Прича: ЦАНДY ЦРУСХ ЛАМПАРД
Вест да је Дерби Каунти довео Френкија Лампарда за новог менаџера – откако се пензионисао, могли смо га гледати само на телевизији, а сада су му тутнули у руке, као први тренерски посао, вазда превелика очекивања навијача Овнова – у исто време је и генијалан и потез очајника.
Фудбал 02.06.2018 | 23:30
Остаће то рекорд вероватно за сва времена: Дерби Каунти је сезону Премијер лиге 2007. на 2008. завршио са 11 бодова, 24 мање од претпоследњег на табели и са само једном победом, извојеваном у далеком септембру против Њукасла. Њихов најбољи стрелац Кени Милер постигао је укупно четири поготка, чак један више од Емануела Виље који је тог лета стигао из Мексика.
Није ни чудо, када погледате тадашњи састав: сем Милера, кикс-голмана Роја Керола и језичара Робија Севиџа, главни играчи били су типови попут Дарена Мура, Едија Луиса или Дина Ликока. (Не, ни ми не знамо зашто, нити шта је с њима било после.)
Дерби Каунти из 2008, то је смехотрес и нуклеарна катастрофа у исто време; то је састав за подсмех, с резултатима који боле и дан-данас: само су код куће губили са 1:6 од Астон Виле и са 0:4 од Рединга и са 0:5 од Вест Хема, а у гостима су им по шест комада давали и Ливерпул и Челси. Ни Били Дејвис, којем није дат никакав превелики новац за појачања, ни Пол Џуел нису могли да раде ништа сем да стоје, тако, као под градоносним облаком, и псују небеса.
Па ипак, па ипак, никада им, ни у једном тренутку, ни на једној утакмици, навијачи нису окренули леђа. Ваљда се због тих бедних резултата не помиње та малецна, некоме небитна фуснота, али на мечевима Дерби Каунтија чак и пошто су негде у јануару и математички постали друголигаши, није било више од хиљаду-две празних столица, и то махом у секторима гостујућих навијача.
Био је то врхунски доказ љубави према клубу који је имао своје велике домаће и европске ноћи – једна од тих ноћи је и велика Вележова ноћ – који је био овенчан с две титуле, а једна беше с печатом Брајана Клафа,пре него што је побегао у Лидс и постао проклет, и који је имао много већу традицију од већине својих такмаца у првенству.
На вечној листи најбољих играча у историји Дерби Каунтија налазе се, рецимо, Игор Штимац – кажу да ни у једном пабу у широј околини Дербија и даље не смете да кажете ниједну ружну реч о стаменом Хрвату – легендарни Шкотланђанин Арчи Гемил, вихорни (нажалост, само у Енглеској) миланиста Стефано Еранио, луди Георги Кинкладзе и нестални, али врашки талентовани Пауло Вончоп, али у сезони 2007/08. признање за најбољег није додељено.
Уместо тога, понела га је публика на Прајд парку, они су били једино што је тада ваљало и они су, умногоме, једино што и данас ваља у том граду који живи за фудбал.
Али никада се, испоставиће се, Дерби није опоравио од тих траума.
У наредној деценији, 130 и коју годину стари клуб ће кокетирати и са испадањем у трећи ранг такмичења, мада ће успети да се устабили као члан Чемпионшипа из горњег дома и повремени учесник плеј-офа за попуну Премијер лиге; но увек би се загрцнули на последњој или претпоследњој скалини, а колико им је болно недостајало самопоуздање и амбиција говори и чињеница да им је у два наврата менаџер био Стив Мекларен.
Тај лик баш и није генерал којем бисте поверили деморалисане трупе и поверовали да ће окренути стање на бојном пољу, а два отказа у мање од две године добрано сведоче о лутању; нешто успешнији био је Гари Ровет, али он је овог маја морао да положи штит пред много гладнијим, много храбријим, много харизматичнијим Славишом Јокановићем и његовим Фуламом.
Хаос се брзо претворио у ураган, а Дерби је, као невољена жена, да не употребимо какву тежу реч, прелазио из руке у руку све док на његово чело није дошао нови газда, један од најимућнијих Британаца по имену Мелвин Морис.
Мелвин је један од новопечених богаташа; али није, за разлику од колега с којима се дружи по ложама стадиона, ископао рупу пуну нафте нити му је какав диктатор у аманет и на прање оставио заосталу милијардицу из државног буџета. Сер Мел је самоуки лик који је на време зајахао интернет талас, направивши прво некакав сајт за дејтинг – зар нисмо сви толико усамљени? – а потом уложивши у ону помаму звану Цандy Црусх Сага. Само што му се никако није дало да сложи шарени пазл како треба...
... Све, можда, до ових дана.
Са играчима који ускачу у тренерске воде никад се не зна: на сваког Зинедина Зидана долази по шака Гарија Невила, на сваког Антонија Контеа туце Ђанфранка Золе; на сваког Славишу Јокановића један ПолИнс или Тони Адамс, и често вам никакво лидерство које сте исказивали на терену и поштовање које су вам указивали и саиграчи и противници и судије (а то је несумњиво случај са Лампардом) неће бити никаква гаранција да ће се то пренети у свлачионицу.
Заправо, можда је тим промућурним, гласним, капитенским типовима с визијом још теже, пошто се превише често ослањају на свој глас и мотивисање, а премало на тактичку поткованост. А једно без другог не бива...
Но јасно је како размишља акутно рањени Дерби Каунти: Франк Лампард дефинитивно јесте тренерска мачка у џаку, али је то мачка која је, док се кочоперила по зеленом терену, привлачила – океј, и заслуживала – сву срећу овога света.
У доба када се Дерби Каунти батргао у Чемпионшипу, Лампард је званично био други играч планете, понајвише захваљујући првој сезони Жозеа Муриња на Стамфорду; у оној сезони у којој ће његови нови послодавци поставити неславан рекорд Премијер лиге, можда ће изгубити финале Лиге шампиона, али ће јој до'акати нешто касније, потврдивши свој статус једног од четворице најбољих везиста Енглеске у 21. веку.
(Сколс, Бекам и Џерард комплетирају средину терена никада неиспуњене “Златне генерације” Енглеске, мада нису увек сви могли ни умели заједно, а посебно нису могли Џерард и Лампард. И занимљиво је, ето, што су баш Стиви и Френки, некада љути ривали, истог лета одлучили да испробају своју срећу у новој професији.)
За ову причу симболично, у сезони у којој је Дерби Каунти укупно постигао 20 голова, Френк Лампард је – иако га је баш тада дуго мучила повреда – дао половину тога само у првенству. А од тих десет комада, четири су била када је обезглављени Дерби стигао у Лондон.
Пенал, па шут из петерца, па оно његово с двадесет метара, у сам спој стативе и бусена, па на крају још и левом ногом; ако постоји савршени хет-трик, мора постојати и савршени покер, а ово је било баш баш близу.
Није он био једини џелат Дербија, јер су те сезоне “Овнови” били баш за клање, где год су се појавили, али ту ноћ су дуго памтили; мора да је се ових дана присетио и Лампард, иако је то тек успутна анегдота у каријери у којој је сакупио три титуле првака, четири ФА купа, један велики и један онај нешто мањи европски трофеј.
Дерби је, после дуго лутања, кренуо стазом којом се све чешће иде, коју је ове године кушао и Депортиво, када је у Коруњу стигао Кларенс Седорф, а наредне Ренџерс: с једне стране, привући ће публицитет и вратити на стадион оне навијаче којима је преко главе пораза и патње, с друге, опет, бациће рефлектор право у очи менаџерском натуршчику, мада знамо да Лампард није много хајао за притисак за играчких дана.
Не фали му радне етике, не недостаје му посвећености, сигурно не ни здраве памети (Лампард би, да жели, могао да буде члан Менсе), чак се и ужелео фудбала – првих годину и по после пензионисања, причао је, није желео да види лопту ни на дечјем игралишту, и тек када је кренуо у тренерску школу, понжово се заљубио у игру – али све оно што је досад у животу урадио, то ће бити само коментаторска опаска током предуге наредне сезоне у Чемпионшипу.
А у ту лигу, подсетимо, стижу и Стоук и Свонси и Вест Бромвич, уз баксузну Астон Вилу, уз нови Блекберн, уз поново амбициозни Мидлсбро, уз успаване гиганте као што су Нотингем и Лидс...
Хоће ли, као у популарној игрици која је од власника Дерби Каунтија направила човека тешког милијарде, Лампард успети да од свог тог шаренила направи нешто што ће, макар на тренутак, донети задовољство навијачима?
Или ће све, како је то углавном случај са игрицама које нико не схвата. озбиљно, бити само шарена лажа и губљење времена?
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар