Прича: Мундијал 1978. године - Аргентина...

Мундијал који је одобрила војна хунта!

Фудбал 23.05.2018 | 23:00 После пораза у надметањима са Чилеом 1962. и Мексиком 1970. године, Аргентини је коначно припала част да организује једно Светско првенство, једанаесто по реду. "Гаучоси" су постали пета репрезентација која је пред својим навијачима освојила најважнији трофеј у фудбалу, али на путу до тог успеха десио се "мали милион" контроверзи, на терену и у далеко већој мери ван њега.

У то време Аргентином је владао крвави, тоталитарни режим генерала Хорхеа Виделе, што је одлуку ФИФА да домаћинство повери тој јужноамеричкој земљи учинило изузетно непопуларном код многих фудбалских организација и појединаца. Над Мундијалом се надвила претња општег бојкота, а ситуација је кулминирала када је председник Организационог одбора СП Омар Актис убијен приликом одласка на сопствену конференцију за новинаре.

Већина квалификованих селекција изразила је страх и бригу за своју безбедност током турнира, али војна хунта је обећала да током Мундијала неће бити насиља и страсти су полако почеле да се смирују. Прича о бојкоту на крају се свела на индивидуалне одлуке Холандјанина Јохана Кројфа и Немца Паула Брајтнера да не путују у Аргентину са својим тимовима.

Франц Бекенбауер такодје није дошао, зато што је раније рекао "збогом" репрезентацији, медјутим, асова није недостајало. Вансеријске партије на овом СП пружили су Перуанац Теофило Кубиљас, Аустријанац Ханс Кранкл, Италијан Паоло Роси, Немац Карлхајнц Румениге, већ доказани Холандјанин Јохан Нескенс, Шкот Кени Далглиш и, изнад свих, домаћи фудбалер Марио Кемпес, једини члан аргентинске селекције који је у то време зарадјивао за хлеб играјући у Европи.

Систем такмичења инсталиран четири године раније у СР Немачкој остао је на снази, тако да су осам најбољих из прве фазе разврстани у нове две групе финалне рунде, чији су се победници пласирали у финале, а другопласирани у разигравање за треће место на свету. За разлику од 1974. године, када је све завршено у најбољем реду, овог пута је резултат Аргентина - Перу 6:0 у последњем колу финалне рунде побудио отворене сумње и зато је ФИФА убрзо донела одлуку да се врати на проверени нокаут систем.

Медју репрезентацијама елиминисаним после прве фазе, велике домете у будућности најавили су Французи, предводјени Мишелом Платинијем (овде нису прошли у конкуренцији Италије и Аргентине), али су већи трагичари ипак испали репрезентативци Шкотске. Њима се тај неуспех десио други пут заредом, а исту судбину доживеће и на наредна три Мундијала!

Популарна "тартан армија" стигла је у Аргентину са великим амбицијама, медјутим, у прва два меча је изгубила од Перуа (1:3) и ремизирала са Ираном (1:1). У сусрету са Холандијом, за пролаз је Шкотима била неопходна победа од три гола разлике и они су били надомак циља када им је омалени Арчи Гемил у 68. минуту донео водјство од 3:1. Медјутим, гол који се чекао, три минута касније је постигла Холандија (Џони Реп) и "лале" су упркос поразу (3:2) отишле даље заједно са првопласираним Перуом.

Фаворити у осталим групама нису имали проблема, изузимајући браниоца трона, СР Немачку, која током читавог првенства није успела да пронадје прави ритам. У последњем колу прве фазе "панцери" су дрхтали до последњег минута дуела са Тунисом (0:0), који је раније против Мексика (3:1) остварио прву мундијалску победу свих времена за афрички континент. Поред Перуанаца, шампиони група постали су Аустрија, Пољска и Италија. "Азури" су у трећем колу нанели Аргентини једини пораз на Мундијалу (1:0, стрелац Роберто Бетега).

Хит финалне рунде била је Холандија, која као да је чекала велике мечеве да покаже свету шта зна. Пред актуелним вицешампионима пали су Аустрија (5:1) и Италија (2:1), док су са Немцима у репризи минхенског финала одиграли 2:2 - довољно за пласман у још један директан окршај за титулу.

У групи Б, Аргентина и Бразил ремизирали су у међусобном дуелу (0:0) и у одлучујуће коло су ушли бодовно поравнати. "Кариоке" су имале бољу гол-разлику и уз то савладале Пољску са 3:1, тако да је селекцији домаћина посао завршавала само убедљива победа над Перуом.

Селектор Сезар Луис Меноти извео је екипу у формацији 4-2-4 и Аргентина је декласирала иначе отписане и незаинтересоване Перуанце резултатом 6:0. По две неодбрањиве лопте Кемпеса и Леополда Лукеа одвеле су "гаучосе" до жељена четири гола разлике, а погоци Алберта Тарантинија и Ренеа Хаусмана послужили су за "не дај боже". Такав епилог продубио је традиционалну нетрпељивост измедју две најјаче фудбалске нације Јужне Америке, медјутим, реалност је да су Аргентинци на свом терену само искористили фалинку у правилима игре које је поставила ФИФА.

Утакмице за коначан пласман одигране су на стадиону Ривер Плате, чувеном Монументалу. Бразил је 24. јуна победио Италију са 2:1, головима Нелиња и Дирсеуа, а дан касније је на распореду било велико финале, одиграно пред 71.483 гледалаца. Менотијеву Аргентину су поред Кемпеса предводили голман Убалдо Фиљол, центархалф Даниел Пасареља и везиста Освалдо Ардиљес, док је на другој страни аустријски стручњак Ернст Хапел пробао да одведе Холандјане тамо где 1974. није успео Ринус Михелс - само овог пута без Кројфа.

Пошто је турнир почео не баш сјајним играма, Кемпес се из меча у меч све више захуктавао, тако да је на дан финала представљао незаустављиву силу. У 38. минуту довео је Аргентину у водјство и тих 1:0 били су на снази све до 82. минута, када је резервиста Дик Нанинга изједначио.

Преломни тренутак дошао је на истеку регуларног тока утакмице. Роб Ренсенбринк, који је на поменутом мечу прве фазе против Шкотске постигао 1000. гол на шампионатима света, испружио се колико је дуг и врхом копачке скренуо слободан ударац Руда Крола до стативе Фиљоловог гола. Да је био за који центиметар прецизнији, Ренсенбринк би са шест голова постао носилац "златне копачке", а његова репрезентација би се окитила титулом првака.

Медјутим, судбина као да није хтела да се Мундијал заврши на тај начин. Кемпес је на истеку првог продужетка савладао холандског голмана Јана Јонгблода после легендарног соло продора, да би "тачку на и" у 116. минуту ставио Даниел Бертони, пошто се приликом штоповања лопте послужио и руком. Коначну победу однео је тако тимски дух аргентинске репрезентације, уз помоћ неких фактора који су, једноставно, увек на страни домаћина.

Остаје чињеница да је ово финале представљало судар два потпуно различита схватања фудбала, а лош посао који је обавио италијански судија Сердјо Гонела - неки сматрају да би се у данашње време тако прљава утакмица завршила са 10 искључења, уместо само са по четири јавне опомене - навео је ФИФА да током 80-их и касније током 90-их поради на заоштравању судијског критеријума и успостављању јасних правила: шта је фаул, за какав прекршај се играч кажњава жутим, а за какав црвеним картоном.



Назад на врх ЈУГОСЛАВИЈА: Цех за неуспех платио Хуанито

Наступом на завршном турниру у Немачкој и потом неуспехом у квалификацијама за Мундијал у Аргентини, репрезентација Југославије започела је тренд наизменичних одлазака и пропуштања светских првенстава, који је стицајем околности (да није било санкција УН, можда бисмо везали учешћа у Италији 1990. и у САД 1994. године) остао на снази до данас.

Пут до Аргентине плаве је водио преко селекција Шпаније и Румуније. Упркос поразима на старту квалификација, наш национални тим је дао себи шансу да успешно приведе посао крају, али је све упропастио новим поразом од Шпаније, на препуној Маракани.

Шпанија је у Севиљи савладала Југославију са 1:0, да би Румуни на загребачком Максимиру без по муке славили победу резултатом 2:0, после чега је селектора Ивана Топлака заменила селекторска комисија у саставу Марко Валок, Стеван Вилотић и Гојко Зец. "Ватрено крштење" овај трио је имао 13. новембра 1977. у Букурешту, када су плави извојевали један од најчувенијих тријумфа у историји - 6:4, после водјства Румуна од 3:2 на полувремену.

Док су код Топлака окосницу тима чинили фудбалери тада изванредне екипе сплитског Хајдука (Шурјак, Жунгул, Мужинић, Буљан, Јурица Јерковић, Перузовић) потпомогнути ветеранима Бајевићем, Џајићем и Облаком, комисија је у ватру бацила неколицину талентованих фудбалера попут Сафета Сушића из Сарајева, Бороте, Хатунића, Стојковића и Вукотића из Партизана, Халилхоџића из Вележа, Филиповића и Николића из Црвене звезде.

Захваљујући победи у Букурешту, отворила се могућност пута у Аргентину, под условом да "црвена фурија" у Београду буде савладана најмање са два гола разлике. Стадион Звезде био је крцат, еуфорија је била на врхунцу и чинило се да се циљ налази надохват руке, медјутим, Шпанија нас је још једном победила са 1:0 и пласирала се на Мундијал, на ком није урадила ништа вредно памћења.

Сцена са те утакмице, када ас Реал Мадрида Хуанито приликом измене показује публици палац надоле, а као одговор са западне трибине Маракане стиже "џепна" флашица ракије и разбија се о главу шпанског фудбалера, касније је ушла у шпице неких култних спортских емисија.

РЕЗУЛТАТИ

ФИНАЛНА РУНДА

Група А
СР Немачка - Италија 0:0
Холандија - Аустрија 5:1
Италија - Аустрија 1:0
СР Немачка - Холандија 2:2
Холандија - Италија 2:1
Аустрија - СР Немачка 3:2

Група Б
Бразил - Перу 3:0
Аргентина - Пољска 2:0
Пољска - Перу 1:0
Аргентина - Бразил 0:0
Бразил - Пољска 3:1
Аргентина - Перу 6:0

ЗА ТРЕЋЕ МЕСТО
Бразил - Италија 2:1

ФИНАЛЕ
Аргентина - Холандија 3:1 (1:1 у регуларном току)

КОНАЧАН ПЛАСМАН
1. Аргентина, 2. Холандија, 3. Бразил, 4. Италија

----------------------------------------------------------------

Утакмица са највише голова: СР Немачка - Мексико 6:0 (прва фаза), Холандија - Аустрија 5:1 (финална рунда), Аргентина - Перу 6:0 (финална рунда)
Укупно голова на турниру: 102
Просек голова по утакмици: 2,68

Најбољи стрелац: Марио Кемпес (Аргентина) - 6
Највише голова на утакмици: Роб Ренсенбринк (Холандија), Теофило Кубиљас (Перу) - 3

Највећа посета: 71.712 (Италија - Аргентина, прва фаза)
Укупна посета: 1.546.151
Просечна посета: 40.688

Дебитовали: Иран, Тунис.

Извор: мондо.рс