Прича: Свима који се по Мундијалу равнају...
Да, има оних који године броје потпуно чудно, па вам кажу да су стари тридесет четири или педесет две године – какви аматери, зар не знају да је много важније колико светских првенстава за собом и пред собом имате?
Фудбал 14.06.2018 | 17:00
Чудно, заиста. Може се, истина, и тако бројати старост (или младост?), може се рећи да је неко имао седам година када је пошао у основну или двадесет четири када је добио први стални посао или се оженио у тридесет и некој; али зар није једноставније, природније, нормалније казати: стар сам тачно осам светских првенстава?
Може ли другачије, може ли прецизније?
Стар сам тачно осам светских првенстава, од којих памтим седам, а причали су ми о још најмање толико, и надам се да ћу их видети макар још осам, па и нека не будем памтио то последње, и волим да мислим да ћу имати коме да причам о њима.
Јер прича о Светском првенству у фудбалу није само она о поносу нације, о телевизијским преносима, о судијским грешкама, о головима и продорима и центаршутевима и једанаестерцима и о шаренишу на трибинама, било да одјекују несносне вувузеле или се раја забавља мексичким таласима, вечитој забави са стадиона Астека.
Па чак ни, немојмо да будемо толико себични, о Југославији, Србији, Плавима, Орловима, како год да их назовемо, мада нема веће среће за једну нацију, шљиви нам се за сва друга признања и похвале, нема веће среће него кад чујеш химну на Светском првенству.
А још ако те погледа срећа, па чујеш химну на Светском првенству непосредно после химне Бразила, те најфудбалскије од свих нација...
Светско првенство у фудбалу је, нека ми опросте сва друга спортска и неспортска такмичења – заиста, сећа ли се неко како се звао било који министар током Мундијала у Немачкој? Али зато никад нећемо заборавити (и не треба, ма шта да вам кажу!) колико тачно пасова је имала Аргентина пре него што је дала онај гол умирућој земљи по имену Србија и Црна Гора – најважнији догађај за једног човека, и то што се појављује тако ретко, а тако законито, то не даје на значају само њему, већ и нашим животима.
Ови редови посвећени су нама који не бројимо сваку годину, него тек сваку четврту. Свима онима којима 2017. и 2018. никада неће бити исте, баш као ни 1987. и 1990. Свима онима који знају где су били и како су се осећали када је Мијат погодио пречку, када је Марадона прошетао Енглезе, када је Роже Мила плесао са корнер-заставицом, а читава једна несрећна земља зависила од рукавица Томислава Ивковића, свима који се по Мундијалу равнају и који ће наредних месец дана провести у оном најлепшем лимбу између агоније и екстазе, не пропуштајући ни један једини меч, чак ни онај за који вам неуки коментатори кажу да “ни о чему не одлучује”.
Како не одлучује? То се догађа сада, па никада више, за четири године ће то бити неки други стадион и неки други тимови, и нека друга земља, и ми ћемо, што је најбоље и што је најгоре, и ми ћемо бити неки други људи.
Можда сам превише личан, па претерујем, али заклео бих се да се многи моји вршњаци осећају исто: нисмо ми кренули у школу оне јесени пошто је Газа плакао, него је Газа плакао када смо кренули у школу; нисмо додирнули прве женске груди онако како је требало да буду додирнуте тог лета када је Пикси одбројавао Немцима, а Иран и Америка у нашој групи мрзели једни друге само 90 минута, него су те груди биле утеха због нечег много важнијег; не памтим ниједно питање с пријемног испита, али знам да се десио један дан пошто је Роналдо преварио Оливера Кана, који је, зашто забога, пре меча био проглашен за најбољег играча у Јапану и Јужној Кореји; ако ми дозволите да будем превише личан, смрт мојих најближих догодила се у годинама које можемо назвати „преступним”, када уместо Мундијала имамо недовољно квалитетни сурогат назван Европско првенство, и ако постоји нешто и неко горе, једном ћу му се захвалити што је тако удесио да су ми мундијалске године остале невине и нимало зле...
То је магија Мундијала, што је свачији, а толико личан; што обузме читав један народ, а свако од нас га доживи другачије; што ће свако наћи неку своју екипу и неког свог играча, открити нешто ново о другој држави, о фудбалу, о историји, о себи.
Само Светско првенство може да вас натера да, и без тикета у рукама, једнако као и са њима, нетремице пратите сваку утакмицу, да сањате оно што је било и сањарите о ономе што се није десило, а могло је – а на Мундијалу постоји само једно правило: да све може да се деси: и да један играч уједе другог играча, и да један играч у финалу набоде противника главом у груди, и да један играч да гол руком и да то нико не примети, иако сви гледају.
Само фудбал, та најједноставнија од свих компликованих игара, та најкомпликованија од свих једноставних игара, та толико проста ствар коју је тако тешко објаснити, има моћ да уједини човечанство.
И сви подаци, и сва ова имена, и сатница и распоред и коефицијенти и спекулације, и Кројф и Меси и Андрес Ескобари Кристијано Роналдо и Денис Бергкамп и Сергеј Милинковић Савић и Роналдињо, то су само путокази, фењер који обасјава једини природни циклус у животу сваког човека.
Да, има оних који године броје потпуно чудно, па вам кажу да су стари тридесет четири или педесет две године – какви аматери, зар не знају да је много важније колико светских првенстава за собом и пред собом имате?
Има и оних мајстора који ће тврдити да је Земља равна плоча – какве будале, како наш дом може личити на било шта друго сем на фудбалску лопту која сваке четврте године путује у срце шеснаестерца, док се трибине на само трен утишају, пре него што цела планета уједначено одјекне децибелима?
Добро дошли на Светско првенство, онда, добро дошли у прве дане остатка наших живота; имаће укус победе, имаће пламен пораза, имаће арому страсти, имаће поглед патње, и никад нам неће бити боље.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар