Прича: Фрателли Манцини...

Далеко од тога да бих се прогласио експертом за било који фудбал, а понајмање за онај којем тепају Калчо, али у једно сам прилично сигуран, и волео бих да поједем све ове речи буде ли другачије: тачан одговор на проблеме италијанске репрезентације не гласи “Роберто Манћини”. . .

Фудбал 08.04.2018 | 22:00 Прво те боли срце кад ти стигне онај нови Панинијев албум, а у њему нема азурне боје (сем тамо пред крај, међу “заслужним грађанима”), као да те тек тад, песницом у трбух, удари реалност да Италије неће бити на наредном Мундијалу, а казали смо већ да је то грехота за фудбал, не само за Италију.

А онда те сачека вест да ће нови селектор најбоље тренерске нације на свету бити, по свему судећи – Роберто Манћини.

Далеко од тога да бих се прогласио експертом за било који фудбал, а понајмање за онај којем тепају Калчо, те да бих се усудио да набрајам шта би била потенцијална решења за излаз из кризе у коју је запала сквадра национале – да ли је то имитирање Шпаније, Немачке, Белгије, комплетна двосмерна промена одозго и одоздо, најуривање бирократа из Коверћана и ослањање на оно што је још комунистичка Југославија патентирала са својом кошарком, на паролу “фудбал фудбалерима” – али у једно сам прилично сигуран, и волео бих да поједем све ове речи буде ли другачије:

Тачан одговор на проблеме италијанске репрезентације не гласи “Роберто Манћини”.

Нову генерацију, можда талентом много сиромашнију од претходних, али и даље способну да буде при првом ешалону европског и светског фудбала, генерацију која најзад излази из предубоке сенке коју је бацио састав из 2006. године – на неки начин, тај врхунац је био и почетак краја, пошто је невероватни тријумф служио као лепа фасада изнад зидова у које су се већ увукли влага и буђ – не треба поверити човеку чијем се тренерском уму може наћи милион замерки, без обзира на ЦВ из којег кипте трофеји.

Декаденција италијанског фудбала није резултат несрећног случаја, већ системска грешка, игнорисани вирус који је дуго роварио по телу пре него што је избио на површину, алпска лавина која се могла предупредити или макар скренути ван насељеног места док је још била омања грудва.

Није ово, ваљда, она “Нулта година” за којом су вапили медији и целокупна јавност на Апенинима? Како се може у толико неопходну револуцију ићи са Манћинијем, сликом и приликом прецењености и медиокритетства? Личи ли он икоме на Кавура, Мацинија или Гарибалдија? Да ли је то прави човек да, како је рекао привремени шеф ФИГЦ-а, Роберто Фабрићини, поново натера нацију да заволи момке који и даље најлепше певају Мамелијеву химну?

Да, биће оних који ће се ухватити за његову фантастичну играчку (колико смо га само волели са Вијалијем у Сампдорији Вујадина Бошкова!), а потом и тренерску каријеру, наводити пехаре у купу – то се такмичење оних година слободно могло прозвати Цоппа Манцини – титуле у Интеру, или на то да је донео прву Премијер лигу Манчестер Ситију.

Али у Интеру није имао правог такмаца после Калчополија – па чак и тада је, беше, једне сезоне тек за длаку био испред Роме? – у Ситију је уз сав петроновац овог света дошао до највреднијег пехара тек у сулудом финишу и на срећу коју је, истина, требало зарадити. Опет, ствар, чини се, није ни у колекцији трофеја, колико у утиску.

А утисак је, питајте Славољуба Муслина, да поменемо само недавни пример из једног другог националног састава, јако важан.

На терену је Манћо био неукротив, Ђенова је дисала његовим плућима и затварала очи кад он узме предах, али на “панкини” никада није истерао своје.

Како бисте, заиста, у две-три речи одговорили на питање какав је стил игре екипа Роберта Манћинија? Одсуство система, прилагођавање противнику, превише дефанзивна и неинспиративна поставка чак и када за то нема никаквог резона – колико пута је само моћни Сити стрепео на 1:0! – и онолико свађа са мање или више важним играчима и управама клубова...

Тренутну жетву италијанских играча, ако занемаримо нараштај који већ има превише утакмица у ногама и чија је репрезентативна каријера на самом измаку, чине момци који су звезде у својој глави, махом без покрића, размажене примадоне које још ничим нису задужиле навијаче ни у својим градовима, а некмоли у туђим; и како ће Роберто Манћини, ноторно кратког фитиља, склон неконтролисаним изливима беса, успети да балансира између свих тих ега?

Италијански фудбалски посленици вероватно су, након што их је одбио Карло Анћелоти и након што је Антонио Конте одбацио и помисао да се врати на место селектора и да поново спреми неустрашиве ратнике, желели искусног мотиватора, некога ко уме са младим људима, који иште поштовање и уме да узврати истом мером.

Зашто се онда нису сетили Мауриција Сарија или, кад смо већ код младости и тога шта она уме када се добро води, Гасперинија, као првог пика свих неутралаца?

А кад смо код харизме и ауторитета који је неопходан да се из темеља промени италијански фудбалски систем, да се утиче не само на играче, него и на навијаче и, што је посебно важно, на руководство, зар не би Клаудио Ранијери имао мотив више да оконча каријеру у свом Риму, уместо што се око њега ових дана утркују француски клубови?

Неко је већ написао да ће се Манћини посвађати са челницима Федерације чим им буде тражио да му доведу Јају Туреа, и да ће врло брзо поднети оставку...

Има у тој зафрканцији и трачка истине и неког удаљеног признања Роберту Манћинију, да није тотална превара од стручњака. Он је човек који уме да препозна таленат, па би му позиција каквог директора фудбала много више погодовала.

Роберто Манћини много тога је постигао уз добру дозу среће, и ово не говоримо као још једну покуду, већ као велику ствар: фудбалску срећу треба заслужити, око ње се треба трудити, и није дошао овде где јесте само зато што лепо везује шал око врата.

Али, и поред добрих резултата у младим селекцијама, Италија нема непресушно врело надарених играча, тренутна девиза је више “то нам је што нам је”, и са оним што је у понуди неко би морао да ради врло озбиљно, да установи нов, препознатљив и аутентичан систем игре, да засади нове усеве “гринте” по којој су Азури били онолико познати и да створи тимски дух како би се, у двосмерној улици, народ поново заљубио у те момке, од Донаруме и Кјезе до Локателија и Кутронеа.

Можда ФИГЦ одустане, или богати Зенит зацепи цену коју нико не буде желео да плати, можда се будем враћао на овај текст као на један од кратковидијих које сам написао на овом цењеном месту – и једва чекам ако то буде случај, заиста! – али стрепим, под Робертом Манћинијем, и какви ће бити неки наредни “Панинијеви” албуми...

Извор: моззартспорт