Прича: Дон Карло на Сан Паолу - као да је било некад...

Да ли би било веће симболике него да човек који је пре равно тридесет година на терену, једног претоплог мајског дана, очи у очи с Марадоном, оставио Наполи без титуле и за то добио овације читавог стадиона, буде човек који ће им је вратити?

Фудбал 24.05.2018 | 00:00 Мислили су да је то добар знак: никад небо није било тако плаво изнад Везува као тог дана. Било је и необично топло, чак и за Напуљ, али врућина никада није сметала јужњацима. Неки новинар ће већ тог јутра приметити да све личи на Мексико Сити, две године раније, када је Марадона додирнуо "богињу".

Дијего је тих дана био поносан и бесан. “Желим пун стадион”, вриштао је у камере. “И нећу, нека вам то буде јасно, нећу да видим ниједну Миланову заставу на нашем Сан Паолу”.

Легенда каже да се макар хиљаду храбрих момака окупило претходног дана код Дуома и возом кренуло на југ. На снимцима који се могу видети, ипак, нема их, као да се и режија уплашила од Аргентинца; та група Росонера касније ће управо зато у препричавањима и зорњи моћи да буде још већа. Они су били ту када је (поново) рођен велики Милан. Они су били ту када је Саки створио империју, тамо где се нико не би усудио то да учини.

А све је то из најбоље позиције, ту око центра терена, посматрао човек који ће, мада то у том тренутку још не зна, постати његов најпреданији ученик.

Звао се Карло Анчелоти и претходног лета је, на Аригово инсистирање, дошао из Роме да му буде ађутант на терену.

Био је 1. мај Анно Домини 1988, и клипови и новински извештаји из тог времена – овај из “Ла Републике”, датум је 3. мај, почиње овако: “Град се поново пробудио обучен у црвено-црно. После журке, узбуђења и рингишпила, долази задовољство коментарисања хладне главе, та мешавина вере и рационалности...” – терају вас да пожелите да сте били тамо, на стадиону који је заглушујући од буке, конфета, трака, кореографије.

Терају вас, баш као и главни протагонисти, да пожелите да сте рођени много раније.

Био је то први пут у последњих двадесетак и једини пут у наредних двадесет да је директан дуел одлучивао о титули.

Укратко, ако ишта у овом приповедању може да буде кратко, званични шампион Наполи и главни претендент Милан тукли су се за “Скудето”, Наполитанци су ненадано почели да посрћу и од +4 (за победу су се, наравно, добијала два бода) предност се истопила на само +1 када је у 16 часова – такав је термин био, а само сат раније не би се ни могло играти од врелине – арбитар Розарио Ло Бело први пут дунуо у пиштаљку.

Отавио Бјанки поставио је замку, Наполију је био довољан бод да остане чврсто на курсу за одбрану титуле.

Али Саки, и то је прва лекција коју ће Карло Анчелоти понети из тог дана и коју никада неће заборавити, Саки се дрзнуо да нападне, као и увек када би било најтеже.

Нису га због тога волели, био је негација онога чиме се нација поносила: градитељи кавеза и даље су се ценили много више од архитеката с напредним идејама и неким другачијим шестарима и угломерима, посебно ако је реч о неком типу који никада није озбиљно играо фудбал, који је у каријери водио само Парму – Силвио Берлускони ће га видети када надигра његов много скупљи тим у Купу Италије – и који је дошао да уздрма и промени систем. Пресингом, нападом, поседом лопте, жељом, атлетицизмом, па и лепотом, што је у земљи ренесансе било скоро бласфемично.

Заволеће га тек касније, и то је била друга лекција коју ће Карло Анчелоти понети из тог дана и коју никада неће заборавити, Саки се није плашио да се мења, чак и када би му забранили да мења, као и увек када би било најтеже.

Бјанки је у последњем тренутку промешао карте, одредио је Брусколотија да малтретира Донадонија, наредио Биљардију да туче Гулита, чак је и Нандо де Наполи добио задужење да пази да Паолу Малдинијуслучајно не падне на памет да крене напред.

Ако је код Сакија и било неке стрепње, добро ју је сакрио иза црних “рејбанки”. Дан раније, издиктирао је новинарима почетни састав, толико убеђен у своје момке. “Не морам ни да будем уз терен, они могу да играју напамет”.

Била је то трећа лекција коју ће Карло Анчелоти, један од 11 одабраних тог пакленог дана у Напуљу, понети из тог дана и коју никад неће заборавити, Саки је умео да верује својим играчима.

Гледајмо сада тај меч и правимо се да смо много старији но што јесмо.

Катенаћо је радио само пола сата, новинари у бележници нису имали ништа сем атмосфере, а онда је Еванићушнуо једну лопту напред и тамо је био Пјетро Паоло Вирдис, лењи мајстор са Сардиније.

Говорило се да је он већ сед не од гена и не од старости – тих дана већ је био у четвртој деценији живота – него од чекања, пошто би своје сате на терену трошио углавном не померајући се, сигуран да ће, ако буде довољно непокретан, лопта сама доћи до њега. И углавном је долазила, тај себични мајстор имао је непогрешиви њух за гол, као у 36. минуту на Сан Паолу.

Само лето раније, Саки је хтео да га се реши, али му Берлускони није дао аусвајз, и то ће бити четврта – и последња коју ћемо напоменути, остале нека се саме пишу – лекција коју ће Карло Анчелоти понети из тог дана и коју никада неће заборавити, мада је неће до краја савладати, Ариго је умео да ради и са онима који га нису волели и са онима које није волео, а посебно је умео да ради с напорним газдама.

Да, Марко ван Бастен му је био на клупи, али не зато што је Саки био дефанзиван; тог лета Холанђанин ће дати онај гол Совјетима и полетети да се никада не спусти, но није то била његова сезона, мучио се по доласку из Ајакса, наравно да су ту биле повреде, и углавном је улазио с клупе. Свега 11 одиграних мечева и три поготка у премијерној Серији А.

Изједначио је Марадона, пред сам крај првог полувремена, из слободног ударца који Гали може само да, рекли би коментатори, улепша, и тада Ариго повлачи потез којим се рађа шампионски Милан, скудето што ће их на јесен одвести и у превише магловити Београд.

Донадони остаје у свлачионици, после двадесетак минута Гулит заврће савршено с десне стране и Вирдис се поклања (“Не би нас тог дана зауставило ни пет марадона!”, цитат је његов), Бјанки тек тада уводиЂордана и саставља трозубац који је штампа назвала Ма-Ги-Ца, Марадона, Ђордано, Карека, али Гулит игра као никада, повлачи контру, претрчава све, Биљарди и даље гута ту прашину, гол је већ офарбан у наранџасто, протура лопту до Ван Бастена и 1:3 је на Сан Паолу.

Карека је брзо смањио, али чудо се није догодило тада, него петнаестак минута касније, када Ло Белоозначава крај.

Чули смо толико прича о Наполитанцима и њиховом односу са остатком Италије, знамо шта мисле и шта о њима говоре, зато је ваљда заборављен, лепша је мржња, дуготрајнија је мржња, детаљ с конца тог меча за "скудето".

Читав стадион устао је да се поклони Сакијевим момцима, овације су трајале минутима, било је у том болу много достојанства и обрнуто, а онда је Руд Гулит однекуд добио Наполијев шал и ставио га око врата. Проломиле су се овације. Вероватно су на Сан Паолу тада схватили да ће – макар на две-три године – предати титулу, али ће је макар предати бољем.



Дубоки наклон новим шампионима, иако су до краја остала још два кола, знало се да Милан не може да испусти ту шансу, макар се у циљној равнини чинило да им је понестало даха.

Играће ова два клуба још великих утакмица, већ на јесен, мало после Београда, јужњаци ће се осветити са 4:1, биће и оних 3:0 за домаћина на Сан Сиру у години Наполијевог другог скудета, Марадона ће тада говорити да је Сакијев тим са друге планете, Ариго ће узвратити да у животу и на терену има све, само никад неће имати таквог као што је био Марадона.

Карло Анчелоти био је чудесан играч и сигурно је и тог поподнева у Напуљу морао бити сјајан, мада у новинским извештајима које преврћемо нема превише његовог имена, ваљда и зато што је код Сакија играо нешто повученије него у Роми; нема везе, Карлету је то дало више времена за размишљање и више времена за копирање највећег италијанског тренера осамдесетих и деведесетих.

Поћи ће његовим стопама чак и кад преузме Парму, а онда ће доћи у Милан, баш као и његов учитељ. Ако је Ариго Саки поново направио велики Милан, Карло Анчелоти је направио последњи велики Милан, и не зна се шта је вредније од то двоје.

Све показује да Наполи и даље, и поред још једног сломљеног сна, има амбицију да свргне Јувентус, што може само да радује поклонике јаке Серије А, али то романтицима међу нама даје разлог да нам заигра срце.

Да ли би било веће симболике него да човек који је пре равно тридесет година на терену, једног претоплог мајског дана, очи у очи с Марадоном, оставио Наполи без титуле и за то добио овације читавог стадиона, буде човек који ће им је вратити?

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес