Прича: Те ноћи кад је свијет поцрвенио...

Слажемо се, брате, океј, црвени за Буфона. . . Само, ако је тако, онда је ред да поделимо још неке. . .

Фудбал 13.04.2018 | 00:00 Нека буде да нема никаквог резона што се међу стотину арбитара делегираних за наредно Светско првенство, а тамо стижу и повремени туристи са Фиџија или Тонге, не налази ниједан Енглез.

Нека буде да је Мајкл Оливер, за кога ће већ неко казати да има канту за смеће уместо срца, с правом досудио пенал у 93. минуту, који ће Кристијано Роналдо конвертовати у пораз Реала, пораз с укусом великог тријумфа.

Па нека буде да је оправдан био црвени картон за Ђанлуиђија Буфона, на његовом последњем мечу у Лиги шампиона.

Није онда ни важно што нам је Оливер безочно украо тај финални саспенс, епску сцену када би се очи у очи погледали Кристијано Роналдо и Ђиђи.

Није важно ни што неки од нас мисле да Португалац не би био толико самоуверен као пред незагрејаним и нимало импозантним Шченснијем, и да би можда Буфон скинуо пенал или би се већ десило неко чудо да га Кристијано омаши.

Нећемо уопште ни да потенцирамо да је овакав меч морао – стварно морао! – да се реши спортски, а пре свега људски: још 30 минута, па да видимо где смо.

Нећемо ни да размишљамо како би било кул да је Ђиђи пред Зиданоммало имитирао Зидана, па грешног Оливера главом пошашољио по грудима.

Ма ни рећи да би то било заслужено, не само зато што се човек зове Мајкл Оливер и није ни међу бољим енглеским судијама – ако тамо уопште може да се прави позитивна градација – него зато што је епитом тих арогантних беспризорника што су себи дали за право да одлучују о животу и смрти и малих и великих, спрдајући се са душом нас најмањих.

Нека буде, дакле, тај црвени картон.

И нека буде да је заслужен.

Нека се појави неко рационалан, нема везе за кога навија – а нису ли рационални људи у већини случајева такви бледолики бедници? – и нека тртља нешто о правилима игре и о насртају на арбитра и о доследној примени критеријума и све тако неке велике речи што ништа не значе, што ништа не осећају.

Слажемо се, брате, океј, црвени за Буфона.

Само, ако је тако, онда је ред да поделимо још неке.

Црвени картон за сваког клинца који је био натеран да стане између статива направљених од јакни или претешких школских торби, јер је пуначак или баш не уме с лоптом.

Црвени картон и за његову сушту супротност, сваког малог манијака који баш воли да брани и да се бацака и који на часу физичког дрекне “Ја сам на голу!”, чисто да некоме другоме не падне на памет да прими лопту у нос и насмеје се када потече крв.

Црвени картон за сваког дечака (и девојчицу!) који неће дрес Роналда, ни дрес Ривалда, ни дрес Роналдиња, ни дрес Месија, али хоће голманску мајицу кратких рукава, и да лепо пише Буфон позади.

Црвени картон за свакога коме једна утакмица може да сломи срце и црвени картон свима онима који због једне утакмице с осмехом легну у кревет и цело им пролеће буде лепше, а о лету да не причамо.

Црвени картон свакој противничкој публици која зна и разуме, па поздравља великог противника, и то је можда први пут да он не чује аплаузе и не хаје за њих. Опростиће му, опростиће им.

Црвени картон сваком пријатељу фудбала, а нису то, не заборавимо, само они који плешу по терену, него и дивови што играју на танкој жици између хероја и лузера, и често само нокат, ма милиметар, одлучује шта ће бити и по чему ће их памтити.

Они, зар нам није јасно, имају још већи жар у очима кад год виде лопту, утолико више што је њима она и заклети непријатељ и неверна љубавница и најпажљивија девојка на свету. Какав је то однос, можемо ли да појмимо ми смртници?

Црвени картон Јашину, Бенксу, Зофу, Кану, Чилаверту, Диди, Игити, Планички, Кампосу, Паљуки, Касиљасу, Шмајхелу, Мајеру.

Црвени картон Едуарду Галеану, што је рекао да су голмани у ствари црни гаврани, и ПетеруЕстерхазију, што их није бранио, и Љоси што их јесте бранио, и Камију, што је био голман, јер само би голман могао да напише и “Странца” и “Кугу”.

(А још је Галеано имао и оно да је фудбалски судија помпезни џелат, гнусни тиранин који заводи своју диктатуру. Само што нама “канта за смеће уместо срца” звучи боље.)

Црвени картон за лојалност, давно заборављену, скроз непотребну, изанђалу особину у 21. веку; црвени картон свакоме ко помисли да има нешто више од новца и од трофеја па, штатијазнам, одлучи да, иако је светски првак, остане у свом клубу и када овај буде протеран у нижи ранг такмичења, знајући да ће проћи неколико година пре него што поново постане конкурентан.

Црвени картон сваком светском прваку, кад смо већ код тога, шта имају они ту да се шире и да траже респект, као да то не може да буде свако.

Црвени картон свакоме ко не заборавља одакле је дошао, било да се град зове Карара или Београд или другачије; било да се клуб зове Парма, или Партизан или Црвена звезда или другачије.

Црвени картон сваком човеку са великим Ч. Не праве такве више, а?

Црвени картон сваком капитену са великим К. Оном који инспирише, оном који прича, оном који је ортак кад треба да буде и шеф кад мора да буде.

Црвени картон, у деведесетом минуту, на утакмици на којој је бриљирао, заборавићемо некога, али хајде: Тотију, Џерарду, Пујолу, Бекенбауеру, Роју Кину, Паолу Малдинију и Франку Барезију, Раулу, Кројфу, Емлину Хјузу, Хавијеру Занетију.

Ионако нам капитени више нису важни, ионако се њихова више не поштује, ионако су угледнији грађани постали ти неки мајкли оливери.

Црвени картон Роналдињу и Ибрахимовићу што су лупетали да им је Буфон најтежи противник на терену, и Нејмару што је узимао Јуве на ПЕС-у само да би мало био Ђиђи.

Црвени картон свакоме ко је толико велики да надилази клуб (који неко може да мрзи) или нацију (која некога може да нервира), па га највише цене највећи ривали. И не што га цене, него би хтели мало да буду он.

Црвени картон свакоме ко напуни четрдесет, а има осмех дечака, ентузијазам клинца на првом тренингу, вољу суровог професионалца, рефлексе превејаног уличног мачка. Док неки од нас једва преживљавају и понедељак...

Црвени картон свакоме ко није освојио Лигу шампиона, а требало је.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес