Анализа: Србија без суштине...!

Које су добре особине провере са Чилеом? Шта није ваљало? Да ли су репрезентативци задржали мир?

Фудбал 05.06.2018 | 23:30 Некад говор тела (по)казује више од резултата. А ако се Младен Крстајић нервозно окрене ка сарадницима, Милану Раставцу и Милану Обрадовићу, притом рашири руке (више пута) и повишеним тоном проговори коју (није за јавност), јасно је да поруке које шаље играчима током утакмице или до њих не допиру (као у случају Андрије Живковића) или немају ефекта (кад се обраћа СергејуМилинковићу Савићу). Отуда је издање из сусрета са Чилеом забрињавајуће без обзира да ли изгубили (као што јесмо, 0:1) или се "храбрили" евентуалним ремијем, јер је и пре и после за нас кобног 88. минута поред имена Србије стајала - нула.

Изостала је суштина, за коју бисмо могли да се "ухватимо" и у данима одбројавања до Мундијала базирамо оптимизам да ћемо у Русији проћи боље. Није било игре. Није било протока лопте. Креације. Темпа. Агресије. Није било ни одговорности, због чега су другопозивци екипе која не путује на завршни турнир лако оголили мане нашег тима и селектору поставили задатак да их убрзано решава. А једино што Младен Крстајић нема на располагању је време.

У изјавама после меча у Грацу већина репрезентативаца говорила је како "нема потребе паничити" и "боље што смо изгубили сад него на Мундијалу". Нико није био самокритичан, нити се запитао да ли је баш неко од њих појединачно допринео лошем утиску и изостанку финог материјала који бисмо могли да експлоатишемо до одласка у Светлогорск. Јер колико год добри били Владимир Стојковић, НиколаМиленковић и Немања Радоњић, а њима уз раме и Лука Миливојевић, забрињавајуће је да учесник Мундијала оптимизам црпи из учинка голмана, дебитанта на штоперском месту и тинејџера коме је ово тек други меч за државни тим. А има фудбалере који на тржишту вреде по десет пута више. Сад, што приказаше мање...? Нек буде да имају право и на слаб дан и да су ово само припреме, поента је да их остатак екипе није пратио.

На пример, Антонио Рукавина ни мегафоном не би могао да дозове Андрију Живковића да се врати у одбрану и помогне десном беку да сачува Жуниора Фернандеса. Или оно кад Александар Митровићпрелази 50 метара не би ли од истог Живковића потражио објашњење зашто му се није отворио, а овај га игнорише и неће да га погледа. Илустративна је и сцена у којој Крстајић троши гласне жице објашњавајући Александру Коларову где да стоји како га Сагал не би претрчавао. Још кад се томе дода не баш у пасу сигурни Душко Тошић, јасно је да је Никола Миленковић одскочио у нашој одбрани и подсетио на играча који долази из Серије А. Чврст, одмерен, сигуран. У већем делу меча.

"Због дебија за А тим сам срећан. Због пораза тужан. Нисмо заслужили да изгубимо, имали смо шансе, али их нисмо искористили. Обично следи казна. Морамо да подигнемо главе, окренемо се Боливији, одиграмо што је боље могуће и спремимо се за Светско првенство", порука је популарног Блекија, који је држањем, поставком и интервенцијама показао да стварно важи флоскука како "за њега ради време".

Не и за друге.

Један од видљивијих проблема нашег тима био је изостанак "уласка у игру". Тренутно вапимо за фудбалером какав је некад био баш Младен Крстајић, способног да прими лопту испред свог казненог простора, изнесе је без панике до центра игралишта (није то још ни Миленковић, али може да буде) и онда разори везни ред ривала пасом у дубину, који би креативцима - такав је, ваљда, АдемЉајић - омогућио да створи шансу нападачу. Можда таквог добјемо кад се Бранислав Ивановићопорави од повреде и можда, али само можда, у том случају Владимир Стојковић због искуства Зенитовог штопера не би имао посла као у понедељак вече кад нас је спасавао. По навици.

Мада, није ни он свемогућ.

"Није добро кад се прими гол. Поготово не у завршници. А тек не на Мундијалу, где ће се сваки погодак и сваки бод рачунати. Боље што се пораз десио током припрема него у Русији. Опустили смо се пред крај, а то не сме да се ради. Порадићемо са селектором на детаљима. Требало би да држимо све конце у рукама до последњег звиждука. Не брине ме ништа. Бићемо бољи против Боливије и ухватићемо залет за Костарику. Надам се да ће врхунац моје форме бити у на Светском првенству", уверава Стојковић, који је опет брани сјајно.

Ако се цео меч са Чиелом третира као контролни, према тврдњама из стручног штаба наше репрезентације "без резултатског императива, са задатком да видимо неке принципе у игри", тешко је отети се утиску да су баш ти модели изостали. Да није било садржаја који би напунио очи. Без обзира на то ко је чинио првих 11 или ко је играо у другом полувремену. Није било печата. Чак ни код НемањеРадоњића. Јесте био активан у игри, међутим, једну од три шансе могао је да искористи, јер је то детаљ који раздваја талента од аса. Није му замерити, поготово што се минулих дана на његов рачун срушила планина критика како је, говорили су неки, "неоправдано позван", а заправо је био освежење и један од бољих на терену, наговестивши, попут Миленковића, да израста у потенцијално тајно оружје Крстајића у Русији.

Суштина је да вихорног и фудбала жељног Радоњића није имао ко да га прати и да од НемањеМатића и Сергеја Милинковића Савића нисмо видели потезе каквим одушевљавају навијаче Манчестер јунајтеда и Лација. Уместо тога смо се уверили да српске новинаре третирају другачије него енглеске и италијанске. Тамо не смеју да одбију изјаву, док би овде, за почетак, први могао да објасни - не нама, него јавности - како је засметао Стојковићу пре гола Чилеа, а други зашто подлеће под лопту на средини терена и како је могуће да не искористи зицер пред крај утакмице из ситуације у којој се надавао голова у Серији А. Забога, толико смо га чекали.

Опште мишљење је да смо се овом утакмицом вратили у март, са задатком да поново градимо стубове. Игре и понашања. Поготово што и сами репрезентативци истичу "атмосфера је 50 одсто успеха", али се и амбијент гради на темељима суштине. Не мора да буде оличен у броју на семафору, али мора у прљавом шортсу и знојем натопљеном дресу. Нико им ништа не би пребацио да су били агресивнији, да су испољили страст попут Чилеанаца, да су извели више од две смислене акције, спремили шансу Митровићу... Овако, издање у Грацу је неодољиво подсетило на Србију из Торина кад нас је Мароко савладао, а да нисмо личили на себе.

Све би могло да се толерише да је почетак квалификационог пута, а не завршни дани припрема у којима наши ривали из Групе Е делују убедљивије (Костарика тукла Северну Ирску 3.0, Швајцарска одолела Шпанији 1:1, а Бразил био сигуран против Хрватске 2:0).

"Не брину нас добре игре ривала. Могли смо то да и да очекујемо, реч је о врхунским репрезентацијама. Знамо да морамо да радимо све да се добро спремимо", не напушта оптимизам Луку Миливојевића, који док прича оставља утисак човека који ситуацију држи под контролом, као и већину оних на средини терена.

Претпоставићемо да је сталоженост на којој инсистира везиста Кристал Паласа одлика и других репрезентативаца. И да за разлику од навијача - не паниче. Још "само" да то што знају (а, показали су да знају) оцртају на терену. Да спознамо суштину, а не да гледамо селектора како шири руке, јер некад говор тела казује више од резултата.

Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт