СП, представљамо - Тунис: Како без ''Малог Моцарта''?

И класичне деветке? Многи битни играчи су ровити, што додатно отежава ситуацију Набилу Малулу.

Фудбал 16.06.2018 | 10:15 Тунис је, бар на папиру, имао лак задатак у квалификацијама за Мундијал, пошто је у завршној фази био у групи са Демократском Републиком Конго, Гвинејом и Либијом. На крају је завршио са само једним бодом више од другопласираног ДР Конга. Тунишани су узели десет бодова из двомеча са Либијом и Гвинејом и тако практично одрадили већи део посла око пласмана на Светско првенство. Упркос чињеници да су у поједине мечеве ушли ноншалантно, показала се и снага ове селекције, а то је да уме да одреагује када је фрка и не пукне под притиском. Тако је било против Гвинеје у Конакрију када су преокренули и славили са 4:1, односно у Киншаси против ДР Конга надокнадили минус од два гола и изборили реми. Нема сумње да ће им овај квалитет добро доћи и у Русији, упркос томе што су афричке квалификације и Мундијал два универзума. 

Главни Тунисов проблем је недостатак квалитетне класичне деветке. Јасин Хениси је повређен, Ахмед Акаичи је отпао са коначног списка, Вахби Хазри је ровит. На пријатељским мечевима уочи Мундијала на том месту су углавном играла крила. Читав корен проблема заправо лежи у одсуству Хамдија Харбауија, хаубице Зулте Варегема. Харбауи и даље сноси последице изјава из 2013. године (тада је управо Набил Малул био на клупи репрезентације) када је критиковао селектора и саиграче због непрофесионализма, иако се помињало пре две године да су му људи из Савеза - иначе их назвао мафијашима - прешли преко свега и опростили му. Селектор Набил Малул образложио је изостављање Харбауија фудбалским разлозима, што је чиста измишљотина. Сви у Тунису знају због чега је склоњен. Тунисове слабости су и друга страна поменуте психе - могу да приме и по неколико голова од лимитираних екипа - те изостанак тешко повређеног Јусефа Мсакнија, популарног Малог Моцарта, генијалног техничара, мајстора дриблинга који у Европу није желео само зато што се превише тренира, а имао је понуде Лиона, Лила и Порта.

Кад смо већ код тога, мала дигресија. Фудбалери из Туниса генерално имају чудну филозофију када је реч о одласку у иностранство. Раније је тамошњем просечном играчу био сан да заигра за неки клуб из домовине, а трансфери у клубове из Средњег истока кажњавали су се прецртавањем са репрезентативног списка. Сада је ситуација другачија. Клубови из Туниса су богатији, самим тим могу да понуде веће плате играчима, а они сами пре бирају врапца у руци него голуба на грани, односно луксуз и сигурност код куће, него тумарање по белом свету. Такође, ни одлазак у Катар и сличне државе више се не спречава, већ се и подстиче. Где ћете већег примера од податка да је селектор Набил Малул стручни консултант катарског беИН Спорта? Управо је Мали Моцарт пре изабрао да игра у Катару него да замени Едена Азара у Лилу 2013. године. Невероватно... Замислите, рецимо, шта би Египћани рекли Мохамеду Салаху да је пошао сличним путем?!

Како било, нереално је очекивати да ће Фахредин Бен Јусеф и Сабер Халифа одменити Мсакнија на прави начин. Превелики је то мајстор. Потенцијални изостанци повређених (иако су на списку) Хаилена Халалија, Мохамеда Бен Амора и Алија Малула представљали би додатни хендикеп за популарне Орлове Картагине. Писали су тамошњи медији, њихово одсуство озбиљно би пољуљало репрезентацију у психолошком смислу јер ионако Тунис нема шта тражи у Групи Г поред Белгије и Енглеске. Бар је тако на први поглед. Ипак, у случају да Горди Албион подбаци, што не би било првокласно изненађење, Африканци би можда нечему и могли да се надају.

Тунис на прву лопту нема богзна какве играче, али то је само привид. Ова екипа уме да буде и те како опасна. Везисти Ферџани Саси, поменути Мохамед Амин Бен Амор и Хаилен Халали држе средину, одбрана је веома дисциплинована, Вахби Хазри и Наим Слити поседују одличан пас, опасни су по противнички гол... У одсуству Мсакнија и сенке играча из претходних сезона Ајмена Абденура прва звезда репрезентације јеХазри. Није се показао у Сандерленду, али где је стао у Француској, ту је и продужио. Прошле сезоне дао је девет голова за Рен, у којем игра на позицијама офанзивног везног и "лажне деветке". Подсећао је на срећне дане из Бастије и Бордоа који су га и препоручили тимовима из Премијер лиге. Ове године му је замало измакла награда Марк Вивијен Фое за најбољег афричког играча у француској Лиги 1. Његова додавања, дриблинзи и евентуални голови биће од огромног значаја за Тунис. Ако којим случајем и он отпадне због повреде, Орлови Картагине ће бити у огромном каналу. 

Иако јавност у Тунису нема лепо мишљење о Европљанима који се сете свог порекла тек када се наређају успеси, много се очекује и од Ељеса Схирија. Ипак је реч о младићу и за разлику од неких старијих није испуцао кредите код навијача. Талентовани везиста је прва два наступа уписао на мартовским пријатељским утакмицама. Иако му је 22, већ је заменик капитена у Монпељеу и очекује се да упише велики број минута у Русији. Дакле, немојте се изненадити ако на Монпељеову адресу ускоро стигне нека добра понуда за овог драгуља. 

Али Малул, најбољи леви бек у Африци, био је један од главних шрафова Туниса у квалификацијама. Повезивали су га са клубовима из Премијер лиге, али египатски Ал Ахли решио је да сачека Мундијал како би му цена порасла. Логично, зар не? И Анис Бадри је један од квалитетнијих играча у репрезентацији. Игра на месту крила, дао је по гол Португалу и Турској у пријатељским утакмицама. Играо је за Лил и Мускрон, 2016. године се вратио у Тунис и наступа за Есперанс.

Видели смо да ни у Африци не цветају руже на релацији савез-селектор-играчи, а која се прича крије иза Набила Малула? Тамошњи фудбалски савез отпустио је Пољака Хенрика Касперчака у априлу 2017. године, а на његово место дошао је Малул. Он је 2013. поднео оставку на клупи Туниса због бламаже против Зеленортских Острва која их је коштала Светског првенства. Овога пута је успешно продужио тамо где јеКасперчак стао и одвео Тунис на Мундијал. Малул можда нема европско искуство, али у афричким оквирима свакако важи за трофејног фудбалског радника. Као играч је са Есперансом освојио шест титула првака Туниса, а као тренер тог истог клуба Афричку лигу шампиона 2011. године, када је узео триплу круну. Ово му је пети пут да седи на клупи репрезентације Туниса, од чега је двапут то чинио као асистент. 

Тунис је први пут на светским првенствима славио против Мексика 1978. у Аргентини и од тада није тријумфовао ни на једном од 11 наредних мечева (четири ремија и седам пораза). Видећемо да ли ће Малулуспети да прекине овај црни низ.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес