Прича: То је Андрес...
"Сећам се кад су говорили да не можемо да играмо заједно. То је Барселона, увек траје дебата у клубу", писао је Ћави Ернандез у писму које најбоље осликава каква је особа и какав фудбалер Андрес Инијеста.
Фудбал 26.05.2018 | 23:30
Био сам у младом тиму, он је био у групи млађој од наше и неко из клуба ми је рекао: 'Ћави, има доле један деач који ће бити најбољи. С њим је још један момак, Тротеиро, који је као Марио Росас. Андрес ће бити као ти…'
Када сам га видео како игра, рекао сам себи: 'О чему се ради? Овај момак уопште не игра као ја, о чему причају? Другачији је'.
Тај играч је имао више креативности, био је бољи дриблер и могао је да иде широко и центрира. То је било потпуно другачије од мог стила, јер сам тада играо 'четворку', више позиционо као Пеп у своје време или Бускетс сада. Он је могао да игра 'четворку', 'шестицу', чак и 'десетку', а још као млад играч изгледао је као прави газда на терену због начина на који је постављао тело приликом пријема лопте.
Користио је обе ноге, што сада делује као нормална ствар, али је у то време представљало фудбалску револуцију. Могао је да прими лопту десном и одмах левом направи следећи потез. Оно што ме је изненадило највише везано за њега је начин на који је контролисао посед лопте покретима телом, без потребе да уопште додирује лопту.
Гледаш га како игра, то је била представа.
Деловало је као да може да чује твоје мисли, толико природно да уопште не размишља о томе. Андрес је увек играо подигнуте главе, никада није губио лопту.
То је био концепт на ком смо радили са Ђоаном Виљом годинама, али код њега је то било урођено. Често бих помислио: 'Јеботе, четири године је млађи од нас, али има тај урођени таленат'.
Андрес је, за мене, најталентованији шпански фудбалер у историји. Он је спектакуларно талентован. Ако причамо о њему као особи, тек онда је бесмислено - он је за дивљење у сваком смислу. Он је пример, пун је емпатије, тимски играч, победник, лидер на терену и увек, увек тражи лопту.
Нисам сигуран да ли људи схватају шта то значи... Где већина играча не жели лопту, јер је компликована ситуација, Андрес ти је тражи. Обожавао је да добије пас, тамо где би остали рекли: 'Ох, не, само ми је немој додати', Андрес би викао: 'Хајде, дај је, дај ми је одмах сада'.
То је нешто попут благослова за саиграче, то значи бити личност на терену, то значи бити истински предводник. Тих предводник, очигледно, али посебан на много начина.
Био сам додавач лопте цео свој живот, али су ми играчи попут Андреса, Леа и Бусија били преко потребни.
Били су најбољи партнери које сам икада имао.
Увек су ти пружали избор у игри, без обзира на то колико је слика изгледала суморно. Никад нисам знао како, али Андрес се увек појављивао у право време на правом месту. Није било потребе да причамо на терену, није ми говорио где ће бити, једноставно сам знао. Деценију смо провели заједно на терену, разумели смо, није било потребно да причамо.
Заправо, његов говор тела била је најбоља могућа форма комуникације, некада бисмо током саме утакмице гледали и чудили се како ради те ствари, улазио је у немогуће углове и увек успевао да изађе. То није било могуће.
Али, ништа није било немогуће када је он играо фудбал, склањао би се, додавао, убрзавао са скоро савршеним балансом. Био је срећан у средини исто колико и на крилу, предавао је, био је истински учитељ.
Још нешто... Људи су имали ту идеју да Андрес није јак. Говорили су да је премали, крхке грађе, слаб. То није одговарало истини, када се постављао ни најјачи штопери нису могли да дођу до лопте. Био је снажан, веома снажан, погледајте само број утакмица које је одиграо током каријере.
На крају, његов менталитет је био пресудан. Он је био најснажнији у тешким временима, чак и неким ситуацијама о којима људи не знају. Било му је тешко да толико дуго живи одвојен од породице, а ако бисте га сада питали, рекао би вам да је било вредно одрицања.
Андрес је особа која има свог личног анђела чувара, не питајте ме како знам, нити да ли је то могуће, он једноставно има то. Он је као Икер Касиљас. Ми остали просто немамо то, њих двојица имају и зато могу у пресудном тренутку да постигну гол или одбране шут.
Знамо то јер смо живели са Андресом толико дуго у Барселони и репрезентацији Шпаније.
Сећамо се 'Стамфорд бриџа' и Јоханесбурга. Погледајте шта се догодило на том Светском првенству, а ако имате времена требало би да одгледате опет целу утакмицу. Не само онај гол.
Тада ћете схватити шта је Андрес заиста урадио.
Људи ће се питати зашто је баш Андрес постигао онај гол, али то није могао да буде нико други, могао је да буде само неко ко има свог анђела. То је Андрес.
Сећам се и када су говорили да не можемо да играмо заједно. То је Барселона, клуб у ком се увек воде дебате и сматрао сам да је неправедно према њему. Увек сам желео да поред себе имам људе који ме разумеју. Па ја самог себе и свој стил разумем само онда када су око мене играчи који имају технику, не само да буду физички присутни.
Наравно да су снажни играчи важни, али погледајте Андреса, Леа и Бусија. Мрзео сам те дебате у којима су људи говорили да Барси недостају мишићи, о чему ли су само размишљали!?
Нас је Јохан Кројф увек учио да је најважнији мишић у фудбалу мозак.
Обојица смо били веома тихи и зато сам се тако зближио са Андресом, обојица смо волели да ћутимо и изразимо се потезима на терену.
Ако би клуб решио да доведе тројицу нових играча, одлично, показаћу тим сероњама да ћу се борити са њима макар коштали и 250 милиона, доказаћу им да могу да будем играч Барселоне и шта то све значи. Управо то је менталитет са којим је Андрес дошао и показао га као јако млад, то је начин на који се Бускетс борио са Јајом Туреом за место у тиму.
Свако ко не размишља на овај начин неће успети. Постоје две опције: бори се и греби као што смо ми радили или падај у заблуду мислећи да је неправда што никад нећеш добити шансу.
Некад ми се чини да о Андресу Инијести не можете говорити користећи обичне речи, он све што ради ради са таквом лакоћом да помислите да није тешко, на тренутак кажете: 'Па ово могу и ја'. То је лаж, нико не може да уради то као он. Он се преобрази на терену, то је место на ком видите његов прави персоналити, то је његово природно становиште.
Ако није у контакту с лоптом он је несрећан, не могу да се сетим једне велике утакмице у којој није био изврстан. А, притом, никада га нисам видео и чуо да је повисио тон. Никад. Када је приговарао, радио је то са поштовањем, у свађама никада није урлао или псовао, увек је стављао тим испред личних интереса.
То није лако, јер сваки играч има сујету.
Лигу шампиона 2006. је играо повређен, преузео је одговорност и сам тражио да игра као дефанзивни везиста, и у Лисабону и у Милану. Какву је представу само приредио тада! Стигли смо до финала и Рајкард га није уврстио у стартну поставу. Када сам сазнао, причао сам са Пујолом: 'Како то Андрес не игра? Зашто не игра Андрес? Немогуће'. Само ме је погледао и рекао: 'Не знам како…'
Заправо, истина је да нико није разумео и нико не може ни данас да разуме.
Али, када се појавио на терену у другом полувремену све се променило. Довео нас је у ред, направио је разлику заједно са Ларсоном и Етоом. Сигуран сам да је у себи носио незадовољство, али му је прва мисао била како да помогне тиму.
Тај бес му је помогао да буде још бољи, други играчи би можда бацили пешкир, надурили се и повукли, али он није. Није рекао реч, а онда је на терену испричао у којој мери је тренер погрешио.
То је Андрес.
Тек сада када више нисам део елитног фудбала схватам шта је било потребно наступати на највишем нивоу. Сада схватам шта значи престављати Барселону. Када буде отишао и он ће разумети о чему причам. Освојио је све и играо изванредно док је то радио, поштују га сви и диве му се широм света. Одлази на начин на који је заслужио, нико није пронашао ружну ствар да каже о њему.
Ускоро ће и он схватити шта је постигао у каријери и кога је представљао, схватиће и колико пута је доказао другима да греше, схватиће ко је Андрес.
* ово је отворено писмо које је Ћави Ернандез написао после опроштаја дугогодишњег саиграча, Андреса Инијесте *
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар