"Ако си први - први си. Ако си други, ништа си!"

Јирген Клоп се сигурно не би сложио са овом легендарном реченицом Била Шенклија. Али, уколико мисли да од овог Ливерпула направи екипу која ће се памтити у историјским оквирима, можда би требало да је понавља сваког дана у свлачионици…

Фудбал 28.05.2018 | 23:30 Без икакве патетике - ова генерација Ливерпула заслужила је да је историја памти, али мало је оних који нису ништа освојили и опет заузимају посебно место у фудбалским енциклопедијама.

То је рецимо репрезентација Бразила из 1982. године која је на Мундијалу играла прелеп фудбал - као и Ливерпул - и није успела да се попне на кров света. Или Кројфова Холандија - два светска првенства раније -1974. године када је Западна Немачка нашла лек за "тотални фудбал".

Било би можда и помало претенциозно ставити у исти кош Ливерпул са овим "ванземаљцима", али за разлику од њих - "редси" имају ту срећу да утисак могу и да поправе већ за неколико месеци, не за читав један мундијалски циклус... Ту је и друга страна медаље: пред Јиргеном Клопом је велики - ОГРОМНИ - задатак да покаже да овогодишња сезона није била само бљесак, него само почетак стварања шампиона, али истовремено и шанса да промени своју и Ливерпулову нову историјску поткатегорију.

Да се памте по томе што су победници!

"Ако си први - први си. Ако си други, ништа си!", говорио је легендарни менаџер Ливерпула Бил Шенкли који је по много чему сличан Клопу, не и по схватању успешности у фудбалу.

Ни Шенкли, који је 15 година водио "редсе", попут Клопа није успео Ливерпулу да донесе пехар Лиге шампиона, али је - баш као Немац - брзо постао миљеник читавог "Енфилда" и свих играча које је водио због пријатне личности, допадљивог карактера или опсесије према овој игри.

Ливерпул се за све ове "сушне године" у домаћим оквирима можда и трансформисао као клуб и заборавио на сурову реченицу Била Шенклија, навијачи су постали задовољни и сезонама у којима се дође надомак било ког трофеја, док је баш њихов синоћни ривал у Кијеву најбољи репрезент екипе која никада неће рећи да је година била успешна ако ниси најбољи у својој земљи, Европи…

Историјски гледано, Ливерпул као вероватно највећи енглески клуб не би могао да буде задовољан четвртим местом у Премијер лиги, рутинским поразом у Лиги шампиона и раним елиминацијама у куповима Енглеске, али ако узмемо у обзир то да 27 година нису били прваци државе и да је последњи важнији трофеј освојен 2006. године - те да су са тимом пуним мана представили Европи свој моћан фудбал - да ли им се сме рећи да су "ништа",како је то Бил Шенкли знао да понови када се не подигне трофеј?

Заправо - то и не би била лоша идеја!

Можда је баш то реченица коју би Јирген Клоп требало да искористи, само у некој блажој и "фудбалски коректнијој" форми, у наредним састанцима са својим фудбалерима који јесу ове сезоне достигли максимум својих могућности, али нису Ливерпула - оног Ливерпула.

Јирген Клоп у Ливерпул и није дошао да доведе клуб до финала Лиге шампиона и до четвртог места него до трофеја, а ово у том случају не сме да буде резултат за аплауз, него за наук.

То значи и да ће Јирген Клоп морати да се "трансформише као менаџер", пошто је много пута у интервјуима истицао да му је најважнији начин на који његова екипа игра, те да су играчи срећни, а не "пуко" освајање трофеја што на тренутке зна да и зазвучи као изговор за "неуспехе" и као нешто што никоме сем циницима није важно.

"Мислим да у Енглеској већина људи мисли да је најважније победити меч. Начин на који ћете то урадити? Није им битно… Ја то не могу да кажем. Ја желим да побеђујем, али да побеђујем на мој начин - желим да то буде на активан начин, не желим да моја екипа буде пасивна и зависи од квалитета другог тима", рекао је Клоп у недавном интервјуу за "Мирор" пред меч са Реал Мадридом поново одбивши да прилагоди игру свог тима најдоминантнијој сили Евопе - Реал Мадриду.

Један од најпогрешнијих утисака финала Лиге шампиона могао би да буде да је Ливерпул изгубио "само због голмана" - што је статистички донекле тачно јер је примио два "кикс гола" - но, Клопов тим био је далеко у готово сваком аспекту од Зиданове машинерије.

Посебно је то било изражено након повреде Мохамеда Салаха када је екипа потпуно пала играчки (пре његовог изласка 9 шутева, после до полувремена - 0 и само једно тачно додавање у нападачкој трећини терена) доминацијом средњих везних фудбалера који су надтрчали и надмашили Ливерпулове у дистрибуцији лопте,али и психички где су фудбалери Ливерпула изгледали као већ поражени тим, чак ни на Клоповом лицу није било препознатљивог оптимизма.

Са друге стране гледали смо Реал који је Данија Карвахала испратио у сузама (додуше ни приближно важно за игру тима као што је то Салах у Ливерпулу), али наставио само са једним фокусом - ставити обе руке на трофеј Лиге шампиона.

И није само ни до фокуса - него ни до начина на који су измене направиле разлику...

Стога је помало и симпатична идеја портала "Гол" да направи најбољих комбинованих 11 од играча два тима, при чему су уврстили чак шесторицу играча Ливерпула, што је оправдано изазвало подсмех код навијача... Мадридских, највише.

Тешко да је Ливерпул ове сезоне на "играчки квалитет" направио овакве успехе и помало је чудно да играчи које је Зидан изводио на терен од првог минута у претходна три финала Лиге шампиона - а користио је само дванаесторицу - у поређењу "један на један", бар према мишљењу овог портала - у том смислу губе од Ливерпула.

Али, чак и да је 6:5 за Ливерпул, колико је за Реал ако меримо измене?

У најгорем случају 12:6 и управо та дугачка клупа је однела превагу на крају када је Гарет Бејл ушао са клупе док је Јирген Клоп у најбољем случају у врх напада могао да пошаље Адама Лалану или Доминика Соланкеа.

Браниће и овога пута Јирген Клоп своје играче од злурадих коментара да нису довољно добри и да нису криви, али би можда могао, зарад добра Ливерпула, да буде и суровији према некима од њих и да не инсистира на томе да је могуће да толико напредују у својој игри и да на концу буду на нивоу својих кијевских ривала - то је за сањаре - него да "шенклијевски" мало и подвикне, не дозволи да себе убеде да је ово био циљ...

У супротном то нису играчи који карактером, вероватно ни играчки, не могу да досегну висине о којима сањају навијачима Ливерпула.

На крају крајева и Реал је ове три титуле највише "узео" на индивидуални квалитет...

Извор: мондо.рс