Прича: Херој нашег дјетињства - Шон Кемп...

Само сам хтео да закуцавам преко будала, а онда ме је Лејмбир послао у болницу! Нема клуба које Пејтон и ја нисмо обишли, али сад учим да будем добар ћале.  "Нигде другде на свету не бих био него овде. Али, нешто није у реду, нешто недостаје. Потребни су нам Соникси. Толико великих спортских тренутака се десило овде. Верујем да ћемо једног дана овде опет имати НБА тим. Не знам кад, нити како, али осећам. Кошарка ће се вратити у Сијетл", навео је легендарни играч Соникса.

Кошарка 29.04.2018 | 22:15 Дешава ми се да људи приђу у Сијетлу и питају ме - “Хеј, човече, где ти живиш сада?”

Уследио би брз одговор.

“У Сијетлу, човече. Никад нисам отишао”

Шон Кемп - кишни човек, херој детињстава многих љубитеља НБА кошарке из 90-тих година прошлог века. Легенда Сијетл Суперсоникса, клуба који више не постоји и човек који је бранио и боје Кливленда, а 39. години је обукао и дрес италијанског Монтегранара.

“Нико ми не верује када му кажем да сам практично остао у овом граду. Чак и када сам играо у Италији, задржао сам кућу у Сијетлу. Нисам имао дилему да ли ћу се вратити. Срце и култура овог града су и даље исти, али много тога другог се променило”, написао је Кемп у ауторском тексту за сајт за сајтwww.тхеплаyерстрибуне.цом.

Једна од највећих промена је управо то што више нема Соникса. Одселили су се, нестали… А све је било другачије 1989. године.

“Нисам знао ништа о животу професионалца. Био сам млад и гладан. Хтео сам да закуцавам преко ‘будала’, па онда увече да изађем, а затим опет да закуцавам. Имао сам среће, јер многи момци са таквим менталитетом су брзо пропали. Учио сам од Ксавијера Мекданијела, Нејта Мекмилана и Мајкла Кејџа који су били ветерани кад сам стигао. Научили су ме да постоје важније ствари од закуцавања”.

А они који су имали прилике да га гледају, знају колико је Кемп био добар у закуцавањима.

Они који  памте тај Сијетл, добро знају да Кемпа није било без још једног мајстора - Герија Пејтона. Увек су то били Кемп и Пејтон, Кишни човек и Рукавица.

“На драфту смо добили другог пика и изабрали смо момка по имену Гери Пејтон. Он је већ са колеџа имао добру репутацију, био је и на насловној страни Спортс Илустрејтеда. Сећам се и кад сам га први пут видео да игра, звао ме је наш генерални менаџер Боб Вајтсит и реако да гледам меч Орегон Стејт - УСЦ. Било ми је сјајно што ме је звао да практично скаутирам играча”.

И није Кемпа највише одушевила Пејтонова фантастична и фанатична одбрана на којој је касније и иградио каријеру.

“То је било његово лајање. Причао је стално и са свима. И то је било онако бесно причање, расправљање, не цвркутање. На сваком делу терена, са противничким клупом за резерве, судијама, навијачима. Није му било важно и нико није био сигуран. Пробао сам да уђем у ТВ како би схватио шта прича противничком тренеру. Био сам одушевљен! Чини ми се да је завршио меч са 58 поена. Кад се завршио пренос, рекао сам Бобу - ако доведете овог, не треба ми додатна мотивација. Морамо да га доведемо, нас двојица ћемо да поцепамо све”.

И тако је све почело. Сијетл је кренуо да прави тим око тандема играча који су практично још били клинци. Имали су огроман таленат, али нису још тачно знали шта да раде са њим и како да га каналишу.

“Било је и проблема. Један од њих - како да натерам себе да у свакој утакмици пружим максимум. Наша срећа је била што смо дошли у екипу која је већ имала позитиван скор, гомилу ветерана који су добро знали лигу. Ван терена, Гери и ја смо стално висили по баровима или једноставно ‘блејали’. Хтели смо да уживамо у свему. Али, код НБА је добро то што немаш много слободног времена”.

Ветерани су одиграли велику и значајну улогу у Кемповом одрастању и путу ка статусу божанства у очима навијача Сијетла.

“Гери и ја дугујемо много Ксавијеру Мекданијелсу и осталим ветеранима што нисмо протраћили каријере. Гурали су нас напред и терали да преузимамо одговорност. А смешно је то што је тим ветеранима било лакше са мном него са Геријем. Требало им је времена да га провале. Мене су сви гледали као тинејџера који је дошао из државне школе у Индијани. Када би ми старији рекли да нешто урадим, ја бих то и учинио. Морате некад да понесете и неку торбу више или да купите неком Кока-колу или шпил карата. Није ми то био проблем”.

Али, са Пејтоном је било другачије…

“Гери то никада није хтео да ради. Био је други пик на драфту, шетао је лагано и сматрао да му ношење туђих торби није ставка из уговора. Нервирао је остале момке с времена на време, али су га углавном остављали на миру јер су знали да је он момак који може да изнесе такав став - био је будућност Сијетла. Кад се Гери навикао на Сијетл, сви су схватили колико смо срећни што је ту. Учинио нас је бољим. Био је проблем, али наш проблем”.

Присетио се и Пејтоновог дуела са Џорданом у првој НБА сезони.

“Сећам се када је провоцирао Мајкла у припремној утакмици, а овај га је касније понизио на терену. Али, за остатак наше екипе, када смо видели како је Гери устао и унео се Мајклу у лицу - то је било симболично. Као неки знак. Као када клинац изазове на тучу највећег школског силеџију”.

“Деловао је да се не плаши Мајкла. Сви смо му говорили да настави, да не одустаје. Гери нам је показао како се бори и онда је цео Сијетл почео да се бори. И сви смо добили такву репутацију. Сијетл је годинама играо физички јаку кошарку. Водили или губили, били смо посебни јер смо се увек борили”.



Слично искуство Пејтоновом, Кемп је имао са Билом Лејмбиром, легендарним центром Детроита. Пистонси су тада доминирали, Лоши момци су били актуелни прваци НБА те 1989. године.

“Дошли су Пистонси, био је почетак меча и ја сам закуцао преко Лејмбира. Детроит је позвао тајмаут. Кад смо ишли ка клупи видео сам да је Лејмбир показивао прстом ка мени. Помислио сам - Он то мени? Не може тако, управо сам закуцао преко њега. Па сам ја уперио прст у њега. Лоши момци нису добили тај надимак само због добре одбране. Они су стварно били лоши, ишли су да вас повреде”.

А управо то је осетио већ у следећем нападу на својој кожи.

“Тајмаут се завршио, ухватили смо скок и добио сам лопту у контри. Лејмбир је био иза мене у рекету. Не знам шта се десило после, следеће чега се сећам је да сам се пробудио у болници”.

Кемп сада има 48 година и, очекивано, негује потпуно другачији животни стил.

“Сада сви ти изласци са Геријем по клубовима делују тако давно и далеко. И даље се понекад нађемо, али смо много мирнији. Наше мајке су постале пријатељице. Упознао сам његову породицу и он моју. Чак су наши синови играли недавно један против другог на колеџу. Човече, све је то нереално. Некад смо се шалили на ту тему”.



Када говори о породици, Кемп признаје да није баш увек био идеалан отац.

“Имао сам ту улогу током већег дела кошаркашке каријере. Али, пропустио сам многе породичне тренутке због утакмица и тешко ми је кад се сетим тога. Искрено, нисам баш увек био прави узор својој деци. Али, увек се трудим и учим. И научио сам да је, као и у кошарци, најважније да се трудиш сваки дан”.

Открио је и ко су њему и Пејтону били својеврсни узори.

“’Стоктон и Мелоун’, то смо Гери и ја увек причали на тренинзима. То су момци на које смо се угледали када смо покушавали да унапредимо своју игру. И оно што је занимљиво, не можете да поменете једног, а да се не сетите одмах и овог другог. Част ми је када чујем људе да и за нас причају на исти начин. Сарадња на терену и пријатељство ван њега”.

И за крај, порука која говори да је љубав према Сијетлу - обострана.

“И даље сам ту у Сијетлу. У браку већ 23 године. Од некога ко је стално путовао до мужа и оца. Сијетл и даље има страствене навијаче, овај град воли кошарку иако нема тим. Сијетл ми је пружио љубав која траје и дуже од моје каријере. Дочекао ме је отворених руку. Нигде другде на свету не бих био него овде. Али, нешто није у реду, нешто недостаје. Потребни су нам Соникси. Толико великих спортских тренутака се десило овде. Верујем да ћемо једног дана овде опет имати НБА тим. Не знам кад, нити како, али осећам. Кошарка ће се вратити у Сијетл.

А ја ћу бити овде када се то деси.

Извор: моззартспорт