Прича: ''Кругови пакла'' на Енфилд роуду...!

Зашто су падали највећи, зашто је Ливерпул велики, речи Јохана Кројфа и један лик из Божанствене комедије. . . ?

Фудбал 07.04.2018 | 00:00 Оно кад не знаш где ти је глава. Кад заборавиш оно што знаш. Кад ти се, као што и најбољи студент понекад замуцкује пред професором, „вежу“ ноге. Кад си немоћан и Бога молиш да све ово прође, јер се налазиш у вртлогу из ког нема излаза. Чујеш, а не разазнајеш. Ни себе, ни око себе. Чини ти се, можеш, тражиш избављење, у ствари ти се поглед мути. Падаш у пакао.

Енфилд роуд!

Био, јесте и биће место где је ковитлац створен на трибинама толико снажан да туђину ствара хаос, а сопственој екипи ред. Толико чврст да га Ливерпул експлоатише деценијама и на њему, између осталог, темељи поход(е) ка трофејима. Никад не знаш кад ће да наиђе. Нема упозорења, ни математички одређених термина, ни правила да ли се јавља у неком безвезном Лига купу или у Лиги шампиона, али кад заурла маса може преко пута да стане и тим света. Пашће. Баш зато што јој се може одредити место, а не може време, атмосфера је вредна чекања, јер кад се деси, као што се догодила у среду вече, улепшава живот сваком поклонику фудбала, без обзира које боје су му драге.

Гарантујемо: то је онај фактор који је истресао из гаћа звезде Манчестер Ситија и учинио да на папиру лошији тим постане у стварности бољи.

Не први пут.

Откако се игра Лига шампиона ко год је долазио на Енфилд добијао би порцију. Било да се зове Реал Мадрид, Јувентус, Интер, Порто, Арсенал, па из оног другог ешалона попут Борусије из Дортмунда, Челсија, Монака, Роме, Динама из Кијева, Леверкузена... У Лиги Европе страдали су Барселона, Манчестер јунајтед, Атлетико Мадрид, Наполи, Бенфика, Зенит... Превише великих је оборено на траву тог култног здања да би било случајно. Не толико често, пошто онда не би било слатко. Овако, што каже Десанка Максимовић, „срећа је лепа само док се чека“.

Зато се привилегованим сматра свако ко је бар једном био на том стадиону. Макар не видео победу. Само да осети хук.

„Не постоји ниједан други клуб који има химну као што је „Yоу’лл невер wалк алоне“. Нити има другог клуба на овом свету тако скопчаног са навијачима. Седео сам на клупи и гледао Ливерпулову публику, од њених повика кренули су ми жмарци низ кичму. Маса од 40.000 гледалаца постала је снага једног тима. Многи то немају. Зато се дивим Ливерпулу више него другима“, рекао је својевремено фудбалски револуционар Јохан Кројф.

Ливерпул је послао поруку упозорења највећима. Реал Мадриду, Барселони и Бајерну. Ако у уторак сачува или увећа ових 3:0 (са њим се никад не зна, можда и испадне) ухватиће се у коштац са тимовима који су освојили последњих пет Лига шампиона. Тешко да постији захтевније гостовање сваком од побројаних него што је стадион на коме је ковитлац створен на трибинама толико снажан да туђину ствара хаос, а сопственој екипи ред.

Ред, у правом смислу те реч. Јер није Александер Трент Арнолд преко ноћи научио фудбал (знао он то добро одавно) него је постао храбар кад му цела трибина чува леђа, па не греши као на Олд Трафорду или само пет дана раније против Кристал Паласа. Фудбалом задојени Скаузери подстакли су Ендрјуа Робертсона да игра у оба правца као да је у тих 90 минута Паоло Малдини. Ослободили окова Алекса Окслејда Чембрлејна и у јануару и синоћ, да овај пуца као да има самопоуздање до крова Мејн стенда. Навукли на леђа Дејана Ловрена плашт принца одбране. Упечатљиве, посебно у другом полувремену, да ће оставити Сити без ударца на гол Лориса Каријуса.

Е, то је Ливепрул!

Само што ће већ на следећем или оном тамо мечу код куће АТА бити већа претња свом него туђем голу, Робертсон ће вероватно играти у страху до кофе, опет ће неки окови спутати Окса, а онај плашт ће бити скинут с леђа штопера који чешће прави киксеве него што одушеви као синоћ.

И то је Ливерпул!

Можда могу да га спасу тактичке замисли Јиргена Клопа. Можда ће Мо Салах у уторак и у полуфиналу дати четири комада као Вотфорду, прорадиће пре или касније Боби Фирмино, али ће - ако мисли да прође и тај претпоследњи круг пакла - морати да се ослони на мит једног стадиона на коме комотно поред табле
„Тхис ис Анфиелд“ може да стоји цитат из Данетове „Божанстене комедије“.

„Сви ви који улазите, оставите сваку наду“.

Да се опет јави она снага која је срушила Јуве и Челси 2005, Реал Мадрид 2009. или Интер сезону раније. Да онда један други штопер, кога је наш колумниста Марко Прелевић зимус прекрстио у Вергилија, покаже Јиргену Клопу где је грешио две године и да му је за избављење из пакла просечности потребан баш он. Да Вирџил ван Дајк, једини који сваким потезом улива сигурност, буде водич остатку тима као што је Вергилијеводио Дантеа.

До спасења на месту где је ковитлац створен на трибинама толико снажан да туђину ствара хаос, а сопственој екипи ред.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес