Прича: Случај "Бане", СМС у џаку новца и...

И генеза мундијалских Орлова. . .  Две утакмице нису довољне да се формира тим, али је 180 и нешто више минута било одлична прилика да се успоставе правилне релације и покаже ко колико и чиме може да допринесе позитивном резултату. Чини се да су после турнеје у најатрактивној земљи дијаспоре ствари нешто јасније.

Фудбал 11.06.2018 | 00:00 Фудбалска репрезентација Србије је пред највећим изазовом у својој фудбалској историји од распада свих облика државе која је имала југословенски призвук. 

Пласман на Светско првенство које се одржава у Русији носи са собом огроман значај који можда није толико присутан и изражен, с обзиром на то шта су претходне инкарнације фудбалске селекције за коју су навијали држављани Републике Србије приказивале на највећим смотрама или у покушајима да се за њих квалификују. 

Актуелна генерација је прошла веома турбулентан пут, закључно са ситуацијама које су се претвориле у ријалити-шоу приче, у чему су веома проактивно утицали сви актери, како они на терену, тако и они на клупи, а понајвише персоне које седе у фотељама на Теразијама. 

У новој ери живота и информисања о његовим аспектима једноставно је немогуће немати намеру да се објасне неуралгичне ситуације. 

Оне нужно стварају места за спекулације и гласине, а како простор за такав вид медијско-чаршијске активности, уверени смо у то на свакодневном нивоу, бива све већи. 

Дешавања попут позивања или непозивања појединих играча, смене селектора, промене капитена, редефинисања формације су моменти које је неопходно аргументовано образложити. 

Ипак, стиче се утисак, на позицијама нема особа спремних на експликацију својих поступака, иако је свима, па и њима, јасно да је фудбал најважнија споредна ствар на свету. У Србији и далеко више од тога.

Нови Бане?

О случају "Муслин" је већ било речи. Представа за широку јавност, прожета емоцијама, личним доживљајима и одсуством представе о реалности је настављена и изјавом бившег селектора за, симптоматично, руске медије. 

Разлози за именовање његовог дотадашњег доцимера на клупи српске репрезентације за легитимног наследника нису до краја јасни, али у таквој одлуци ФСС има много смисла, узевши у обзир да јаз у ставовима између човека који је освојио квалификациону групу и челника Савеза. 

Јасно је и да би давање толиког поверења особи која није прошла кроз целу причу могло да ствари врати на нулу, а времена за упознавање, де факто, нема, као и да Младен Крстајић, бар према понашању које је демонстрирао током своје играчке каријере, има карактер и став који могу да наставе започето. 

Дуели против Чилеа и Боливије, последње припремне утакмице пред пут у Русију, показали су нам да некадашњи репрезентативац, стамени штопер, ментор млађима у фудбалској игри, вишеслојна личност ван терена, уме да примети и реагује на кључне моменте. 

Свој први велики ваниграчки посао почео је веома непопуларном мером. Рационалних разлога је можда и било за покушај елимисања Бранислава Ивановића из стартне поставе, али не и за помпезно представљање Александра Коларова као носиоца српске заставице при првом изласку на травнати тепих.

Као централни дефанзивац Ивановић је умео да одигра испод граница свог реномеа и квалитета, али је сасвим јасно да су његови квалитети, занемаривши све мане, неопходни овој генерацији. 

Уз Владимира Стојковића, он је основа целог нашег актуелног репрезентативног фудбала још од 2004. године када су били део младе селекције тадашње СЦГ која је у финалу поражена од Италије, предвођене Данијелеом де Росијем и Албертом Ђилардином. 

Велику радост фудбалској и националистичкој јавности Бане је претходно донео поготком за победу над Хрватском, 240 секунди пре последњег судијског звиждука. Играо је десног бека, позицију за коју је школован и на којој може да да највећи допринос, како тада тако и сада. 

Дефицит на штоперским позицијама је годинама за српске селекторе био велики проблем, па је репозиционирање била нужност која се временом устврдила као трајна појава, а Ивановић се у тој ситуацији нашао као највећа жртва. 

Одузимање траке и враћање на основно радно место би могло селекцији Србије да донесе једног потпуно новог играча, практично рестартованог на фабричка подешавања, лишеног одговорности веће од оне коју може стварно да поднесе и, на крају крајева и најважније, додатни квалитет у игри.

Ивановић је показао спектакуларну вољу, жељу, али и спортски безобразлук и свест о својим могућностима у дуелу против Боливије. 

Узимајући у обзир карактеристике наших противника у Русији сасвим је јасно да дилеме о стартеру на дефанзивној позицији најближној десној аут линији не постоје. 

Томе у прилог иду и партије Николе Миленковића, дечака који је прерано напустио српски клупски фудбал, али је за нашу националну селекцију срећа у несрећи да се то догодило јер је и прерастао игру на српским ливадама. 

За сваког љубитеља фудбала је дивно видети да момак из београдског насеља Беле воде и на највећој сцени може да одигра у маниру који је приказивао у дресу Партизана, још од свог првог појављивања у сениорском саставу, под вођством Ивана Томића. 

У Душка Тошића и Коларова, бар према њиховом статусу, не би требало сумњати, али треба имати у виду да су њихове фудбалске представе често узроковане нивоом концентрације и инспирације, док шансу, са правом, очекује и Урош Спајић, дефанзивац потенцијално блиставе будућности, који је био у дебелој сенци у Муслиновој ери.

Веза са везом

Случај "СМС-Муслин-Кежман-ФСС" је у једном моменту одузео део медијског и јавног простора дневнополитичким и парапсихолошким причама које окупирају српско бирачко тело, а прича око судбине Сергеја Милинковић-Савића настављена је кроз наслове са много цифара. 

Сасвим је јасно да фудбалер са комбинацијом таквих фудбалских карактеристика, са дефинисаним карактером и начином понашања на терену мора да има место бар на списку, а у околностима које су пред репрезентацијом Србије и у њеној првој постави на Светском првенству. 

Против Боливије је промовисан у најближег сарадника Немање Матића, потпуно поременог на радно место на које добија плату из касе једног великог Манчестер Јунајтеда, али и Адема Љајића, некада пројектованог наследника Саше Илића у Партизану, и то баш на месту које му је сада Крстајић доделио. 

У јавности се, са разлогом, много питало како у авиону за Москву није било места за Љубомира Фејсу или Немању Гудеља, с обзиром на то да је позиција задњег везног, бар на папиру, попуњена са само три имена - Немање Матића, Луке Миливојевића и Марка Грујића. 

Иако то није пракса са којом је досад био упознат, СМС комотно може да нађе простор да покаже шта све уме на самом центру терена, уз значајнију дефанзивну оријентацију у односу на претходну сезону у Лацију.

У Љајићевом, као и у Ивановићевом случају, као да се ради о враћању на изворно радно место. Иако фудбалер Торина има довољно осећаја да, у ери фудбала који се базира на крилним нападачима, који делују "из бекхенда", буде прилагођен ситуацији, чини се да као централни офанзивни везиста има ширину коју као левокрилни нападач не може да добије. 

Притом, улога Филипа Костића је толико добро искристалисана током квалификационог периода, да не постоји никакав реалан разлог да се он пресели на клупу. Играч таквог профила је веома компатибилан са креативцима какви су Душан Тадић и Љајић, пошто им оставља много простора за играње фудбала. 

За један део јавности је елимисање Мијата Гаћиновића било изненађење, иако су се већ месецима у случају "Муслин" помињала имена двојице момака из Ниша, изданака Партизанове фудбалске школе, Андрији Живковићу и Немањи Радоњићу. 

Попут Миленковића, и они су прерано напустили домаћи фудбал, с тим што се актуелно лево крило Црвене звезде вратило у покушају да докаже свој таленат. Некада често име у рубрикама са ружичастим оквирима се данас помиње у правом светлу, а све захваљујући шанси коју је добио у редовима шампиона Србије. 

Младе Нишлије су тандем које би пожелео сваки српски тренер. Шансу Крстајић није пропустио, пре свега јер својом младошћу, брзином, лакоћом играња фудбала могу да направе свашта, уколико се околности наместе тако да могу да добију прилику, у последњих пола сата меча, када су противничке одбране већ довољно изморене јурењем Тадића, Љајића, Костића...

Како прићи Митровој глави...

Утакмица против Боливије ће остати уписана у историји као прва на којој је Александар Митровић стигао до хет-трика. Момак пореклом из Радинца код Смедерева има само 24 године, а чини се као да за њега знамо већ цео живот, пошто је за веома кратко време толико пута био предмет разноразних прича. 

Блиставе партије из квалификационог периода су означиле да је бивши фудбалер Партизана коначно сазрео за ниво више, што је и демонстрирао спектакуларним партијама за Фулам у Чемпионшипу, под вођством Славише Јокановића. 

Митровићев карактер је такође често био тема, практично од његовог првог појављивања у сениорском тиму црно-белих. Демонстрација ексцентричног понашања талентованог младића је за многе била одбојна и надвијала је огромну сенку над његовим талентом и голгетерским инстиктом. 

Иако се већ неколико сезона налази у фудбалској елити, приче о томе су настављене, па је и Јокановић морао да објашњава како нема проблема са Митровићевим карактером. Можда је требало да објасни и да је важан начин на који се прилази човеку таквог сензибилитета и нивоа "лудости". 

Током квалификација је могло да се примети да је прави пут до главе момка чије име се ори стадионима у "колевци фудбала" умео да нађе и Крстајић. 

Симптоматично је да је Митровић скоро сваки постигнути погодак прославио у загрљају тадашњег помоћника селектора, који је, узећемо само један пример, трасирао пут актуелном дефанзивцу Атлетико Мадрида Стефану Савићу до самог врха европског фудбала.

Ако може, нека буде само фудбал

Турнирски тип такмичења, а то нам је потврдио и легендарни Драган Стојковић, поред играчих захтева и веома јаке карактерне особине. Како год била тумачена, одлука ФСС да уз репрезентацију буду Саша Илић и Дејан Станковић иде у прилог томе. 

Легенде Партизана и Црвене звезде су путовале и у Аустрију, одакле је селекција требало да добије мотивациону ињекцију од многобројне српске дијаспоре, којој је та држава, мање-више, идеално место за окупљање. 

Из изјава после прве утакмице се могло констатовати да подршка није била на очекиваном нивоу, а није постојало ни велико одушевљење одијумом домаће јавности. 

То може да донесе и позитивне последице, један од савета је да се пред највеће испите треба ићи са осећајем да је све већ негативно, па се повољан резултат може призвати и том парапсихолошком методом. 

Наравно, посебан мотив представља и чињеница да се догађај године одржава у Русији, држави која изазива бројне емоције у Србији. Све није могло да прође без политичког контекста, из руку селектора је дрес са бројем 1 добио председник Србије, што је такође наишло на подељене реакције у домаћој јавности. 

Актуелни моменат у српском фудбалу, бар на папиру, одавно није био бољи, вечити ривали су имали блиставе излете у Европи, репрезентација је на Мундијалу, фудбалери из Србије бележе сјајне резултате на клупском нивоу… 

Ипак, црв сумње на све то остављају пређашња искуства са великих такмичења и бројне необјашњене приче. Ваљда их је у овом циклусу било доста, у Русији би се ваљало бавити само фудбалском игром.

Извор: Б92