Прича: Мисија Мохамеда Салаха...

Има ли, заиста, тог мајчиног сина, за који год клуб да навија, да није после Енфилда у уторак увече имао потребу да аплаудира испред телевизора?

Фудбал 28.04.2018 | 23:30 Ово не може бити још један текст о фудбалеру Мохамеду Салаху. Можда би се сваки од четрдесет и кусур голова које је постигао у овој сезони – и сем ако се не деси неко чудо, или каква елементарна непогода у виду повреде, пу, пу, далеко било, надмашиће Ијана Раша који одавно, искрено насмејан, чека да га неко свргне с престола – и дао описати у неком, немалом броју редова, али и даље би их било проклето тешко објаснити. А то је ваљда важније...

Знамо шта би Мо, добри Мо, скромни Мо, питоми Мо, казао када бисте га, онако стидљивог – човек прича на терену, и шта има да му ико потура диктафоне у браду – питали да вам разјасни како он то ради.

(“То” је, на пример, трк са лоптом, па трк без лопте, па телепатско разумевање са Бобијем Фирмином, па улаз левом с десног рогља, па шут, па дриблинг, па гол, и опет гол, и опет гол, и још један гол...)

Човек који се зове као Пророк, а чије презиме означава молитву, само би погнуо главу, а онда се спустио на земљу да учини сеџду, као после сваког гола.

Стварно, који би атеиста смео да се закуне да Салах није дар од Бога, како год ви дотичног доживљавали?

Мохамед Салах је, уз сво поштовање чињенице да је ове сезоне убедљиво најбољи играч Европе, много, много више од тих четрдесет голова.

Много више чак и ако их буде, а биће их, и педесет до Кијева...

Ово зато мора бити тек један текст о човеку Мохамеду Салаху. Идолу напаћеног египатског народа, тихом доброчинитељу у родној земљи, мајстору који никада није рекао ниједну ружну реч противнику, нити је камера, а знамо какве су те енглеске камере и где све умеју да се завуку, ни на једном једином мечу забележила да се свађао са судијом, са саиграчима, са публиком, са ривалским стручним штабом.

Ништа. Ни најмањи инцидент у жару борбе. Ни псовка, онако, за себе. Само поштовање и захвалност, што је ту, што је жив, што смо живи, што смо ту. Мо Салах је човек који изговара бисмилу на почетку, и човек који се не радује када постигне гол бившем тиму, и човек који грли играче Роме у тунелу, једног по једног.

У јеку исламофобије, у Европи у којој јачају популисти, ултрадесничари, неонацисти и остала гамад, у време када је сваки мушкарац његовог лика ламброзовски означен као сумњив, потенцијални џихадиста и наредан да му се по аеродромима испита свака телесна шупљина, када је незнавенима тако лако да пришију један исти епитет на скоро две милијарде људи, а у спорту који има багаж предрасуда и расизма према Другачијем, Мо Салах је симбол, баш зато што је толико Другачији; симбол и живи, насмејани сведок да фудбал и даље може да уједињује, да може да изазива само радост и само осмехе.

(Има ли, заиста, тог мајчиног сина, за који год клуб да навија, да није после Енфилда у уторак увече имао потребу да аплаудира испред телевизора?)

Да ли је, поставимо онда то питање овако, Мохамед Салах тренутно једина фудбалска суперзвезда која уједињује, а не дели? За сваког од неких са којима га ове сезоне упоређују јавиће се армија хејтера, и фанова оног другог, или већ оног трећег. Нисам, заиста, успео да пронађем некога који би омаловажио Салаха, не само због тога што уме на терену, а знам многе мизантропе, верујте...

Да ли је, онда, тај верујући човек онај који ће вратити наду у оно што смо умели да зовемо “прелепом игром”?

Његова мисија, назовимо је тако у недостатку бољег израза, неодвојива је од његове вере, и обрнуто. Било је у Премијер лиги много муслиманских играча, има их и даље и биће их све више (у Ливерпулу су то и Садио Мане и Емре Џан), али само Мо Салах је верник у сваком тренутку, и само он никада не заборавља ко је и одакле је.

У том погледу, она песма коју је о њему спевао увек за шегу расположени Коп, чини више за млађе генерације у пост-Брегзитовској и све аутархичнијој Британији – мада је град Ливерпул вазда “црвен”, лабуристички, а на референдуму су убедљиво гласали за останак у Европској унији – од свих празних прича политичара или невладиних организација.

“Ако да још који гол, и ја ћу постати муслиман...”

Нисмо навикли на толику толеранцију и толико поштовање са трибина, где год да се оне налазе; само да је то урадио ове сезоне, а не што је још дао тих, хм, неколико голова, било би довољно за цео један живот...

А кад постигне гол, па још четрдесет пута тако, хоћемо да подвучемо, то није само гол за Салаха, ни гол за Ливерпул, ма ни гол за Египат и за његово родно место Нагриг, већ за милионе младих људи; и сваки пут када заузме ону физички најнижу, а духовну највишу позицију на терену, као у намазу, Салах победи још једном...

То је гол за оне који још верују да спортске звезде не морају да буду надобудне и егоистичне; то је гол за 74 душе које су остале на стадиону у Порт Саиду, и које су у сваком тренутку са Салахом. Навијају за њега и живе кроз њега, и зато је толико снажан...

Да, пошто је 1. фебруара 2012. године у стравичним сукобима на крвавом стадиону страдало много људи, на пријатељску утакмицу, утакмицу подршке младој селекцији Египта, дошао је Базел.

Видели су, у другом полувремену, Салаха, стармалог дечака који је некада путовао и по пет сати на један тренинг, видели су два гола, видели су страст, жељу, брзину и технику, и све остало је, уз природно штуцање у каријери – не би ни смело да буде другачије, рекао би вероватно Мо! – ишло другачијим током.

Шест година касније, Мохамед Салах саградио је школе, болнице и породилишта у свом Египту, одваја добар део своје плате за доброчинства и задужбине, не дозвољава да га у волатилној, напаћеној земљи са крволиптањем из отворених рана након “Арапског пролећа” присвоји ниједна политика, ниједан дрипац који би да се окористи о његову славу. И потире онај стереотип о лењим и свађалачки настројеним египатским фудбалерима.

Нешто се, како то обично бива са херојима, понегде и дода, али ако лаже египатска штампа, лажемо и ми (само Мо Салах не лаже): једном приликом, опљачкана је Салахова кућа у Александрији, а када је два дана касније лопов ухваћен, Мохамед није желео да подигне тужбу против њега. Уместо тога, дао му је новац и нашао му посао...

Шта вас чини више човеком, и шта је одраз вере, ма како да је доживљавате, макар и вере у човечанство, од борбе за нови дан, од тога да ширите радост кад год се појавите, од тога да имате наду у друге људе, од жеље да свако добије прилику да постане данас бољи него што је био јуче, а да останете понизни, скромни, поштени, неискварени?

Не вреди ли то најмање педесет голова у само једној сезони, и оног клемпавог трофеја који би се баш слагао са осмехом Мохамеда Салаха?

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес