Прича: Звездина константа...!

И када му статистичка колона са поенима није била пуна, он је и даље Звезди пружао добре ствари на паркету. Није ни чудо што постоји школа мишљења да је "прави човек у погрешно време".

Кошарка 30.05.2018 | 08:30 Почетак полуфиналне серије плеј-офа Суперлиге Србије донео је убедљиву игру Црвене звезде против нервозног и повредама ослабљеног Партизана, страшно полувреме Тејлора Рочестија и игру која браниоцу титуле даје право да се нада завршетку комплетног посла већ у среду увече. 

Осим шутерске клинике Тејлора Рочестија и његових 20 поена у првом полувремену, који су Црвеној звезди трасирали пут ка тријумфу, игру црвено-белих обележио је и Ален Омић. Словеначки центар водио је рововску борбу против Ђока Шалића и Ђорђа Гагића у обе фазе игре, а из истих изашао је као суверени победник. На крају је скупио петнаест поена, шест ухваћених лопти, две асистенције, блокаду и чак седам изнуђених фаулова и уз Рочестија био прво име на уснама малобројних навијача који су прошле вечери били на трибинама дворане Александар Николић. Много више од чисте статистике, Омић је оставио прилично јак утисак својим понашањем на терену. Ставом да је рекет његов и да кроз исти нема лаког пролаза на кош. 

„Мотивацију мораш да имаш увек када играш дерби. Нисам, искрено, гледао колико је навијача на трибинама, чуо сам само да су све време били уз нас, од првог до последњег минута и знам да су најбољи у Европи и да ће увек бити уз нас. То што није била баш пуна хала? И до тога ће доћи“, рекао је Омић после утакмице.

То се можда и најбоље видело на самом улазу у завршницу меча, у тренутку када је Црвена звезда водила са убедљивих 74:58. Ђорђе Гагић је кренуо на закуцавање, али га је спремно дочекао Омић који је с доста ауторитета спречио ривала да испуни зацртани циљ. Ухватио је лопту и од Гагића извукао још и фаул за касније реализована два слободна бацања, после чега је терен напустио уз велике аплаузе задовољне публике. Пре овог тренутка на терену је провео пуних шест минута у којима је имао два снажна закуцавања на асистенције Филипа Човића и Тејлора Рочестија, а онда донедавном плејмејкеру ФМП узвратио услугу и проиграо га за акцију која је завршена тројком.

„Не бих говорио само о себи, узећу целу екипу. Полако се пењемо, идемо ка правој форми. То што ја играм добро је заслуга моје екипе. Они су уз мене, они ме подржавају у свему и хвала им на томе. Битно је само да ми као тим играмо добро. Није било ничег личног у дуелима које сам имао. То је можда тако заличило са стране, али све је у реду“, напомиње Словенац.

Пре те, шестоминутне секвенце, иза себе је оставио још 22 минута у којима се озбиљно порвао с противничким играчима, због чега је било и одређених чарки баш са Гагићем, а у моментима пре него што је отишао на заслужени одмор видело се на његовом лицу да га је умор сустигао.

Провео је највише минута на терену, једино је још Рочести имао преко 23 минута на паркету. Разлог томе налази се у лошој форми Матијаса Лесора, око кога лебди вео мистерије - о чему је и Миленко Топић говорио после утакмице - али и чињенице да Никола Јовановић и даље није заслужио довољно поверења стручног штаба да би добио већи простор за игру у важнијим утакмицама.

Ипак, Омићева добра игра није новост. Ни за Црвену звезду, ни за њене навијаче. Односно, бар онај део који није марио за национална и верска обележја, нити прошлост Омићеве породице и пожелео да пређе некакву замишљену границу коме треба дати подршку, а коме не, и погледала шта то Словенац босанскохерцеговачких корена има да понуди.

Већ на дебију против Олимпијакоса - само шест дана пошто је потписао уговор - када га је тврдо језгро навијача дочекало уз увреде и поруку да мора да оде, показао је да од њега може да донесе оно што је Звезди у том тренутку недостајало: присуство класичног центра у рекету и стабилност у том сегменту игре. Потрошио је целог себе у лимитираној минутажи и натерао већински део навијача да му с великим одушевљењем аплаудира и поздрави као велико појачање.

Како је сезона одмицала, тако је постајао све бољи. И даље се памти његова игра против Реала у Београду, када је поставио нове личне рекорде у Евролиги - 25 поена, 30 индексних поена, пет дефанзивних скокова, 25 одиграних минута. Али тада је Лука Дончић сународнику покварио утакмицу из снова оним хицем који је одлучио меч. Одиграо је одличну серију против Морнара, а у хаотичном финалу АБА лиге против Будућности био Звездин најбољи играч и једини који је заслужио велике похвале. Кључни играч победе у другој утакмици, одмах после оног шокантног пораза на старту борбе за титулу. Показао је и тада снажну емоцију, терао саиграче да буду бољи, покушао да их тргне и повуче ка трофеју, али летаргија у тиму једноставна је била превелика. Био је најбољи и против Златибора, Тамиша, Борца, Вршца у четвртфиналу (други меч)... Практично у целој Суперлиги, где је Звезда дуго изгледала као разбијена група грађана...

Не треба подсећати и да је прошао кроз незахвалан период прилагођавања на нову средину, клуб, притисак (резултата и јавности) - све то усред сезоне. У Звездину игру унео елемент „игре доле“, присуство нападачке претње у рекету и нешто ван филозофије шутирања чим се нађе слободан простор. Донео је квалитет у сегменту који је дотад постојао само кроз нека индивидуана решења Милка Бјелице и оне акробатске потезе и скокове Матијаса Лесора. Игру класичног центра млади Француз није имао. Додуше,Омић се јесте уклопио у Звездино одбрамбено сивило са искакањем код пик'н'рол ситуација и знао је да утроши превише енергије у ситуације које нису биле довољно добре, ни јасно изграђене. Али кроз какав је период пролазила Звезда последњих месеци, вреди закључити да је једина константа клуба с Малог Калемегдана од доласка. Док је свима форма ишла силазном путањом, он је растао и ишао према бољим играма. Чак и када му колона са убаченим поенима није била задивљујућа, он је екипи дао оно што је требало у енергетском и физичком аспекту. Тако је полако, готово неприметно, од Лесорове замене постао први центар, а сада и практично једина легитимна опција на месту класичног центра. 

То је показао и против Партизана. Снажну емоцију, велику енергију и жељу да се надмеће против сваког противника, евролигашког, регионалног или суперлигашког квалитета. 

„Када изађемо кроз тунел, заборављамо све - и победу и резултат. Знамо колико су дербији важни и треба ову утакмицу заборавити. Победили јесмо, али треба да размишљамо само о среди“.

Био најбољи или не, он свој посао одради најбоље што зна. Није ни чудо што постоји школа мишљења да је „прави човек у погрешно време“...

Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт