Прича: Интеров навијач као српски каплар!

Везаност Интерових навијача је много суптилнија, иде много даље од стомака. Интер је део животне филозофије својих навијача: мера победа, пораза, нада, радовања, туговања, циклуса: зато је навијање за Интер дубоко стварно, као живот!

Фудбал 27.05.2018 | 00:00 Јувентус суверено влада фудбалским тереном у Серији А а навијачи Интера на трибинама. У години када су фудбалери Старе даме поставили нови рекорд, седам узастопних скудета и четири дупле круне заредом, тифози Интера су пробили звучни зид за елитни италијански шампионат од милион гледалаца на властитом терену у једној сезони Серија А. Просек од преко 57.000 гледалаца по мечу је још значајнији ако се има у виду да Интер није освојио ниједан трофеј у последњих седам сезона и да није играо шест година у Лиги шампиона. Верност “плаво-црног” народа се не огледа само на трибинама већ и пред малим екранима. Резултати гледаности редовно стављају у врх табеле утакмице у којима је један од актера Интер.

У последње три године Интерови тифози су убедљиво освојили скудето навијача оставивши далеко иза себе противничке тифозерије. Упркос променљивим резултатима, одсуству победе по неколико месеци током сезоне на Сан Сиру, бројним разочарењима, заљубљеници у боје Неразура остају верни и постојани као српски каплари у Првом светском рату. Интер у Лигу шампиона није вратила игра Спалетијевог тима, често очајна, јалова и предвидива, Интер су на највећу европску позорницу вратили његови навијачи.

Темељ за дуго очекивани повратак у Лигу шампиона није постављен на утакмици са Лацијом на Олимпику, већ на Сан Сиру, када је 70.000 гледалаца, и поред пораза од Сасуола, испратило своје љубимце аплаузима. У Риму је само довршен посао. У последњих 15 година Олимпијски стадион није био ниједном распродат до последњег места. У недељу се то догодило јер је готово половина улазница, око 15.000 на западној и јужној трибини, које су пословично празне, продато поклоницима Неразура.

Хук Неразура са јужне и западне трибине Олимпијског стадиона је пренуо Спалетијеве фудбалере у другом половремену. Њихова жеља се у Коељовском заносу уротила са читавим свемиром да преокрене готово изгубљену утакмицу и још једну грчку трагедију трансформише у сентиментално славље.

Навијачи Интера су посебни у Италији јер за разлику од других пуне стадион и када њиховом тиму не иде добро, и када игра лоше, и када их нервирају поједини фудбалери до лудила, када их срећа напусти, када примају голове у последјем минуту.

Специјални су и јер не воле слепо Интер да не дозвољавају никакву критику. Штавише, нико није тако окрутно критичан према Неразурима као његови навијачи, али то не расхлађује љубав према тиму, напротив, још више је распламсава и обнавља је сваки пут.

Ниједна тифозерија у Италији нема смисао за хумор и аутосарказам као Интерова, баш као што нико не може да се похвали са толико великим бројем познатих личности које навијају за Неразуре. Најпопуларнији италијански интелектуалци, новинари,  певачи, телевизијски водитељи, глумци, спортисти  су верни следбеници “плаво-црних” боја. Од Енрика Ментане, преко водитеља Паола Бонолиса, глумачког трија Алдо, Ђовани и Ђакомо,  шоумена Фјорела, до Васка Росија, Лигабуеа и Валентина Росија.

Интерови навијачи су у просеку и најобразованији у Италији што у доброј мери објашњава због чега и поред великог поста последњих година милански клуб је и даље најгледанији. Везаност Интерових навијача је много суптилнија, иде много даље од стомака. Интер је део животне филозофије својих навијача: мера победа, пораза, нада, радовања, туговања, циклуса: зато је навијање за Интер дубоко стварно, као живот.

Извор: моззартспорт