Прича: Пријатан боравак, Еузебио...!
Да би дошао до Вучице, Ди Франческо морао је одрасти са Вуковима. . .
Фудбал 17.04.2018 | 23:15
Еузебио ди Франческо играчки ће сазрети у Тоскани, врхунац ће досегнути у шампионској екипи Роме – мада вам нико неће замерити ако га се не сећате баш до краја; напослетку, тамо су били Батистута, Монтела, Тоти, Наката, Самуел, Кафу, једино од њега био је старији Алдаир, можда и Заго? – али Рома је била тек звездани међупериод на његовој кривој учења, као младића и као ветерана. У Пјаћенци.
Оно што ће се згодити Барселони на Олимпику у уторак увече било је толико италијански, подсетило је на тактичке крлетке какве су некада, у непоновљиво доба непревазиђеног Калча (може и обрнуто), умели да поставе најбољи тренери на планети. А такви су, да се не лажемо, увек добијали крштеницу или макар атест јужно од Алпа...
И нигде другде Еузебио ди Франческо није могао да постане толики Италијан – у најлепшем смислу те речи, смислу окупаном водом из фонтане у уторак око поноћи, и заливеном сузама оних дечака на стадиону када је у гротлу колосеума на бок оборен Меси – као у тиму који је позног 20. и раног 21. века био бизарни, али успешни експеримент, нека врста Атлетик Билбаа из Емилија-Ромање... Пјаћенца за коју је играо Еузебио ди Франческо, стамени и гласни, мада не технички најпоткованији везњак, успевала је и по неколико сезона да се задржи у Серији А – оној, не можемо то довољно пута поновити, ОНОЈ Серији А! – а да дуго, дуго, све тамо до 2002. године, када ће доћи Матузалем и Амаури, нису имали ниједног јединог странца.
Само Талијани, подсећао нас је у директним преносима готово сваког викенда и Небојша Шофранац, у периоду када су се и много мањи клубови, обасути новцем из златних славина за које се чинило да никада неће пресушити (споилер алерт: пресушиле су), разбацивали парама и доводили егзотична појачања на ангро; па опет се нико на стадиону Галеана, који ће се нешто касније прозвати по легендарном председнику Леонарду Гарилију, није наиграо фудбала.
Пјаћенца је била најиталијанскији тим и по именима и по стилу игре, али далеко од тога да су се, попут других опортуниста који би се дохватили врха фудбалске пирамиде, ослањали на 0:0 у гостима и 1:0 кући; не би то смели себи, уосталом, да дозволе ни због саме етимологије.
Није ме пут тамо још нанео, авај, али кажу да је лепа таман колико јој каже и име: изведено од латинског “плацере”, Пјаћенца би значило нешто као “пријатан боравак”. Па, кад смо код тога, зажелимо пријатан боравак у полуфиналу Лиге шампиона њеном вољеном усвојеном сину, Еузебију ди Франческу, једном од најнадаренијих аленатореа у Италији, што је доказао годинама водећи Сасуоло. И није чудно што се Сасуоло налази свега стотинак километара даље од Пјаћенце, и није необично што је, да би дошао до Вучице, Ди Франческо морао одрасти са “Вуковима”, како је традиционални надимак клуба у којем ће први пут окусити барут најбољег европског фудбала.
Ми мало старији ћемо се јаркоцрвених дресова – скроз црвених, беше ли, само са белим грбом? – сећати као у неком помешаном колажу, лицитирати великим именима која су га навлачила, мада без помоћи Гугла и Википедије сигурно не бисмо могли да се закунемо ко је ту када тачно и с ким играо.
Је ли, уосталом, и превише важно дали је Еузебио ди Франческо баш делио свлачионицу са ветераном Пјетром Вјерховодом, најбржим и најелегантнијим италијанским дефанзивцем пре Паола Малдинија, ако знамо да су његови пулени Манолас и Фацио у уторак увече играли као син украјинског солдата из Црвене армије у најбољим данима?
Да ли смета ако садашњи тренер Роме јесте или није у маниру Енца Мареске или Марка Маркјонијанабацивао лопте легендарном Дарију Хубнеру онда када је овај, у својој биће последњој сезони, дао једно пет стотина голова у Серији А, ако се дух Хубнера увукао у Едина Џека? Али учинио је то, дотични, таман толико да остави места другим “пјаћентинима” као што су, пазимо сада, градска деца Филипо и Симоне Инзаги, или Никола Каћа, или Руђеро Рицители, или Алберто Ђилардино? (Да, сви су они, неко пре неко мало доцније, тресли мреже у Пјаћенци.) Зар је битно је ли Ди Франческо некад на тренингу из зезања шутирао на гол Масима Таибија, када је Бразилац Алисон изгледао толико самоуверено као да је одиграо скоро хиљаду званичних мечева, уз апендикс да неће кикснути никад као што је момак из Палерма умео?
Какве има везе, дакле, колико је тачно утакмица у два мандата одиграо Еузебио ди Франческо за Пјаћенцу, а колико за Рому, када су на Олимпику његови момци изгледали заиста као вукови кад намиришу крв и онда крену редом: одвоје најслабију карику међу уплашеним антилопама, прво скрше њој врат...
Био је то потпуно италијански посао, запечаћен дефанзивном бриткошћу која је до бледила, а после и до лудила, довела највећег играча данашњице.
И Спалетијева Рома је, морамо признати, играла леп фудбал – а имали су још и Салаха! – а она РудијаГарсије и самоубилачки фудбал, али позади нешто упорно није штимало. Ди Франческова екипа је много чвршћа, компактнија (а мислило се да ће им се Монћијева продаја Ридигера обити о главу!), толико да једног априлског дана Барселони не пружи ни пола честите прилике.
И то са много мање ресурса од једног другог јужњака, Антонија Контеа...
Но има код Ди Франческа, који полако, баш попут Јиргена Клопа, склапа коцкице у мозаик што тек много поиздалека личи на завршени посао, а који би могао да резултира и Скудетом, када се Јуве најзад умори, када Наполи најзад схвати да ће бити баксузан све док не врати старе аргентинске дугове, има код њега једна сјајна реченица, кредо који потцртава напредак у односу на све његове учитеље, међу којима је Капело најважнији. (И колико би само у Риму волели да Еузебиоемулира Фабија и донесе титулу!)
“Тактика је важна, али је дух још важнији.”
Тај ће дух, потекао с обале Маре Адриатико, али оформљен на много озбиљнијем и окрутнијем северу, у аутархичном систему као што је Пјаћенца, где се мањак улагања морао надокнађивати, из кола у коло, емоцијом, заједништвом и прегалаштвом, бити оно што је удахнуло веру у Ромине играче.
Или макар једнако колико и заслужено анализирање тактичких замисли Еузебија ди Франческа због којих је надобудни Ернесто Валверде у четвртфиналу Лиге шампиона изгледао као смушени ђак који није написао домаћи, па би најрадије запалио са часа.
Није први пут да Ди Франческо изгледа као професор; управо ће он, када је то мало ко очекивао, пољуљати наде Наполија у “Дербију Сунца” на Сан Паолу. Ето, чак ће и велики Сари морати да тражи неки јачи дуван после њега...
Радује нас, више од свега, и директни дуел Еузебија ди Франческа и Јиргена Клопа.
Посебно јер, кад је већ Антонио Конте одлучио да одмори читаву ову сезону, момак из Пескаре, пардон, момак из Пјаћенце, старог храма “италијанштине”, показује колико је жива струка на Апенинима.
Извор: моззартспорт
Фото: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар