Анализа: Како Срби добише "зубе" и Сергеја?

Како је Србија коначно схватила да одређени квалитети нису мане ако се користе на прави начин, зашто је тандем Сергеј-Митровић највеће освежење ове репрезентације и зашто до сада нисмо били овако агресивни? Још "само" голови и смелост!

Фудбал 20.06.2018 | 00:00 "Није била нека игра, али видело се заједништво".

Ово су речи никога другог до Младена Крстајића још "вруће главе" након победе Србије на старту Мундијала у Русији против Костарике (1:0), а које перфектно описују наступ наших фудбалера пре 24 сата у Самари - након чега је завладала права еуфорија.

"Тикоси" су изузетно неугодна екипа против које се тешко игра фудбал, а посебно не леже тиму попут нашег који "не умире у лепоти" и није навикао да има лопту 60% и више времена.

Србија се тако најнепријатније на терену осећала када је морала "изнова и изнова" да креће нападе из последње линије док су наши везни фудбалери били добро покривени за пас, а то зна да буде изузетно фрустрирајуће за екипу која није навикла на ову врсту стрпљења и чекања тренутка у ком ће противнику попустити концентрација.

Најкомотније смо се осећали иза лопте, после вођства, пошто је и наш блок био нестварно јак и није омогућавао Костариканцима и да полуозбиљно припрете.

Тако су и проценти поседа лопте драстично пали и на крају били "фифти-фифти".

НАЈБОРБЕНИЈИ ДО САДА - КАКО СМО ДОМИНИРАЛИ ВАЗДУХОМ...

У односу на неке претходне мечеве наш блок, и читав наступ, био је појачан и за нивоборбености више - баш оно што је потребно против Латиноса - што се може очитати и кроз статистику.

Ако се заборавили скок Душка Тошића за "ничију лопту" после нашег корнера када је претрчао 15-20 метара да би добио ваздушни дуел пошто би у случају тога да је пала на тле - Костариканци отворили контру, или ако вам је у магновењу то да је Александар Митровић "навукао" прекршај на идеалну позицију за Александра Коларова тако што је на леђима носио упорног "тикоса" који је пре тога скривио најмање три фаула - ту је статистика која броји овакве ствари.

Према подацима "ИнСтата", Србија је као мало ко парирала и однела победу у дуел игри против Костариканаца - пошто још је припало 110 од укупно 198 на мечу (56%).

Та разлика била је још већа у првом полувремену када су наши играчи добили 55 од 90 дуела (61%), док је тај проценат мало пао у наставку меча. Оно где је Србија посебно била доминантна јесу ваздушни дуели и добила је невероватних 39 од 64, а можда овај податак добија још више на значају када се узме у обзир да су Костариканци у већини њих наступили из дефанзивне улоге - и нису га добили.

Апсолутно играч дана када су дуели у питању био јеАлександар Митровић (15/30) - од тога половина у ваздуху (8/15) - док га је пратио Сергеј Милинковић-Савић, његов готово партнер у нападу, који је имао мањи проценат успешности (13/29), али више добијених дуела на земљи (9/20).

На земљи, у директним дуелима један на један, сјајан је био и Душан Тадић (12/29) пошто је већи део утакмице морао да игра "изолације" против одбране Костарике.

Поређења ради, најбољи дуел играч Костарике био је Калво (14/21) који је играо на позицији левог бочног играча, у офанзивни практично крилног фудбалера. Улазио је са бока улазио у средину и био веома непријатан по наше играче добрим дриблинзима, чиме је прикупио "поене" у овој категорији.

У ваздуху - ниједан играч Костарике није добио више од пет дуела...

Посебно слабо издање имали су дефанзивни везни Гузман и Борхес између којих се СМС одлично позиционирао за дуге лопте, док су они на земљи обавили добар задатак, заједно са офанзивнијим Руизом, на благом пресингу и покривању Немање Матића од кога су наши напади, бар када је лопта на земљи, требало да почињу.

Матић је у првом полувремену погрешио у тек једно додавање (34/35), у наставку меча је имао мање лопту у ногама (12/13) пошто је лопта брзо завршавала код Сергеја Милинковић-Савића, док је наша друга "шестица" Лука Миливојевић такође имао пристојне проценте (83%).

Оно што се може видети према графиконима "ИнСтата" јесте да су се Лука и Немања можда и пречесто одлучивали за додавања по ширини, док је премало било оних по дубини.

Чак се и Сергеј Милинковић-Савић позиционирао тако да окренут боком голу прима лопту, док су додавања за Љајића, који је цео меч ишао ка средини терена, била реткост. У том сегменту је недостајало можда мало више смелости код наших играча, а можда највише је имао Душко Тошић (92%) који је знао да пошаље употребљив пас кроз линије.

И његов штоперски пар Миленковић имао је озбиљан проценат додавања (92%), а за разлику од Душка он се више базирао ка пасовима на страну (Ивановићу) уз неколико дугих лопти.

Имао је и 7 пресечених додавања...

МОЖЕ ЛИ НАША ЛЕВА СТРАНА БОЉЕ?

Ако се може наћи једна мана у нашој игри - онда је то начин на који смо користили Коларова.

Адем Љајић се позиционирао више ка средини терена, није играо попут Тадића који је био тај који је држао ширину на десној страни пошто је "његовом беку" Ивановићу била намењена опрезнија рола, а својим кретањем требало је да "чисти" страну за нашег капитена.

Ипак, било је премало правовремених пасова везних играча када би Љајић с позиције полулево кренуо ка средини, а можда су фалиле и дијагонале с десна на лево - Коларову.

Фудбалер Торина често на терену делује "као да пати" када нема лопту у ногама, али је сходно задацима које су му наменили Крстајић и сарадници, био упоран у томе да се позиционира између линија, а не да по сваку цену иде дубоко у лопту чиме би се нарушавала наша концепција - и сам Коларов би тада остао изолован на левој страни.

То аутоматски повлачи и то да би Костариканци лакше могли да се прегрупишу, имали би слободу да више њих "опколи" Митровића, да "искоче" на СМС-а и тако даље...

Ово је било далеко од Љајићеве најбоље партије у дресу Србије, али је сигурно било тактички најдисциплинованије у одбрани где је помогао у затварању Руиза, а често и "ротирао" са Коларовим и у случају притиска на њиховог бека - одлазио би на место штопера.

То је и била главна идеја нашег тима када Костариканци имају лопту да их усмеравамо ка бочним позицијама где би тандем бек/крило имао два на два са њима због тога што су у завршницу напада долазили са малим бројем играча, а за разлику од нас нису могли то да компензују сарадњом двојице нападача какву су у Самари имали СМС и Митровић.

У тек другом наступу у ком имају партнерство полушпиц-шпиц, њих двојица су, осим раније поменутих дуела, лепо комбиновала и за шансе, па је Сергеј имао чак 5 кључних додавања.

Најупечатљивије било је оно када је СМС након Митровићевог скока поред двојице Костариканац послао пас преко њихове читаве одбране, али Навас је одлично реаговао.

Из овог меча сазнали смо и позицију Милинковић-Савића у репрезентацији...

Овај такозвани "линк-уп" могао би да буде велика предност Србије и у наредним мечевима, а попут Сава Милошевића надамо се да ће Митар следећи пут погодити мрежу. Ово партнерство је тек на почетку и може озбиљно да нарасте...

"Само" још голови!

Извор: мондо.рс