Прича: Лудо, луђе, Цоупе де Франце!
Прича о “Аллез Цалаис“. . . А ми ћемо и овог 8. маја навијати за аутсајдере, како другачије?
Фудбал 24.04.2018 | 00:00
Из Калеа су се, преко Ламанша, могле за ведрих дана видети беле литице које су означавале Британију, а свако мало би неки докони мајстор одлучио да се упише у којекакве књиге рекорда тиме што ће препливати енглески канал.
И то је било, мање-више, све.
Годинама се не би чуло за Кале да он није постао последња лука и прибежиште несрећника из афричких и блискоисточних земаља: ту, одакле су некад на прузи сијали европски снови, Стари континент је показао сву своју окрутност, оставивши невољнике да се сналазе сами, а онда и брутално интервенишући када је домороцима засметало то сналажење...
Али између те две крајности, Кале је био симбол нечега много бољег. Највећег Давида који је ударио на Голијата, дрчног и храброг тима који је, као некада они Астериксови Гали, изазвао целу империју, и подсмевао јој се приде...
А ми смо навијали за аутсајдере, како другачије?
Вест да је нижеразредни Лез Ербије – како ли само мора мирисати градић који се у преводу зове “Хербаријум”?! – изборио финале француског купа, које ће наредног месеца одиграти против Пари Сен Жермена, најбогатијег клуба на свету, натерала би и човека много мање заљубљеног у прошлост да отаре патину са имагинарне ВХС касете и присети се дуела који је у себи садржао сву лепоту, радост, тугу, понос и окрутност фудбала.
И понеку животну лекцију приде...
Има много важнијих утакмица, наравно, чак и ако узмете у обзир да се године двехиљадите фудбал није налазио баш на сваком каналу двадесет четири часа дневно, већ је директни пренос – а овај беше на Еуроспорту, ваљда? – био помало као светковина; има и утакмица које су ти преокренуле живот или се макар тешиш да нису; има оних на којима навијаш до несвести и до излива крви у мозак за неки тим, јер су твоји; ово није било ништа слично, па опет, зашто је и даље толико памтим, све до детаља с ким сам је гледао и како сам се осећао када се завршило, хоће та таутологија да буде бескрупулозна, тачно онако како се морало завршити?
Треба, ипак, рећи и нешто о француском купу, како би пре свега успех Ербијеа, тима који још није обезбедио опстанак у трећој лиги, био подебљан.
У флоскулама спортских новинара сваки национални куп се олакотно назива “најмасовнијим такмичењем”, али наспрам свих осталих овај француски делује као озбиљно, вином натопљено претеривање.
Лудо, луђе, Куп Шарла Симона...
У њему сваке године учествује више од 8.500 тимова (поређења ради, у најстаријем такмичењу на свету, ФА купу, такмичи се око 700!), претквалификације почињу у марту, док се још игра актуелна сезона, а посебна зачкољица је што право учествовања имају не само сви клубови из Хексагона, из европске, континенталне Француске, већ и из свих департмана који чине прекоморски поседи: Француска Гијана, Гваделуп, Мартиник...
Тако се, рецимо, пре неколико година десило да је у шеснаестину финала пристигао становити АС Ексцелзиор са Реиниона, француске регије у сред Индијског океана, који је играо у гостима против Лила. Ствар је још занимљивија када се зна да је Ексцелзиор био први клуб извесног Димитрија Пајеа.
Од 8.506 клубова доћи до финала, па били ви тек полу-професионалци или Кавани и братија, успех је...
Такав успех живео је аматерски Кале, клуб златно-крваве боје, оног пролећа.
До седмог маја 2000. године, када је на Стадиону Француска у Сен Денију, који је још мирисао на свежу фарбу и нову ламперију, одржано велико финале, Кале је одстранио Кан из друге лиге те скинуо два велика прволигашка скалпа, Стразбур у четвртфиналу и актуелног шампиона Бордо, након продужетака, у полуфиналу. Бордо са Дугаријем, Ласландом, Микуом, Легвинским. Било је 3:1...
Кажу да је екипа по повратку из Ланса, где су играли као домаћини не би ли напунили клупску касу, толико пила са навијачима што су их сачекали у три ујутру, да је тренеру, вицкастом Шпанцу ЛадисласуЛозану, чија се породица доселила у Француску, као и многи сународници, у бегу од фашистичког Франковог режима, позлило, па је завршио у Хитној помоћи.
Морали су да га ошамаре да би се пренуо из коме, али шта да се ради, глас са друге стране жице није био навикао да чека.
“Мсје Ладислас, надам се да ћемо се видети и упознати у Сен Денију. Била би ми велика част...”, рекао му је тада председник Пете републике Жак Ширак.
Како то обично бива са аматерским екипама – у Француској су често и трећелигаши полу- или ни толико професионални, а камоли они у рангу испод – и Кале је био крцат ликовима који су морали да добију слободне дане да би путовали на мечеве купа у сред седмице.
Најбољи играч Жером Дититр је био магационер у великом кеш-енд-керију који је отворен за аутомобиле што журе на трајект; Жослен Мерлен радио је као агент у фирми за продају некретнинама, а Кристоф Огар, везни играч, био је главни баштован у управи сеоцета Гравлен...
Имали су обичне послове јер је и Кале био обичан град. Па чак и мање од тога: они возови које је Европа толико славила обесмислили су некада потентну луку, једино што је цветало сем Огарових леја била је незапосленост, а просечна годишња плата у градићу била је на нивоу седмичне зараде њиховог најпросечнијег противника тог пролећа.
Земља је свеједно била луда за њима. “Аллез Цалаис” био је рефрен који се чуо све јаче како се примицало велико финале. Појављивали су се на телевизији, репортере су слали чак и фудбалу несклони Њујорк Тајмс или Вашингтон Пост, негде по ресторанима сигурно се и данас може наћи урамљена копија насловне стране Паризјена која вришти “Цела Француска навија за Кале”.
Све то је, можете мислити, умело да иритира њихове противнике, један од најтрофејнијих француских клубова, Нант.
“Сад и ако их победимо, говориће да смо зли и ружни, а то није нимало океј”, жалио се Оливије Монтерубио.
Нант је те сезоне у ствари дао све на куп, пошто су тек спремали екипу која ће 2001. узети последњу титулу, пре него што Лигу један запоседне прво моћни Лион, а потом и моћне паре. Али били су ту већ ликови које знамо, од голмана и капитена Ландроа, преко Саломона Олембеа и ЕрикаКаријера, до Тахићанина Мараме Вахируе – човек, иначе, још игра, а уз то је и један од челника Фудбалског савеза Тахитија – и Антоана Сибијерског, који ће дуги низ година наступати у Енглеској.
Скоро 80.000 људи на стадиону на којем је, свега две године раније, Француска стигла до прве титуле светског првака. Али ово је, хоћемо ли се усудити, било веће, јер је било невероватније и од тога да ће, рецимо, Роналдо занемоћати ноћ пред финале Мундијала.
Милиони испред екрана, укључујући и нас на Балкану. И дрчни изазивачи, у шлампавим дресовима, које баш брига за сав тај новац и за та имена, па и за Жака Ширака и за Емеа Жакеа који навијају за њих.
Колико их је брига? Толико да у 34. минуту Дититр после једног карамбола – а такви су, вероватно, били многи голови у четвртом рангу такмичења – провлачи лопту кроз један други тунел, онај од ногу Микаела Ландроа, и чини се да је проклето могуће.
Из сличног је туц-муца погодио, мало после предаха, баш Сибијерски, а онда су се момци држали зубима за ваздух, и ми смо се презнојавали и добијали грчеве и устајали и веровали, и већ је судијска надокнада времена, и одбрана је развучена, па један бек мора да насрне на играча Нанта, и пенал је, и Сибијерски (тада још са косицом!) шутира, и да све буде теже и трагичније, Седрик Шил га чита и баца се у праву страну и качи лопту, али она је прејака...
“Хајде, шта вам је, бићемо ми овде и наредне године”, казао је Ладислас Лозано.
Има још само један детаљ који говори о херојству и чојству: капитен Ландро је, приликом додељивања пехара, позвао свог колегу Режиналда Бека, да заједно подигну трофеј.
Утеха? Можда. Али ваљда је тако морало бити. И ваљда је тако требало да буде? Легенда о Калеу можда не би била толико велика, и толико значајна да може да засени чак и храбри Ербије (иако су они трећа лига, а не четврта, али немојмо им одузети ни зрно заслуге), да је тај тим пун лудака успео да се домогне трофеја?
Овако, Кале је остао празних рукава – мада сломљеног, а пуног срца, као да то није могуће? – остали су нико и ништа, сем тог пролећа 2000. нису урадили богзнашта велико. Напротив.
Време је, ваљда, за горчину у овој сторији. Од лета 2017. фудбалски клуб Кале не постоји, правно су ликвидирани због дуговања и финансијских недаћа, а Седрик Шил, који је двадесет дугих сезона био у клубу, остао је без додатног голманског посла.
Већина хероја се ћутке вратила на своја радна задужења. Данас би их препознали само мештани, мада се надамо да и даље не морају да плате ниједно пиће у граду. Донекле је профитирао само тренер Лозано, који ће имати симпатичну каријерицу, углавном по мароканским и блискоисточним клубовима.
Осамнаест година касније, готово у дан – 8. маја! – њихови духовни наследници Лез Ербије ће на истом оном стадиону изаћи на мегдан најплатежнијем клубу на свету. Нека се поуздају у симболику, као, рецимо, у то да су четвртфинале и полуфинале играли баш на стадиону Нанта, противника Калеа пре читавог једног пунолетства.
И опет ће цела Француска, укључујући и Мартиник и Гваделуп и Реинион, стати иза Давида и Астерикса, и опет ће неки клинци испред ТВ-екрана, далеко одатле, добити лекцију из јунаштва и непоколебљивости, а момци из Ербијеа, звао их Макрон пре тога или не, ваљда ће схватити да је важно само да играју.
А ми ћемо навијати за аутсајдере, како другачије?
Извор: моззартспорт
Фото: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар