Смртне казне за жене ИСИЛ-оваца

Након година крвавог рата, супруге ИСИЛ-оваца изведене су пред суд - чека их или доживотни затвор или смрт вјешањем.

Свијет 23.05.2018 | 10:48 Францускиња Дјамила Боутоутао шапће новинару: "Не дајте им да ми узму кћер. Платит ћу вам само да јавите мојим родитељима гдје сам. Молим вас, спасите ме". Док држи своју двогодишњу кћер, жали се како јој је живот неподношљив.

"Чека ме смртна или доживотна казна. Нитко ми не говори ништа, ни наш велепосланик, ни људи у затвору", прича она новинару британског Гуардиана.

Дјамила је оптужена да је припадница Исламске државе и сада јој суде у Багдаду због могућих злочина које је починила. Пријети јој казна вјешањем или доживотни затвор. Споменути разговор одиграва се у собици једног од посебних судова успостављених након пропасти калифата гдје Дјамила и још 14 жена, редом из средишње Азије или Турске, чекају одлуку судаца који засједају у сусједној просторији. 

Заједно са супругом и двоје дјеце је доспјела у Ирак 2014. године. Супруг Мохаммед Нассереддине је убијен 2016. у Мосулу, а само годину дана касније је и њен син Абдуллах погинуо. Њу су ухватили Курди на сјеверу Ирака и послали је натраг у Багдад гдје сада чека своје суђење.

И остале жене које с Дјамилом чекају своју пресуду су остале удовице након бруталног рата против терориста Исламске државе гдје је, према неким процјенама, судјеловало око 40.000 иноземних бораца на страни ИСИЛ-а. 

Гуардиан процјењује да је око 1.000 жена ухваћено у рушевинама ослобођених ирачких градова и сада чекају своје суђење у рукама владе и друштва које и даље покушава залијечити ране протеклих година рата. Неке процјене кажу да је више од 800 дјеце смјештено у затвору заједно с њиховим мајкама, а неке ухваћене жене су трудне и тек требају родити. 

Суђења су изнимно ужурбана, а саслушања трају само десетак минута. Све више личи на пријеки суд, поготово након што је више од 40 жена до сад осуђено на смрт. Десеци су осуђени на доживотне затворске казне због злочина почињених тијеком владавине бруталног калифата. 

Посебно се то односи на странце које судови процесуирају учинковитошћу каква се ријетко среће негдје другдје у ирачком правосуђу. Судови сада ужурбано желе завршити с ИСИЛ-ом у нади да ће брзо процесуирање злочина омогућити бржи повратак некој нормалности у друштву. 

Опрост ће бивши припадници ИСИЛ-а тешко добити у Ираку. Вођа једне од најмоћнијих паравојних формација Qаис ал-Кхазали, кад су га питали што би рекао некад моћном Абу Бакру ал-Багхдадију, казао је: "Рекао бих му да није успио. Није био довољно снажан. Био је ништа и остао је ништа".

Мустафа Расхид, продавач аутомобила отворено је рекао што мисли о ухићеним странцима: "Нек' иду кврагу. Не заслужују милост, па чак ни жене". 

У једном поступку 12 мушкараца је осуђено на смрт вјешањем и у такву атмосферу је ушла Захраа Абдел Wахаб ал-Каја, рођена у Таџикистану. Тек је напунила 17 година, а у судницу је ушла с дјететом на рукама. 

"Мама и тата су ме довели у Сирију прије пет година. Удали су ме за неког Турчина, а он је био добар према мени. Ово је његово дијете. Касније смо се населили у Ираку. Мој отац и муж су погинули, а ја сам затворена с мајком и кћери. Желим се вратити кући иако моја домовина није бајна. Дома нисам носила хиџаб, а ИСИЛ ме научио како се покривати и то је добро", прича она.

Иза ње је дошло још жена. Из Турске, из Русије, двије из Киргистана. Сваки пут би суци поставили неколико кратких питања, затим би им рекли да изиђу из просторије. Тужитељ би прочитао кратку изјаву, одвјетник би одрадио своју улогу и тиме би доказни поступак завршио.

Како год било да било, суђења женама откривају и једну кључну разлику. Ирачанкама и Ирачанима је лакше избјећи најстроже казне. Није пуно лакше зато што је јако пуно њих завршило на вјешалима, али нешто лакше јест.

Ирачанима и њиховом правосуђу је отеготна околност то што су странци дошли живјети на територију ИСИЛ-а. Кад купите зракопловну карту, пређете границу и својом вољом сте тамо, онда вас чекају пуно теже казне", изјавио је Белкис Wилле, старији аналитичар Хуман Ригхтс Wатцха (ХРW) за Ирак. 

ХРW већ дуље вријеме упозорава да бранитељи изнимно пасивно бране своје клијенте што доводи до тога да суци не траже необориве доказе од оптужбе. Правда се најчешће дијели по инстинкту, што је потврдио и један дужносник на суду:

"Радим овдје десет година и само једним погледом могу закључити тко је крив".

И док мајке немају никаква права и свих сумњичаво проматрају, правосуђу остаје и велико питање дјеце. "Одраст ће и постати исти као мајке", каже један од чувара док му други контрира и говори да су сва дјеца невина.

Ирак на све начине покушава иза себе оставити крваве походе ИСИЛ-а, али сада су у опасности да понове неке грешке и бруталности ранијих режима.

(Експресс)