великим такмичењима, када смо скромне Костариканце победили  1:0 у Самари. Само 1:0, али и коначно 1:0.

Други је, ипак, мудро ћутао и јавио се после још једног српског "класика" на великој сцени, болног пораза који и дан после изазива мучнину, пре свега, због начина на који је забележен. После раног вођства и доминантних 20-ак минута одрекли смо се лопте и позвали косовске Албанце у редовима Швајцарске да нас пошаљу тамо где ниједан тим не жели да буде - "победи или иди кући" у утакмицу са Бразилом.

Како је до тога дошло?

Разлога је вероватно колико и минута игре синоћ по киши у Каљининграду, али некако се ових пет издваја и с обзиром на то да је тешко издвојити најважнији, кренућемо хронолошки рачунајући од недеље до петка увече.

1. Пропуштене шансе у утакмици са Костариком;

Гледати у зубе две деценије чеканој стартној победи нашег националног тима на ФИФА и УЕФА финалним турнирима не би била одлика победника, екипе која верује у себе, али ни репортера који верују у екипу.

"Орлови" су у недељу увече на "Космос арени" имали сасвим довољно прилика из игре, лепих и изграђених акциај да дотуку најслабији тим у Групи Е, набију самопоуздање на максимум и пошаљу претећу поруку у кампове Бразила и пре свега Швајцарске. Нису то урадили.

Једини гол постигао је капитен Александар Коларов из слободног ударца средином другог полувремен, пре и после чега је офанзивна постава селектора-дебитанта Младена Крстајића са само једним погрешним избором за дату позицију била за очигледан ниво квалитета изнад "тикоса", али не и изнад Кејлора Наваса.

Голман Реал Мадрида није се изборио само са ђулетом који је испалио топ из леве ноге нашег капитена, па се после првог резултата који се није уклапао у једини могући сценарио по којем бисмо могли да прођемо даље (а, то је реми Бразила и Швајцарске), тихо јавио и скептик у нама свестан да тих 1:0 можда неће бити довољно за пролазак даље.

То што би исто било и да је, рецимо, Бразил победио Швајцарце 1:0, није било превише битно, почели смо да сумњамо и калкулишемо као први у групи са два и три бода више од конкуренције.

2. Одлука ФИФА да утакмицу суди Немац;

Крајем марта ФИФА је објавила листу од 36 судија и 63 асистената, међу којима су се нашли и наши арбитри на челу са Милорадом Мажићем, а долазили су из свих шест конфедерација, односно са шест континената. Након што је један корумпирани (другим речима: ухваћен у превари) елиминисан у јуну, остало их је 35.

У недељи пред елиминациону утакмицу између Србије и Швајцарске (о, да, целом свету била је јасна важност овог сусрета), ФИФА се одлучила баш за елитног арбитра из Немачке, Феликса Бриха, човека којем је и УЕФА претходних година поверавала своје најкомпликованије утакмице.

Иако је то могао да буде и Тунишанин и Колумбијац и Аустралијанац и Јапанац и Американац и Пољак и Шпанац, одређен је баш сусед наших ривала, због чега је скептик у нама поставио реално питање: 

"Чекајте, па је л' мора баш овако?", али је оптимиста у нама упорно понављао:

"Дај, човече, мани се теорија завере, Брих је озбиљан човек, а ми смо бољи од њих и победићемо".

Суштина је, и то нема везе са исходом дуела на "Арени Балтика", да је ФИФА без икаквог посебног разлога изиритирала скептика у сваком од нас и увела још један и то најнепожељнији фактор у припрему важне утакмице: црва сумње.

Уједно, наш ривал из земље у којој челници "Светске куће фудбала" живе, раде, зарађују и одлучују био је свестан да на овако великим такмичењима не постоји нешто попут "случајног", "несвесног" или "нехотице", па је Владимир Петковић у припреми утакмице над утакмицама добио позитиван импулс из Цириха, где од недавно газдује Швајцарац италијанског порекла, Ђани Инфантино.

Скептик у нама то није могао да избаци из подсвести, ма колико га оптимиста игнорисао.

3. Очекиван избор тима и предвидљива Крстајићева поставка игре;

Чак и са танких 1:0 из Самаре, Србија је пред 2. коло у једној од најнезгоднијих група на Мундијалу била за два корака испред ривала што је човеку у ког се ФСС опкладио приликом смене Славољуба Муслина пружило прилику да се заигра, повуче неочекиван потез, извуче "кеца из рукава" и превари десет година старијег земљака из Сарајева.

Међутим, наш селектор Крстајић ту прилику није искористио. Напротив, урадио је управо оно што је могао да претпостави и неко ко нема 2% искуства са којим Сарајлија успешно води селекцију најталентованије деце имиграната из разних крајева света чији су родитељи пронашли мир под Алпа.

Крстајић је на премијери направио само један погрешан избор, тражио је од класичне "десетке" Љајића да са левог крила контра ногом напада "капицу" и одатле тражи или завршни пас или ударац у Навасову малу мрежу. Верујући да је Адем то може довољно добро да одреди, селектор је избегао непријатну одлуку: Љајић или Милинковић-Савић, и за то нисмо платили на мосту...

...али јесмо на ћуприји.

Уколико је гледао утакмицу Србија - Костарика, а верујемо да јесте и то више пута, Петковић је лако могао да претпостави да Крстајић неће поновити исти превид и да ће пробати или са Костићем или са, евентуално, Радоњићем. На нашу велику жалост, био је у праву.

Његов колега није урадио ништа неочекивано у припреми утакмице над утакмицама, што апсолутно не значи да би наш тим изашао као победник да евентуално јесте изненадио, померио, претумбао, покушао... Како нас је Рајевац прочитао као отворену књигу у Јужној Африци, тако нас је и Петковић провалио пре него што је и почело, пустио је чопор хијена у везни ред од којих је свака знала чију ногу да гризе и мало је рећи да су бројчано инфериорни у овој борби Миливојевић, Матић и Милинковић-Савић изгрижени у 90 и кусур преоштрих минута где није било недозвољених потеза.

4. Господин Брих;

Након што је беспрекорно одсудио завидан број историјских утакмица у богатој каријери и изградио репутацију човека чија се част не доводи у питање, свесно или несвесно овај дотерани адвокат из Минхена показао је у Каљининграду класу и у не тако часној судијској дисциплини: перфидном раду у корист једног тима, овог пута Швајцарске, јер ту привилегију српски фудбал тешко да ће имати снаге да излобира и за наредних 100 година.

Да није било очигледног пенала над Митровићем код 1:1, због чега у шоку није остао само ирационални оптимиста у нама већ и комплетан фудбалски свет (а, ту мислимо и на швајцарски део навијача Швајцарске), Брихово занатско умеће да тенденцију сакрије у бројне 50-50 ситуације и покрије слободним судијским уверењем остало би невидљиво за светску јавност.

На страну то што није желео да види пенал, чак ни да искористи шансу да се увери у то да свесно прави грешку и то тако што ће пљунути играча у лице фаулом у нападу, Брих је од прве до последње секунде утакмице доносио одлуке које су биле попут позива Албанцима у редовима нашег ривала на јуриш ка Стојковићевом голу (читај: осмини финала).

Нашим пребијеним везистима поделио је жуте картоне да им не падне напамет да истом мером узврате хијанама, Митровићу је делио и моралне лекције након што му је пумпао кошаркашке личне грешке у нападу приликом ватерполо фаулова одбране за играча више, није досудио ниједан прекршај над нашим момцима у зони шута, тако је песимиста у нама, у Крстајићу, у играчима, у стручном штабу, ма у свима... већ током саме утакмице почео да препознаје оно чега се прибојавао још кад је ФИФА одредила свог специјалца за специјалан меч у Каљининграду.

5. Разговор у свлачионици и Крстајићеве измене;

Ако је Петковићу било јасно шта је наша намера и пре утакмице, а нама шта је Брихова намера и пре одласка на полувреме, и даље је нејасно шта је била Крстајићева и намера нашег тима у другом делу игре у ком смо - на страну све горе написано - разбијени.

Иако никад нећемо сазнати шта су Крстајић и Петковић рекли током тактичко-мотивационог говра у паузи, али тешко ћемо моћи да заборавимо шта је била последица тих разговора када је меч настављен. Хвалили смо "орлове" за то што су током свих 90 минута "разносили" Костариканце у дуелима и натерали их у бег ка свом голу, али се некако догодило да смо у најважнијих 45 минута на шампионату доживели од ривала то исто и били сурово кажњени.

Да, имали су Швајцарћирији очигледну подршку, али је и чињеница да је наш тим претрчан, да је устукнуо услед енергије са друге стране терена и да није одговорио свом снагом - по цену да "господин" то казни моменталним црвеним картоном.

Да све буде горе, прочитани Крстајић не само да пропустио и последњу прилику да средином другог полувремена изненади све и свакога, већ је повукао потез после ког је игра нашег тима коначно колабирала. Извођењем синоћ јединог везисте у нашем тиму који је имао енергије да добија дуеле, којем је успевало да чита игру ривала и стигне до лопте "тик" пре противника, Миливојевића, селектор је широм отворио капије нашег гола кроз које је Шаћири протутњао и задао тежак ударац српском фудбалу од ког имамо само још три дана да се опоравимо.

Сходно приказаном до тада логично је било да је Миливојевић далеко уморнији од Матића и Милинковић-Савића, али тешко да бисмо се онако суновратили у финишу да је Крстајић имао мудрости и самопоуздања да донесе једну од две компликованије одлуке.

Миливојевићев излазак је, вероватно, била најпогубнија ствар у том тренутку и тачка после које (читај: 1, 2, 3, 4...) више није било повратка.

6. Шта даље?

Утолико, у праву је и Тадић када каже да смо изгубили "јер су људи трчали више од нас", у праву је и Коларов кад каже да је "одабир Немца за утакмицу Швајцарске исто као и Црногорца за утакмицу Србије", у праву је и Крстајић када да виђена "селективна правда" (премда то нема никакве везе са Хагом), али је и даље неизвесно да ли ће се последњи смејати ирационални оптимиста или напаћени скептик у нама, јер...

...српски фудбал у свој тој недокучивости јесте оно са чим Бразилци можда неће успети да се изборе.

Али, само под једним условом - да останемо бар мало више оптимисти до среде увече, ма колико то узалудно деловало ове суботе поподне.

*напомена: под "преВАРени" се подразумева и део у ком смо варали сами себе.

Извор: мондо.рс