Прича: Реаловски...
Реал Мадрид је, вреди то посебно истаћи, вероватно и једини клуб који заиста проживео искуство најближе причама за децу. Бајкама!
Кошарка 22.05.2018 | 22:20
Овим речима Пабло Ласо сумирао је утиске новинарима у сали за конференције после више од пола часа излагања, претходно и скоро једночасовних разговора с бројним телевизијским кућама. После свега изговореног Пабло Ласо је од припадника медија који су у ситне сате остали у помоћном објекту Штарк арене добио искрени и топли аплауз честитке.
Пабло Ласо је, баш као и његов тим, прешао игрицу и покорио Европу. Недуго пошто је шпански стручњак испраћен на велико славље које је увелико трајало у Реаловој свлачионици, прочула се једна прилично занимљива констатација.
Од болничке постеље, до звезда.
Тешко да би у мање речи прецизније могла да се опише сезона Краљевског клуба, која је на почетку деловала тако изгубљено после свих траума са повредама, да би била завршена Десимом. Такав заокрет у истој сезони никада досад није виђен. Али, гигант из Мадрида је то урадио. Тежим путем. Онако, Реаловски.
Реал Мадрид је, вреди то посебно истаћи, вероватно и једини клуб који заиста проживео искуство најближе причама за децу. Бајкама.
Серхио Љуљ је био одсутан готово девет месеци због кидања предњих укрштених лигамената десног колена, Огњен Кузмић ју је после само две утакмице у сезони исту завршио због идентичне повреде на левом колену. Густаво Ајон је био одсутан четири месеца због озбиљних проблема са левим раменом.Ентони Рендолф је паузирао преко месец и по дана услед повреде десног стопала и још три седмице због ишчашења рамена. А онда се повредио и вицкасти Факундо Кампацо повредио и није га на терену било преко два месеца због хроничних болова у левом колену, због које је морао на операцију. Није га било у комплетној четвртфиналној серији против Панатинаикоса и на терен се вратио пред Фајнал фор. На све то и Руди Фернандез је био ван строја три седмице због проблема са стопалом. Џефри Тејлор је био одсутан нешто више од две седмице због болова у мишићу, док је Треј Томпкинс морао по хитном поступку назад у Сједињене Америчке Државе због озбиљних проблема у породици.
Лако је бити генерал после борбе и давати велика предвиђања, али тешко је замисливо да би било који други клуб на свету успео оно што је учинио Реал. Многи би, вероватно, бацили пешкир и прихватили реалност каква јесте. Али, не и Реал. Краљевски клуб је био одлучан да своју бајку проживи и бори се за срећан крај.
Из свих набројаних проблема Реал Мадрид је добио највише. Не само европску титулу и прилику да седи на трону наредних годину дана, већ и играча коме се клања цела Европа - Луку Дончића.
Можете да га волите, можете да га мрзе, али просто морате да поштујете оно што је са својих 19 лета урадио златни дечко словеначке кошарке. Објединио је европске титуле у обе конкуренције, постао најкориснији играч Европе, најкориснији играч завршног турнира, члан прве поставе Евролиге и њена млада звезда у успону. Најмлађи играч у историји кошарке коме је тако нешто успело. Оставио је иза себе црèме де ла црèме европске кошарке попут Дражена Петровића (21) и Арвидаса Сабониса (22), Тонија Кукоча (22) иДина Рађу (22) на листи најмлађих МВП сезоне.
Морамо да будемо објективни и признамо да му је признање за најкориснијег играча Фајнал фора поклоњено. Да не схватите погрешно, Лука јесте статистички био најбољи играч Реала, али он је са својих 19 година постао толико добар да му партије на Ф4 у Београду нису биле из репертоара - најбољих. Једноставно, он је већ показао толико бољих и квалитетнијих утакмица, да је сада изгледало као да се није превише намучио. Играо је на моменте прелепу кошарку, али не тако убедљиву као претходних месеци, када је на својим леђима изнео највећи терет. Зато и треба скинути капу.
Према нашем, али и мишљењу многих колега присутних на завршној конференцији, МВП је требало да будеФабијен Козер, момак занимљиве кошаркашке приче. Превише низак у јуниорским данима, да би одједном порастао „као из воде“ и додао чак 20 центиметара и тако дошао до садашње висине.
Не само да је био Реалова жила куцавица кад год је екипи било потребно да је неко покрене. И у финалу, и у полуфиналу. Убацио је 17 поена Фенербахчеу, отворио је Реалову серију тројки поготком преко руке, која је већ у првој четвртини најавила победу. Показао је врхунску игру у трећем кварталу, у свим аспектима. Издржао је сав притисак најбоље одбране Европе (која, опет, није била у свом елементу). Да није промашио она два слободна бацања у финишу - имао би савршену утакмицу. У полуфиналу је фантастично отворио ЦСКА и погодио два јако битна шута, а у тандему са Дончићем потписао је капитулацију московске Армије.
Али, то је само показатељ с колико идеје је Реал играо овај завршни турнир. Колико је тим био спреман да жртвује себе и своје квалитете зарад свеукупног резултата. О томе је говорио и Пабло Ласо. Причао је, на пример, о Серхију Љуљу и његових пет личних грешака, чињеници да је тако нешто направио као прва звезда тима и био спреман да се стави у службу тима како би се зауставио Боби Диксон. Или значају Едија Тавареса, због кога су многи критичари негодовали када је долазио после Кузмићеве повреде, мислећи да није кадар вредан дреса Реала. Постоји та, занимљива прича, коју је касније и Таварес сам потврдио, да са 18 година није знао да игра кошарку, нити да рукује лоптом правилно. Данас је, ето, европски шампион који је овосезонског члана прве петорке Јана Веселог сместио у задњи џеп, а Ахмету Дувериолу и Џејсону Томпсону очитао лекције из уџбеника врсних центара. Причао је Ласо о сваком играчу понаособ, одФелипеа Рејеса који са 38 година и даље игра врхунску кошарку и има довољно снаге да се туче под кошем са млађима и јачима од себе, до Треја Томпкинса који је ове сезоне постао изузетно важан човек ротације и неко ко може да покрије више позиција без проблема. Управо је Томпкинс искористио један одКозерових промашаја (можда и фаулирао Мелија, али ко ће га знати) и убацио кључне поене на крају.
„Морали смо да се адаптирамо условима игре, да прихватимо све проблеме и наставимо да радимо. Нисмо имали другог избора. Менталитет целог тима олакшао нам је посао и било нам је лакше да направимо нешто сензационално. Срце за игру имате или немате, а ја искрено сматрам да га моји играчи имају. Увек су га имали и показали су како игра тим са великим срцем“, сипао је речи хвале поносни Ласо.
Ако говоримо о прекретници сезоне, нема оног ко неће на календару показати дан прве четвртфиналне утакмице Евролиге против Панатинаикоса у Атини и оне бруке коју је Реал претрпео. Признао је то и Ласо, та прва утакмица, та шамарчина од Ника Калатеса и друштва у зеленој опреми, натерала је Реал не да промени игру, већ менталитет.
„Изгледали смо као да смо се онесвестили, а онда нас неко шамара да нас врати у живот. То је Панатинаикос урадио. Замислите како је било мени да гледам све оно на уводу утакмице. Они брзо поведу 10:0, ја узмем тајм-аут. Размишљам шта бих, враћамо се на терен, а они поведу са 20:0. Знате зашто ми је било тешко? Зато што проблем није био у квалитету кошарке, него у менталитету екипе. Када сам успео да убедим тим да то промене, схватио сам да можемо много. Добили смо другу утакмицу и вратили се у Мадрид, где смо добили Љуља и све је било много лакше“.
Главни кривац Реаловог успеха је Пабло Ласо. Човек кога су критичари претерано оспоравали као тренера недовољно доброг за клупу Реала је од доласка у Мадрид узео чак 14 титула у 20 финала, од могућих 28! То је исти број пехара као у 25 година пре Ласовог доласка на клупу. Односно више него у претходне 22 године, када је донето укупно десет титула чак и поред тога што је Реал последњих 15 месеци био без успеха. Од купа у Виторији фебруара прошле године. Две Евролиге, три АЦБ титуле, пет купова, три Суперкупа и један Интерконтинентални пехар. Пример праве стабилности!
Зато и не чуди што је већ одјекнула вест да ће Ласо од Флорентина Переза бити награђен новим, вишегодишњим уговором. Ласо је у 533 утакмице као тренера Реала забележио 410 победа, односно 76,9 одсто успешности.
Упитан да каже да ли је финалну утакмицу добио фенеровски или реаловски, Пабло Ласо је само кратко објаснио квалитете Фенербахчеа, све појединости утакмице које је Реал морао да испуни у обе фазе игре како би победио и онда на крају, онако шмекерски, додао:
„Била је ово реаловска победа“.
Мало коме може да буде жао што је тако. И ако је, вероватно, било више оних који су навијали за нестварни Жалгирис, или Фенербахче због Жељка, Калине, Гудуре, Бате...
Круна се вратила кући.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар