Куда плови Република Српска?

Више од мјесец дана се смрт несрећног Давида Драгичевића обликује као правосудни и политички случај без преседана. За то вријеме из политичке сфере и врхова власти свакодневно долазе поруке да "институције треба да раде свој посао"!

Република Српска 08.05.2018 | 07:40 Та примијењена политичка мудрост, коју у логичком смислу није могуће доводити у питање, постаје бесмислена фраза. У стварности, функционише правило да институције управо не раде свој посао! Случај "Драгичевић" је парадигма инверзије, који треба бити наук за будућност.

Када је тијело младића пронађено након неколико дана трагања, прво се огласила полиција, а након тога се огласио министар унутрашњих послова Драган Лукач са информацијом да је смрт наступила утапањем и да "не постоје ни најмање индиције да се ради о убиству"!

Зашто се министар полиције упетљао у истрагу и оглашавао о узроку смрти када то није његов посао!? Нигдје у свијету министар полиције нема овлаштења да коментарише истраге кривичних случајева док истраге трају. У земљама владавине права било би то кривично дјело ометања истраге. Када се њемачки путнички авион прије неколико година срушио на Алпама, кратком изјавом се јавности обратио главни тужилац Француске, а не министар полиције. Зашто је министру полиције било важно да он саопшти грађанима како је настрадао несрећни младић? Да је мало размислио, могао је да претпостави да у даљој истрази може доћи до потпуног обрта и сасвим супротног закључка, што би му, као човјеку и професионалцу, нанијело огромну штету. Ако се брзоплетост министра посматра у овој равни, онда није лишено смисла и логике закључивање обичног свијета да ту нису чиста посла и да након свега министар има интерес да се случај оконча управо онако како је он закључио.

Други примјер уплитања у истрагу је позив предсједника Додика, упућен министру полиције, да се "обави додатна експертиза смрти"! Да ли је предсједник Републике овлаштен да усмјерава истрагу? И, откуда право полицији да извршава наредбе предсједника Републике о предузимању истражних радњи?

Не мислим да је предсједник Додик имао лоше намјере. Сигурно је желио најбоље. Али је заборавио да је и пут у пакао поплочан добрим намјерама. Предсједник је морао добро размислити (што понекад не чини!) да ли треба реаговати и шта би било примјерено рећи  у таквој ситуацији. Било је довољно да је затражио од надлежних институција да раде "свој посао" ефикасно и професионално. (У озбиљним државама се ни то не чини, јер се законит рад институција подразумијева!) Могао је предсједник да претпостави да уплитање у конкретан случај смрти постаје преседан који ће тражити да се и убудуће мијеша у сваки сличан случај, или да ће се основано постављати питање зашто се баш умијешао у овај случај. Државничка мудрост не тражи ријечи и олако повлачење потеза, него разум. Није слаткорјечива прича увијек савезник, поготово не у вријеме изборне кампање. У њој блиједе и највеће мудрости.

Дакле, оба примјера показују да министар полиције и предсједник Републике нису радили свој, него туђи посао. И када су ишли у посјету родитељима жртве, огријешили су се о моралне принципе неутралности и правичности. Значи ли то да ће од сада ићи у посјете породицама свих трагично преминулих жртава? Или да ће ићи само када су избори!?

Да ли је тужилац радио свој посао? Није! Да је радио, истрагу не би водила полиција, него он, са тимом најбољих тужилаца. Да је радио свој посао, морао је јавно реаговати на саопштење министра полиције о узроку смрти Давида Драгичевића и рећи му да о резултатима истраге по закону одлуку доноси тужилац, а не министар полиције. Такође, морао је јавно реаговати и на уплитање у истрагу предсједника Републике, ма колико му се од тога тресле ноге и дрхтала рука. Док су други говорили, тужилац је ћутао. Каснија тужилачка саопштења нису пратила логику истраге. Дјеловала су неувјерљиво и без много смисла. Звучало је помало патетично и неувјерљиво оглашавање главног тужиоца како су и тужиоци родитељи и како "нема дана да тужилац нешто не ради на случају". Ко се имало разумије у истраге кривичних дјела убиства, зна да се у истрази полази од узрока смрти. А на том угаоном камену истраге, све се, изгледа, искомпликовало. Остаје нејасно зашто је тужилац на исте околности (узрока смрти) провео два вјештачења. То се никада не ради. Са таквом праксом тужилац дискредитује сам себе. Ако је првобитно изабрао кредибилног вјештака и дао му добра упутства шта треба да утврди, онда није имао никаквог разлога да ангажује још једног вјештака. Ако је вјештачење повјерио шарлатану (каквих, нажалост, има у свим областима), онда није добро обавио свој посао. Ако је то учинио само да учврсти налаз који има, онда има проблем сам са собом.

Тужилаштво што прије треба да објави резултате истраге у погледу узрока смрти. Од тога зависи да ли ће даље истраге бити. То је већ морало бити завршено. У судској медицини и патологији утврђивање узрока смрти никада није био велики проблем ако је случај у рукама доброг тужиоца и искусног патолога. Ако је нешто рађено након налаза и мишљења два вјештака за судску медицину и патологију, онда је већ требало објавити  шта се ради. Ако се нешто додатно утврђује, онда треба рећи шта и зашто. Наравно, није добра пракса да се објављују појединости истраге, али је то већ учињено и јавност има интерес да зна шта се даље ради.

Случај улази у критичну фазу. Ствари се отимају контроли. Поред двије паралелне истраге (тужилачке и уличне!), најављује се и скупштинска расправа. О чему ће, и на основу чега, народни посланици водити расправу? О једној нерасвијетљеној смрти? О изјави чистачице у Металској школи? О раду Тужилаштва, које још није окончало свој рад? О раду полиције, без информације тужиоца о томе како је полиција обавила свој дио посла по наредбама тужиоца? Да ли је икада у неком парламенту расправљано о кривичној истрази која траје? Наравно, не треба оспоравати право Народној скупштини да расправља о раду институција поводом неког случаја. Али, за то мора постојати озбиљна чињенична основа и озбиљни разлози. Да би се имала чврста основа за парламентарну расправу, требало би  сачекати да се случај (и остали случајеви), оконча у разумном року у оквиру правосуђа.

Све иде у правцу дискредитације институција које још раде на истрази  и још дубљој политизацији случаја. То поткопава истрагу са свих страна. Политичко брбљање о случају који још није окончан у правосудним институцијама треба зауставити. Ако се то не учини, губитник ће бити правда! О угледу тужилаштва и интегритету правосуђа, да не говорим. У том срљању изгубиће и политика. Политичко лешинарење сваким даном постаје све очигледније и наилази на осуду. Политичка употреба трагичних догађаја и (зло)употреба правосуђа за политичке циљеве, показује јад и биједу политике.           

Они који су тужиоцу отежали посао сутра ће се окомити на њега и тражити његову одговорност са тврдњама да "није радио свој посао". Неће у томе много гријешити.  Због тога је ово случај из кога поуке треба извући, прије свих, тужилац. Да је ова истрага од старта била у рукама озбиљног тужиоца, све би до данас било разјашњено, бар када је узрок смрти у питању. Овако, и када буде разјашњено, биће у сјенци политичког, медијског и уличног наратива.

(Аутор: Бранко Перић/Независне)