Прича: Знате ли како је Славиша Јокановић постао тренер?

Случајно. . . ! Улога Гордана Петрића и Ивана Томића, сусрет са Толетом у Суботици, Бата Ђора и Пикси у Македонији. . .

Фудбал 28.05.2018 | 23:50 Дочекала је Србија првог тренера у Премијер лиги. Успео је Славиша Јокановић други пут у каријери, али ће тек од августа седети тамо где и заслужује и где би био 2015. да га челници Вотфорда нису мимо здраве логике сменили иако их је увео у виши ранг и убацио милионе у касу.

Наш стручњак је ове суботе наставио ниску успеха, пошто у колекцији има две дупле круне са Партизаном (2008, 2009), титулу са тајландаским Маутонгом (2012) и две промоције са екипама из Чемпионшипа, после Стршљенова са Викариџ роуда успео је и Фулам да врати у елитни ранг, а себе позиционира као човека о коме се прича у суперлативима. Не само у Лондону.

Мало је недостајало да све побројано уопште не постоји, да Јокан остане на маргинама, да се бави неким другим послом!? Срећом, није. Шира јавност је, можда, заборавила како је некадашњи репрезентативац Југославије постао тренер.

Да освежимо памћење.

На коктелу са Топмиславом Караџићем 21. децембра 2007.

Пред крај 2007, кад је Мирослав Ђукић прихватио предлог Звездана Терзића и постао селектор Србије, кренули су руководиоци Партизана у потрагу за његовим наследником и, поштено је рећи, Славиша Јокановић им уопште није био у видокругу. Предлог тадашњег спортског директора Ивана Томића био је Владимир Вермезовић. Добро упознат шта може и како је у истој сезони довео Парни ваљак до титуле без пораза и осмине финала Лиге Европе, Томић је желео Вермезов повратак и са њим начелно договорио сарадњу, међутим... У дану кад је објављена информација да ће Владмир Вермезовићпреузети црно-беле осванули су на паркингу испред стадиона графити против њега, Гробари су јасно ставили до знања да им се такав избор не допада, а пошто је клубу у том тренутку најмање било потребно замерање са трибином (водио на полусезони, са шест бодова више у односу на Црвену звезду) реализација идеје је стопирана.

Председник Томислав Караџић и тандем младих функционера нашли су се у тешкој ситуацији. Чак се помињало да баш Толе агитује за некадашњег селектора Илију Петковића. Навијачи нису били ни за њега. Време је почело да цури, ваљало је што пре решити питање новог шефа струке и он се, изненада, указао на традиционалном коктелу уприличеном у Спортском центру „Земунело“ 21. децембра, кад Партизан редовно испраћа сезону. На тај скуп право из Мадрида долетео је - Славиша Јокановић. Била му је намењена функција амбасадора Партизана (односи са фудбалским организацијама и клубовима у земљи и иностранству). Руку на срце, протоколарно место. А онда је Петрићу и Томићусинула идеја:

„Чекај, зашто он не био био тренер?“

То су предочили Толету Караџићу, први човек клуба се сагласио и први наредни задатак био је да се Јокановић убеди да прихвати понуду. Његов кум, Гордан Петрић позвао га је на необавезну вечеру после поменутог коктела и на њој га информисао о жељи клуба да седне на клупу. Како су касније сва тројица причали, Славиша у први мах није био заинтересован, правдао се породичним обавезама у Мадриду и речима како за тако нешто још није време, али га је копкало да се опроба, јер је и сам причао да има тренерски ген. А онда, реч по реч, миц по миц, Петрић и Томић су „сломили“ некадашњег протимца Војводине, Партизана, Овиједа и Тенерифа. Те вечери изговорено је битно ДА.

О исходу преговора информисан је и Караџић.

„Обавили смо разговоре са Јокановићем и он је тражио један дан да размисли. Јуче је дошао код мене у Суботицу и пристао да у наредном периоду буде тренер Партизана, тако да је то питање скинуто са дневног реда. Његов помоћник биће Горан Стевановић“, изјавио је Томислав Караџич.

Ни његове речи нису биле довољне да Славиша Јокановић глатко прође код остатка Управног одбора. Тадашњи потпредседници Бојан Радовановић, Расим Љајић и Драган Ђурић - који ће наследити Томислава Караџића у фотељи првог човека клуба - јавно су се супротставили избору Јокановића и уверавали да су заобиђени у преговорима. У медијским изјавама говорили су како „такав кандидатнема искуства“, „то би било као да почетнику дате да пилотира“ и „зашто нисмо консултовани?“. Успут замерали на кумовској вези са Петрићем...

Све се дешавало 23. децембра 2007. Наредног јутра, на седници Управног одбора, сви опоментни су једногласно дигли руку и гласали „за“ Славишу Јокановића, у међувремену су се или уверили да је најбољи избор или схватили да нема потребе таласати. Суштински, није им било право, међутим, испоставило се да су преображај ставова или жеља да се не уноси немир били погодак.

За Партизан и за једну, испоставиће се, значајну каријеру.

„Свестан сам одговорности и армије навијача која стоји иза клуба. Задовољан сам што ми је понуда уопште стигла и сигуран сам да сам способан да испуним очекивања људи који су били за опцију да постанем нови тренер Партизана“, причао је тада Јокановић званично, да би после дупле круне, у неформалним разговорима, говорио како је „случајно постао тренер, а намерно шампион“.

То и даље, формално, није значило да може на клупу. Разумљиво, с обзиром да се није ни припремао за тај посао, недостајали су му папири да би могао да води Партизан. Зато је контактиран Милован Ђорић, у то време директор Тренерске школе Фудбалског савеза Србије, предочио је људима у Хумској да Славиша мора да упише курс за стицање ПРОФИ лиценце како би стекао право да буде службено лице на клупи. Све то значило је да хитно мора да постане полазник курса и да се упути на Дојранско језеро у Македонији, где су се одржавала предавања. За катедром, између осталог, Љупко Петровић, Милорад Косановић, Бранко Вукашиновић, Дејан Илић... Друштво у клупама правили су му: Драган Стојковић Пикси, Небојша Вучићевић, Драгољуб Беквалац, Жарко Солдо...

Јасно је куда је то водило. Уследило је повратак у Београд, промоција на стадиону Партизана 28. децмебра, јануарско-фебруарске припреме у турској Анталији. И онда деби 1. марта 2008. Олуја на Маракани. Дословце. Црвена звезда је одувала Партизан у вечитом дербију - 4:2.

Ко је тад могао да претпостави да ће то бити почетак блиставе каријере, вођене заобилазним путем преко Тајланда, Бугарске и Израела, да би процветала тамо где је фудбал и настао. У Енглеској. На том светом стадиону Вембли.

Има ли већег признања?

Извор: моззартспорт